Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Sećate li se novele Branimira Šćepanovića „Smrt gospodina Goluže“? Nije ni čudo ako se ne sećate, objavljena je zaista prilično davne 1977. godine. Malo kasnije (1982) Živko Nikolić je, po Šćepanovićevom scenariju, snimio istoimeni film, ali je meni, iako obožavam Nikolića, naročito „Beštije“, draža književna verzija.

Priča je zaista bizarna, nisu Šćepanovića uzalud zvali „pesnik apsurda“. Elem, u malo, zabačeno mesto, izvesno negde na Balkanu, dolazi nepoznati čovek sa namerom da u njemu izvrši samoubistvo. U stvari, on nije mislio da to zbilja uradi, nego je u jednom trenutku samo tako rekao da bi se otresao dosadnih i nepoverljivih varošana. Ali, ta njegova izjava je potpuno preokrenula situaciju. On odjednom postaje neobično popularan, lokalno stanovništvo se prosto utrkuje u izražavanju divljenja i poštovanja. To važi ne samo za muškarace, već i za žene, za njih zapravo naročito – što nam je u filmu dočarala lepa Savina Geršak – život mu postaje lep i bogat. Zahvaljujući žrtvi, na koju se navodno sprema, on stiče ugled i moć kakve nikakda nije imao.

Vreme, međutim, prolazi, a sa vremenom rastu očekivanja, koja prerastaju u pritisak na našeg junaka da ispuni dato obećanje. I on se našao pred problemom kako da ljudima čije je divljenje zadobio, objasni da je odustao od svog nauma. Dovijao se na razne načine, ali za te njegove pokušaje niko nije imao razumevanja. Naprotiv, nestrpljenje je raslo. Nazad prosto više nije imao kud. I, na kraju, tražeći do poslednjeg časa izlaz iz situacije u koju je sam sebe uvalio, gospodin Goluža se praktično slučajno oklizne i sa ograde mosta strmoglavi u bezdan ispod sebe.

Što bi rekao Lane Gutović, ne znam zašto sam vam sve ovo ispričao, ali mislim da ne šteti. A čim ne šteti, znači da koristi.

Peščanik.net, 04.11.2016.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)