I tako se islam na kraju pokazao podložan evropskom uticaju: uticaju Hitlera i Staljina. I teško da bi bilo potrebno uložiti veliki napor da se iskopaju sličnosti između islamizma i totalitarnih kultova prošlog veka. Pored toga što su bili antisemitski, antiliberalni, antiindividualistički, antidemokratski i, što je najključnije, antiracionalni, bili su to i kultovi smrti, na smrt su funkcionisali i smrću su se hranili. Glavna razlika je to što je raj kakav su nacisti (pagani) i boljševici (ateisti) žudeli da stvore bio zemaljski, nastao na podlozi od miliona leševa. Za njih je smrt bila kreativna, što je u redu, ali smrt je ipak bila smrt. Za islamiste, smrt je izvršenje i sakrament; smrt je početak. Sem Heris je u pravu:

“Islamizam nije tek poslednja primesa totlitarnog nihilizma. Postoji razlika između nihilizma i želje za natprirodnom nagradom. Islamista bi mogao da razbije svet na atome i da i dalje ne bude okrivljen za nihilizam, zato što je sve u njegovom svetu preobraženo rajskom svetlošću…” Patološki masovni pokreti potkrepljeni su “snovima o svemoći i sadizmu”, kako kaže Robert Džej Lifton. To je obično dovoljno. Islamizam dodaje treći podsticaj svojim ratnicima: besmrtnost na nebu koja počinje čak i pre smrti.

U osvit novog milenijuma, islam je mogao da priušti da bude autarhičan. Njegov uzlet je jedno od čuda svetske istorije – lančana reakcija osvajanja i preobraćenja, gomilanje, ne samo teritorije, već i miliona srca i umova. Snaga njegovog ideala pravde omogućila je mnogo više nivoe tolerancije od zapadnjačkih. I u kulturnom smislu islam je bio razvijeniji. Njegove asimilacije i njegovo učenje snažno su se oslanjali na Renesansu – u kojoj, avaj, nije imao udela. Tokom čitavog svog uspona islam se održavao uz pomoć onoga što Malz Rutven u knjizi Bes prema Bogu (A Fury for God) naziva “argumentom očitog uspeha”. Ekspanzija je osigurala mandat nebu. A za poslednjih 300 ili 400 godina, uočljiva stvarnost je obezbedila suprotno: argument očitog neuspeha. Kako bi se moglo shvatiti, u islamskom kosmosu ne postoji ništa bolnije od sumnje da je nešto izmenilo zavet dat Bogu. Ovaj se nepodnošljivi zaključak naravno mora poreći, ali on je podsvesno prisutan i možda razjašnjava apokaliptični bol islamiste.

Ono čemu u poslednjih pet godina prisustvujemo jeste, osim moralnog posrnuća ili degradacije, samrtna agonija: samrtna agonija imperijalnog islama. Islamizam je poslednji talas – poslednji grč. Do 2003. neko bi mogao naći utehu u samoj otrovnosti islamističke deformacije. Ništa tako bezumno dionizijsko, tako nemoguće otrovno ne može da se održi kroz vreme. U XX veku i izvan Afrike, jedina uporediva erupcija gladi za smrću, nagona za proizvodnjom smrti, bila je ograničena na nacističku Nemačku i staljinističku Kambodžu, od kojih je jedna trajala dvanaest godina, a druga tri i po. Hitler, Pol Pot, Osama: ovi ljudi samo traže da budu poslednji koji će umreti. Ali, postoje neki zdravorazumski razlozi za mišljenje da će sukob sa islamizmom biti jedno produženo iskušenje.

Sada nije teško utvrditi šta je, u psihološkom smislu, krenulo naopako sa ratom u Iraku. Fatalni obrt, fatalni gubitak legitimnosti nije došao sa pogrešno shvaćenim, ali i ciničnim naglaskom na Sadamovo oružje za masovno uništenje: obaveštajne agencije svake zemlje na svetu, uključujući i Irak, verovale su da ga ima. Fatalni preokret bilo je to što je američki predsednik previše očigledno dopustio da ga opije moć. Njegov hod, njegov glas, njegov govor, i, kao vrhunac, uvredljivo pojavljivanje u letačkom odelu na nosaču aviona USS Abraham Linkoln (“zadatak obavljen”) – svaka zagrada i zarez u njegovom govoru tela odavale su bestidnu uverenost u porast moći.

