Na prvoj stranici izdanja od 24. maja 2006, tri dana posle referenduma u Crnoj Gori, “Politika” donosi poveliku fotografiju sa jednog od pobedničkih okupljanja pristalica bloka za nezavisnost. Na fotografiji se vidi deo slavljeničke mase iz koje izranjaju crnogorske zastave, a usred njih i jedna hrvatska šahovnica. Potpis ispod slike: „Slavlje na Cetinju: crnogorski barjaci, a međ’ njima…“. Tri tačke. Osim što otkrivaju smisao za dosetku svojstven nacionalno odgovornom novinarstvu, te bi tri tačke imale biti rečite u svojoj ćutnji, podrazumevajuće u svojoj očiglednosti, nedvosmislene po implikacijama i jasne po poruci koju upućuju. Međ’ crnogorskim barjacima, dakle, uočen i jedan sumnjiv, hrvatski (bu!), što je najuticajniji srpski dnevni list našao događajem koji zaslužuje prvu stranicu, pa to još propratio prigodnim (vickastim) komentarom protiv kojeg ni jedan od znamenitijih prethodnika gđe. Ljiljane Smajlović, čuven i kao znalac električne energije, ne bi imao nešto protiv.

Naime, svi znaju šta bi ta trotačka imala značiti, a najpregnantije tumačenje čitavog slučaja dao je g. Slobodan Antonić na Drugom programu Radio Beograda u ponedeljak 22. maja 2006. (osim ako, zapravo, fotografija nije empirijska potvrda Antonićevih opservacija): nedvosmislene hrvatske pretenzije na crnogorsku teoritoriju („teritorijalne kretenzije“, op. cit. Teofil Pančić, videti: Urbani Bušmani) spregnute sa hrvatskom kultur-imperijalnim ekspanzijom, o kojoj ekspanziji pak svedoči i naučni uvid po kojem se Crnogorci sve više odaju latinici umesto da, prirodno, pišu ćirilicom. Crnogorcima, dakle, preti opasnost ne samo da ostanu bez teritorije, nego i da vremenom, usled radioktivnog dejstva hrvatske latinice, mutiraju u Hrvate. (U tom su smislu i Srbi na najboljem putu da postanu Hrvati, vidljivo posustaju i Kinezi, ali se zato Rusi za sada dobro drže: oni i hrvatsko napitak Coca-Cola pišu ćirilicom (Кока-Кола.))

Osim što se odlikuju paradigmatičnom banalnošću, ova su dva patriotičeska izbruha izraz vladajućeg pogleda na politiku i svet uopšte. Zbog čega je, dakle, najuticajniji srpski dnevnik dopustio sebi izliv primitivizma, a obrazovani sociolog opservacije koje po naučnoj utemeljnosti i spekulativnim dometima jedva da zaostaju za konstrukcijama iz romana Dena Brauna Da Vinčijev kod (narečeni bestseler, naravno, nije ništa više od nakupine opštih i dosadnih zaveroloških mesta i motiva, ali tome uprkos, ili upravo zbog toga, odlično opsenjuje prostotu)? I uredništvo „Politike“ i g. Antonić – a oni misle u najboljoj nacional-državotvornoj tradiciji – odlično osećaju da se posle odvajanja Crne Gore otvara problem srpskog identiteta u svoj njegovoj raskoši, ali im se ta perspektiva, izgleda, ne dopada. Otud pribegavanje oprobanoj, premda u njihovom slučaju gotovo sigurno ne i osvešćenoj, taktici proizvođenja neprijatelja. U tom smislu, dabome, boljijeg neprijatelja od ’Rvata nema.

Naime, za definisanje nacionalnog principa, čak i u njegovoj benignijoj, apstraktnoj formi (o čemu je u prošlom broju „Zemlje“ pisao g. Basara), potreban je neprijatelj, dobar neprijatelj, neprijatelj kao conditio sine qua non nacionalne forme (o tome videti, na primer, knjižicu Hansa-Ulriha Velera Nacionalizam). Drugim rečima, bez neprijatelja smo propali. Što je neprijatelj „prirodniji“, arhetipskiji (pas i mačka, mungos i zmija, Tom i Džeri) to je bolji. Kada se neprijatelj jednom fiksira sve ostalo je lako jer podleže inerciji spiralnog kretanja: sopstveno se pleme homogenizuje, zajednica organske sapripadnosti plombira, slede raznorazni vidovi mobilizacije među kojima kolektivna lobotomija svakako nije na poslednjem mestu i stvari lagano postaju prepoznatljive, bliske i nekako domaće. Nacionalno o(ne)svešćena inteligencija ovdašnja, međutim, to nikako da dokuči: ni uredništvo „Politike“, ni g. Antonić, ne bi ni u bunilu priznali da, zapravo, proizvode neprijatelja. Miloševićev je paraideološki aparat to, izvesno je, radio, ali oni, oni ne, nipošto, to je samo podmetačina nacionalno neodgovorne inteligencije („misionarske inteligencije“, op. cit. S. Antonić) i, dabome, nevladinih organizacija.

