U sredu, 13. februara, ubijena je dvedesetpetogodišnja Stela Gundelj. Mediji su, ne bez doze senzacionalizma, preneli kako ju je zadavio njen (bivši?) dečko Aleksandar, nakon što su se posvađali; on je, izgleda, bio ljubomoran, jer je mislio da ga vara. Nakon što se predao policiji i priznao zločin, Aleksandar je pokušao samoubistvo skokom kroz prozor Palate pravde, od kog se, prema poslednjim vestima, oporavlja u Kliničkom centru u Beogradu.
Razlog zašto ovo pišem nije što je Stela, kao srednjoškolka, bila polaznica u Istraživačkoj stanici Petnica, na seminaru koji sam jedno vreme vodila i sa kojim sam dugo sarađivala. Ne pamtim mnogo toga: čini mi se da je bila uporna, dobroćudna, snalažljiva. Ali, sećanje na nju i nije moj posao: to će biti dugotrajan i mučan zadatak onih koji su je dobro poznavali i voleli – porodice, prijatelja, koleginica i kolega sa studija, drugih polaznika i polaznica iz Petnice. Ovo pišem zato što se vest o Stelinom ubistvu poklopila sa jednim drugim datumom, poznatim kao V-day, i inicijativom One billion rising.
One billion rising (Milijarda ustaje) je pokret koji je pre 14 godina pokrenula aktivistkinja Iv Ensler (Eve Ensler), koja stoji i iza “Vagininih monologa”. Obeležava se 14. februara, između ostalog, javnim izvođenjem plesa uz određenu pesmu, i cilj mu je da skrene pažnju na rodno zasnovano nasilje, koje najčešće znači nasilje nad ženama. Ove godine, Milijarda pleše obuhvatila je do sada najveći broj zemalja u regionu. Ustale su i plesale žene u Beogradu, Sarajevu, Kruševcu, Skoplju, Banjaluci, Zagrebu. I sama sam učestvovala u jednom od takvih događaja u Budimpešti, koji se odigrao u tržnom centru Mamut.
Volela bih da mogu da kažem da sam učestvovala u događaju u Budimpešti (gde živim) misleći na Stelu, kao na najskoriju vidljivu žrtvu rodno zasnovanog nasilja. Možda, podsvesno, i jesam. Ali, mnogo više, učestvovala sam zato što mi je delovalo normalno, prirodno i očekivano da odem tamo. Nisam ni u jednom trenutku postavila pitanja da li, kako, zašto. Otišla sam zato što je to ono što se radi. Nemojte me pogrešno razumeti: mada se oduvek deklarišem i smatram feministkinjom, nisam nikad bila u prvim redovima borbe za ženska prava. Za mene je pitanje rodne nejednakosti prvenstveno pitanje opšte nejednakosti, njegove reprodukcije kroz diskurse i prakse (naročito obrazovne), i tako institucionalizovanog nasilja. Ili, možda je bilo, dok sam mislila da će doći dan kada muževi mojih drugarica neće podrazumevati da im one kuvaju ručak ili kada će moji muški prijatelji moći da uzmu mesec ili dva meseca roditeljskog odsustva a da se ne plaše da će ih druge (muške) kolege ismevati zbog toga. U svakom slučaju, mada sam – kao i mnoge iz moje generacije – odrasla na uličnim protestima, svoju dužnost sam prvenstveno videla u tome da razumem zašto, i kako, do nasilja dolazi. Ali to me nije sprečilo da odem na ovu manifestaciju i dam mali, makar i takav, doprinos tome da nasilje ne ostane nevidljivo. Drugim rečima: nisam razmišljala o tome da ne odem.
Ono što me navodi da pišem o nečemu što smatram samorazumljivim jeste to što mi je nekoliko prijateljica feministkinja skrenulo pažnju da je Milijarda pleše u aktivističkim krugovima u Srbiji (i ne samo u Srbiji) postala povod za raskol. Adriana Zaharijević se, u nedavnom (odličnom) postu na fejsbuku, osvrnula na neke od kritika upućenih događaju. One se tiču toga da li jedan “običan” ples može nešto da promeni, da li se usmeravanjem na urbane sredine isključuju žene koje nemaju pristup takvim javnim prostorima, da li ovakve “globalne” inicijative zapravo maskiraju ili prikrivaju nejednakosti i odnose moći vezane za specifične kontekste kao što su, uostalom, i Srbija i Mađarska.