Trebalo bi uzgred da dodamo da je i Toni Bler podlegao tome – ali, uz jednu razliku. U “staroj” Evropi, kako ju je Ramsfeld uvredljivo nazvao, ideja političke klase sprovodila se kroz usađivanje sistema provera i ravnoteže, psihičkih obuzdavača, kako bi se ograničila korupcija koju lična prevlast uvek vuče sa sobom. To nije bilo stvar mentalne higijene; svi su shvatali da će truli um donositi trule odluke. Bler je to znao. Takođe je znao da njegov adut nije bio snažan: potreba američkog naroda da čuje saglasnost sa ratom sa britanskim akcentom. I eto njega tamo, bespomoćno uhvaćenog u vrtlog propelera zvanog Džordž Buš. I Ramsfeld je očigledno podlegao tome. Na televiziji je u to vreme izgledao kao da se upravo probio kroz smet od kokaina. “Dešava se”, rekao je kada su ga upitali o pljačkanju mesopotamskog nasleđa u Bagdadu – što je opaska čoveka kojeg moć nije samo iskvarila, već ga je i napadno vulgarizovala. Poput govora tela, u to vreme je postojao i taj govor moći, sve od Bušovog “Hoću da razbijam” do njegovog “Samo napred” – što je prilično vedar podsticaj, neki bi sada mogli pomisliti, na oružani ustanak.

Dok razmišlja o ovome, daleko od toga da je čovekova averzija ograničena na estetiku. Mnogo je usledilo iz toga. I sada znamo da je atmosfera bučne jednoglasnosti i predratnog trijumfalizma zavladala oko predsednika, atmosfera u kojoj je bilo kakav protivargument, bilo kakav nagoveštaj opreza, bio viđen kao cmizdrava slabost ili nelojalnost. Da je živa, Barbara Tačmen bi gorela od želje da napiše dugačak dodatak svom Maršu ludosti (The March of Folly); ali, čak ni ona ne bi mogla da predvidi predsednika koji je, “ulazeći u ovaj period”, “molio Gospoda da mu dâ snage da ispuni njegovu volju”. Žudnja za moći koju je blagoslovio Bog – ne, nije to dobar ambijent za oprez i sumnje. U to vreme je invazija na Irak bila predstavljena kao “samofinasirajući” preventivni rat da bi se sprovelo razoružanje i promena režima. Tri i po godine kasnije, to je avanturistički i preobraćujući rat, a jedini njegov preostali cilj je promovisanje demokratije.

Irački projekat je bio unapred osuđen na propast usled tri suštinske istorijske realnosti. Prvo, Srednji Istok za sada očigledno nije u stanju da podnese vladavinu demokratije – iz prostog razloga što će njegovi narodi glasati protiv nje. Zar niko nije prošaputao te reči u Situacionoj sobi Bele kuće – zar niko nije rekao ono što analitičari govore godinama? “Izborna politika” fundamentalista, piše Luis, “može se ukratko prikazati kao ‘Jedan čovek (samo muškarci), jedan glas, jednom'”. Ili, kao što kaže Herisova metafora, demokratija će biti “nešto više od uskih stepenica ka teokratiji”; a ta teokratija će biti islamistička. Sada su biračka mesta zatvorena, a rezultati pristižu iz čitavog regiona. U Libanu je pobedio Hezbolah; u Egiptu je pobedilo bratstvo Sejida Kutba, Muslimanska braća; u Palestini je pobedio Hamas; u Iranu je pobedio demagog, opčinitelj ološa i primitivni antisemita, Mahmud Ahmadinedžad. Na iračkim izborima Buš i Bler su patetično “navijali” za Alavija, čiji je izborni rezultat bio 14 procenata.