No, u tome i jeste kvaka: ovde nije potrebno nikakvo priznanje, ovde je naprosto reč o logici nacional-državotvornog diskursa, o politikama neprijateljstva (što se, uzgred budi rečeno, da dosta bezbolno prevazići čitanjem dekonstruktivne literature poput, recimo, Politike prijateljstva Žaka Deride, a umesto smarajućih trivijalija prepodobnog Nikolaja Velimirovića, for exemple). Da ne bude zabune: Ljiljana se Smajlović, ili Slobodan Antonić, nikako ne bi mogli/smeli svrstati međ’ istaknute umetnike ancien régime (osim, dabome, ako sami ne insistiraju), ali njihova prikačenost za državotvorno-nacionalni princip naprosto ih kvalifikuje za proizvođače neprijatelja: ne može se biti državotvorno-nacionalno nastrojen a ne proizvoditi neprijatelje. Ko ne veruje eno mu ga Karl Šmit. Da nije tako rečena bi se fotografija s početka ovoga teksta mogla pojaviti i na nekoj od unutrašnjih stranica „Politike“ uz podsećanje, recimo, na one zastave koje su se dale videti za vreme beogradskih šetnji iz 1996-97. godine: brazilsku, ili zastavu „Ferarija“ recimo.

„Politika“ bi, da manje tumači nacionalni interes, a više vodi računa o profesionalnosti, mogla primetiti da hrvatska zastava međ’ svim onim crnogorskim barjacima svedoči ne o neprijateljstvu nego o zavidnom stepenu građanskog duha koji se, na pojavu znamenja drugosti, ne trza kao epileptičar. Ali da je tako postupilo uredništvo bi „Politike“ anesteziralo nacionalni oprez, izložilo bi se opasnosti od defetizma, previdelo bi „objektivno postojeće opasnosti“, umanjilo mogućnost preventivnog delanja, pozvalo na pospanost iako neprijatelj, kao što je poznato, nikada ne spava. A šta je to nego proizviđenje neprijatelja?

Srbija je, međutim, lagano istrošila sve svoje neprijatelje i najzad se vratila sebi. Do nedavno su, naime, drugi imali prilike videti kako je to biti sa nacionalno probuđenom Srbijom (izgleda da im se nije dopalo), dok je nacionalno probuđena Srbija, predvođena svojom nacional-socijalističkom elitom, vazda pronalazila inspiraciju u jednako nacionalno probuđenim drugima. No, sada Srbija, napokon, dobija priliku da vidi kako je to biti sama sa sobom. Delu nacionalno odgovorne Srbije to se, kao što je primećeno, nekako ne dopada. (Đorđe nas je Vukadinović, recimo, u kolumni u „Politici“ pozvao da se zagledamo u sopstveno srce posle istorijskog crnogorskog „da“. Zašto? Zato što ćemo tamo otkriti bol, čemer i jad. Da li su, u međuvremenu, oni koji izbegavaju kolektivnoj matrici, pa u srcu svom ne pronalaze ništa od toga, nacionalno nezreli?) Nacija, naime, mora moći da preživi kao vrhunski oblik zajedništva, ali bez maligne identifikacije drugog kao neprijatelja, to će joj teško poći za rukom. Utoliko i identitet postaje sumnjiva kategorija: kog će nam đavola identitet kada se nemamo u odnosu na koga kurčiti njime!

Mantra o samodovljnosti, recimo, koju je Miloševićev režim ponavljao do iznemoglosti, denuncira paradoks identiteta koji, zapravo, uvek zahteva drugi identitet da bi sebe potvrdio. Kako će se Srbija sada mobilisati u odsustvu lošeg drugog? Kako će preživeti susret sa samom sobom? Odgovor: reartikulacijom pojma političkog. No, problem je što se taj pojam, ako je verovati Karlu Šmitu, zadobija samo u suočavanju sa spoljašnjim neprijateljem. Iznutra, međutim, nacija mora moći da ostane jedna i jedinstvena, homogenizovana, čvrsta, inače je neće biti. Zato je građanski sukob, stasis, poguban po naciju, po njeno sveto jedinstvo, po njen identitet. (Manje državotvorno nastrojeni, pak, rekli bi da je građanski sukob poguban jer se u njemu ubija, sakati, siluje, pljačka, kao i u bilo kom drugom ratu, ali dobro, pustimo nijanse.) Identitet se gradi u odnosu na drugi identitet tako što razliku uvlači u sebe i prevazilazi je najpre u vlastitom biću (šta su pa oni bolji od nas!), a zatim se, u domenu real-politike, baca na njeno poništavanje i ne samo misaonim sredstvima.