Potpuno razumem ova, i još mnoga pitanja koja se daju postaviti. Tokom plesa u Budimpešti, nije mi izbijalo iz glave “da li je ovo moralo da se odigra baš u tržnom centru?” Da li time prećutno prihvatamo ideju da je ženama svojstveno da kupuju, i da možemo dovoditi u pitanje rodnu nejednakost ne dovodeći u pitanje konzumerizam, naročito onaj koji je usmeren specifično na žene kao na ciljnu grupu? Ne mislim da se bilo čime – pa ni aktivizmom – treba baviti nepromišljeno, ne dovodeći u pitanje postavke, ciljeve i implikacije te delatnosti. Ali, sa druge strane, ta vrsta propitivanja ne sme se svesti na samoparališuće nadmetanje u požrtvovanosti. Ono što je bitno jeste da borba za prava – da, i ženska prava – i protiv nasilja – da, i rodno zasnovanog nasilja – mora da bude očekivana, prihvaćena, normalna stvar.
Adriana se pita: “Možemo li se jednom složiti oko toga da su one koje su plesale, plesale i zato da bi se ukazalo na problem nasilja. Ne da bi se uspostavio neo-neokolonijalni odnos grada prema selu, Zapada prema Istoku (kom Istoku?), Severa prema Jugu, bogatih prema siromašnima, obrazovanih prema neobrazovanima… Može li se naprosto prihvatiti da je ples – jedna od najdrevnijih praksi koja nije ničija (i samim tim pripada svima) – izabran upravo kao simbol oslobađanja koje pripada svima, koje je namenjeno svima?”
“Svima”, u ovom slučaju, nije liberalno uopštavanje koje služi tome da se previde strukturne nejednakosti, već naprotiv, da se istakne čitav dijapazon konteksta u kojima se one mogu kriti. Moramo se podsetiti da ne radimo samo sa ženama koje su trpele ili trpe nasilje. Osim sa bivšim i sadašnjim, radimo i sa budućim (potencijalnim) žrtvama nasilja. A to je svaka žena. Ne postoji ona koja je toliko “privilegovana” – bela, bez posebnih potreba, obrazovana, iz više srednje klase, heteroseksualna, zaposlena, urbana – da bude zaštićena od nasilja. Neke od tih žena su, da, i na internetu. I na fejsbuku. I na tviteru. Neke od njih su u tržnom centru. U vestima kažu da je Stelina sestra za njeno ubistvo saznala na internetu. Svidelo nam se ili ne, ovi mediji jesu i biće sve važniji. Ne, ne mislim da je ženama koje su zlostavljane jednako bitno što ćemo ovde ili onde blogovati, pisati poruke podrške ili što će moći da dobiju podršku i pomoć u sigurnoj ženskoj kući. Jasno je šta je važnije. Ali to što je ovo drugo važno ne isključuje ovo prvo. Naravno da nećemo srušiti patrijarhat na tviteru. Ali nećemo ga srušiti ni samo na ulici.
Ovo je razlog zašto ne treba otpisivati inicijative poput onlajn aktivizma ili milijarde koja pleše kao “lake” ili “nedovoljno požrtvovane”. Aktivizam nije, i ne mora da bude, eufemizam za mučeništvo. I svaki delić je važan. Ako na deset žena koje rade sa žrtvama nasilja dođe još devedeset koje će o ovome pisati, razgovarati, istraživati, i to je korak napred. Ako na devedeset žena koje će ustati i plesati dođe deset posetiteljki tržnog centra koje će taj ples odgledati, a onda se, možda, zapitati da li jedan dan u nedelji, umesto kuvanja ručka mužu, mogu da posvete volontiranju u sigurnoj ženskoj kući, to je već uspeh. Za neke od njih, učešće u jednom plesu ili klik na jedan “lajk” neće biti kraj nego početak angažmana – pa makar i u sopstvenoj kući. Aktivistkinjom se ne rađa, aktivistkinjom se postaje.
Peščanik.net, 18.02.2013.
FEMINIZAM