Drugo, Irak nije prava zemlja. Njega je ranih dvadesetih skrpio Vinston Čerčil; sastoji se od tri (otomanske) provincije, sunitske, šiitske i kurdske – što je poredak koja izgleda spreman da se obnovi. Među reči koje nije slušala američka administracija svrstavamo i reči Sadama Huseina. Čak i sa državnim aparatom koji je divljački kao i bilo koji drugi u istoriji, čak i sa hemijskim oružjem, jurišnim helikopterima, i sa masovnim ubistvima, čak i sa dokazanom spremnošću da počisti, da izmesti i da uništi čitave ekosisteme, Husein je skromno priznao da je Irak zemlja koju je teško očuvati u jednom komadu. Kao što je rekao jedan sunitski militarac, Iračani mrze Irak – ili “Irak”, koncept koji im nije doneo ništa drugo do patnju. Ne postoji nacionalistički instinkt; instinkt se kreće u pravcu atomizacije.

Treće, jedino bi pljačkanje Meke i Medine zadalo više bola islamskom srcu od zauzimanja i prljanja iračke prestonice, sedišta kalifata. Ovde kod nas nismo čuli nikakvu raspravu o verskom značaju Bagdada. Ali, imamo neke informacije sa džihadističkog fronta. U proglasima koji vibriraju od istorijskog nadahnuća, govore o svojoj radosti što imaju priliku da se sretnu sa nevernicima u Zemlji između dve reke. I, naravno, izvan nje – u Madridu, na Baliju (ponovo), u Londonu. Može se desiti da je pustolovina Koalicije za borbu protiv terorizma obezbedila neprijatelju casus belli čiji će plamen goreti generacijama.

Širom Zapada ima mnogo onih koji žude za američkim porazom u Iraku – zato što mrze Džordža Buša. Možda ne shvataju da istovremeno žude za islamističkom pobedom koja će dramatično pogoršati živote njihove dece. I to zaista može da se dogodi. Hajde da pogledamo taj rat, i to ne Bin Ladenovim očima, već očima lukave istorije. Iz te perspektive 11. septembar je bio provokacija. Ispostavilo se da je “zakucavanje”, “ušetavanje” u Irak u stvari finta, i zamka. Sada znamo, iz raznih bestselera od 500 strana poput Kobre II ili Fijaska, da je invazija na Irak bila zaista neverovatno nehajna (nije bilo plana, ama baš nikakvog plana, za okupaciju); ipak ne bi trebalo da se zavaravamo da su iza svega toga stajali nečasni motivi. To je poznata vrsta tragedije. Rat u Iraku predstavlja džinovski ugovor, ne samo za naftnu kompaniju “Halibarton”, već i za kompaniju za popločavanje po imenu Dobre namere. Moramo se nadati da se nešto može spasti iz toga, i da se naš etički rejting može popraviti. Irak je bio zastranjivanje u ono što se zloslutno naziva Dugim ratom. Našim uzaludnim gubicima, u krvi, u novcu i moralnom ugledu, možemo da dodamo gubitak vremena; a vreme je, takođe, krv.

Pomalja se jedna ideja o boljem smeru kojim treba krenuti. I prilično je čudno što je njena trenutna pobornica ćerka mračnog genija iza katastrofe u Iraku: zove se Liz Čejni. Pre nego što dođemo do toga, moramo se na kratko vratiti Ajedu, i njegovom pojasu, i nekim mirnim razmišljanjima o veštini stvaranja fikcije.

Kraj sa pojasom Nepoznate poznanice pao mi je na pamet prilično kasno. Ali, pojas je već bio tamo, i to veoma očigledno. Svi pisci će znati šta ovo znači. Znači da je podsvest iznela učtiv predlog, ali da je potrajalo dok ga je svest videla. Ajedov pojas, naručen poštom u Griliju, Kolorado, zove se “RodeoMaMa”, i sastoji se od “kaiša sa tegom” i jabuke sedla. Ajed je od one vrste koja smatra da mora da spava sa svojim ženama svake noći. A to što neizostavno koristi “RodeoMaMa” jedan je od razloga za pobunu u njegovim brakovima.