Utoliko se sadašnje stanje podvojenosti na Prvu i Drugu Srbiju – dakle na radikale i one koji to nisu, na ubice i one koji to nisu, na manijake i one koji to nisu, na ratne huškače i one koji to nisu, na one koji misle da je „biti naš“ važnija identitetska oznaka od „biti ubica“ i onih koji to ne misle, na klero-fašističke mračnjake i nevladine organizacije, na Ivicu Dačića i one koji nisu Ivica Dačić, na one koji misle da je Srebrenički masakr izmišljotina nevladinih organizacija (ne računajući Crkvu kao omiljenu vladinu nevladinu organizaciju) i onih koji smatraju da bi nam Radovan i Ratko o tome ponešto mogli reći u onoj holandskoj banji – ta se podvojenost, dakle, prema koncilijantnoj zamisli za-naciju-zabrinutih mislilaca, mora najhitnije prevazići u smislu nacionalnog pomirenja (koncentraciona vlada, recimo, šta fali!?).

Ova je matrica, naravno, jedna od varijanti paraideološkog govora koji pluta po površini problema, kao stiropor. Podvojenost na dve Srbije zapravo je podvojenost na one koji bezbrazno neće da se liše zdravog razuma i one koji, uprkos tome što je razum najbolje raspodeljena stvar na svetu, ispoljavaju stanovitu insuficijenciju misleće supstancije. Utoliko tu nije reč o podeli, nego o bolesti koja zahteva tretman (psihijarijsko-hirurški). Iz perspektive koja naciju vidi kao upokojeni oblik zajedništva, podela je krajnje poželjna stvar, bilo da je reč o teritoriji, identitetu, nacionalnom korpusu, ili politici. Zato se, što bi rekao Helderlin, upravo na mestu najveće opasnosti krije ono spasonosno. Sa osamostaljenjem Srbija dobija priliku da poradi na sopstvenom identitetu, ali ne onako bolesno, hegelovski takorekuć, kako je to činjeno u poslednjih dvadesetak godina: identitet je, naime, shvatan kao identitet identiteta i razlike (mi se i Slovenci razlikujemo, ergo potrebno je taj nabor poravnati), što će reći da je razlika ono što se ima prevazići, nadići, supsumirati, usisati u ono isto.

Ali šta ako se razlika ne prevladava u narednom identiteskom koraku već ostaje jednaka sebi (identična) upravo kao razlika? Drugo je, u tom slučaju, konstituvno za ono Prvo, vlastito u svome krilu pronalazi stranca koji je oduvek tu i koji je, štaviše, uslov mogućnosti vlastitog (o uzajamnosti vlastitog i stranog videti izvrsnu knjigu Bernharda Valdenfelsa Topografija stranog; u real-političkom polju, pak, neprocenjivo dragocen bio bi gest uvođenja obaveznog mađarskog u škole u Vojvodini, na primer). Drugim rečima, govorimo o Srbiji koja ne jurca unaokolo u potrazi za neprijateljima, kojoj nije potreban neprijatelj da bi bila pri sebi, o Srbiji koja ne počiva na etno-nacionalnom principu i koja pokušava da artikuliše politički interes izvan grupisanja na prijatelje i neprijatelje. Konstituisanje opozicije bio bi značajan iskorak u tom pravcu. Umesto kohabitacije vlasti i vlasti kohabitacije (Koštunica-Tadić) koja uspostavlja lažnu ravnotežu između dve Srbije tako što umrtvljuje, depolitizuje javni prostor, predsednik bi Republike i njen premijer morali da repolitizuju svoju javnu delatnost umesto što se ponašaju kao smešne precioze na godišnjem balu, unapred prepadnute od mogućeg gubitka nevisnosti (odbijanje predsednika Republike da potpiše zakon o verskim zajednicama, recimo, da se dogodilo, bilo bi značajno osveženje).

Politička odluka je događaj čije se posledice nikada ne mogu potpuno izračunati, ali ziceraška strategija i Koštunice i Tadića nikako ih neće sačuvati rizika, naprotiv. Razume se da se od narečene dvojice ne sme previše očekivati, naročito od g. Koštunice koji se pokazuje hladnokrvnim tehnologom samosvrhovite vlasti i zatočenikom identiternog shvatanja politike. G. Tadić još nije prokockao šansu, premda je na dobrom putu. Njima uprkos Srbija je, ni kriva ni dužna, dobila još jednu priliku. Nema, međutim, nikakvih razloga da verujemo kako će je iskoristiti.

 
Mesečnik Zemlja

Peščanik.net, 09.08.2006.

Leave a Reply