Ajed je navratio u radionicu Poznatih poznanica i dodatno opremio svoj “RodeoMaMa”. Vraća se u kuću i saziva svoje žene – poslednji put. Tako Ajed dobija svoj konceptualni proboj, svoju nepoznatu nepoznanicu: on je prvi koji je doneo mučeničke operacije u okrilje sopstvenog doma.

Mogao bih da napišem gotovo isto ovoliko dugačak tekst o tome zašto sam odustao od Nepoznate poznanice. Trenutak potvrde odigrao se pre nekoliko nedelja: sveže potvrđena sumnja da na našoj planeti postoji vrsta ljudskog bića koje će postati musliman da bi izvršilo samoubilački napad. Već neko vreme osećam da islamizam pokušava da zatruje svet. Ovo je znak da otrov možda deluje – da bi mogao i da mutira, poput ptičjeg gripa. Islam je, kao što rekoh, totalistički sistem, i poput svih sistema te vrste, jezivo je podložan satiri. Ali, sa islamizmom, sa totalnom zloćudnošću, sa totalnim terorom i totalnom dosadom, ironija, čak i militantna ironija (što satira jeste), prosto svene i umre.

U svom delu Dvadeseti vek (Twentieth century) pokojni istoričar Dž. M. Roberts je napisao nesentimentalan redak o Kineskoj revoluciji:

“Više od 2000 godina izuzetnih istorijskih kontinuiteta leži iza [nje], koja je, po ceni i surovosti, bila herojski napor, koji se može uporediti samo sa tako džinovskim preokretom kakav je ekspanzija islama, ili napad Evrope na svet u osvit modernih vremena.”

Cena i surovost, po Jung Čang i nedavno objavljenoj biografiji Jona Halideja, mogu se iskazati sa otprilike 70 miliona života samo u Maovo vreme. A ipak se to mora uravnotežiti sa “težinom prošlosti” – koja nigde nije veća nego u Kini.

“Namerni napadi na autoritet porodice… nisu prosto bili pokušaji sumnjičavog režima da se ohrabre dostavljači i dojave, već napadi na najkonzervativniju od svih kineskih institucija. Slično tome, unapređenje položaja žena i propaganda usmerena protiv ranih brakova imala je i dimenzije koje nisu imale veze sa ‘progresivnim’ feminističikim idejama ili kontrolom broja stanovnika; bio je to napad na prošlost kakav nijedna revolucija nikada nije izvela, pošto u Kini prošlost znači ulogu žene koja je daleko inferiornija od uloge žene iz predrevolucionarne Amerike, Francuske, pa čak i Rusije.”

U islamu ne postoji impuls za reformacijom. A sada i nema vremena za ležerno, lagano i zaobilazno prosvećenje. Neophodni preokret je revolucija – oslobođenje žena. Taj posao neće potrajati deset godina, pa čak ni čitavu jednu generaciju. Islam je hiljadu godina mlađi od Kine. Ali, trebalo bi da se podsetimo da je Kineskoj revoluciji bilo potrebno pola veka da prođe kroz sela.

Ukupan BDP svih arapskih zemalja 2002. bio je manji od BDP-a Španije; islamske zemlje zaostaju za Zapadom i Dalekim Istokom po svakom industrijskom i proizvodnom pokazatelju, u otvaranju novih radnih mesta, tehnologiji, pismenosti, očekivanoj dužini života, ljudskom razvoju i intelektualnoj vitalnosti. (Neverovatan primer: po broju telefonskih linija vodeća islamska zemlja, Ujedinjeni Arapski Emirati, zauzima 33. mesto, između Reiniona i Makaoa.) A tu su i pitanja tiranije, korupcije, odsustvo građanskih prava i građanskog društva. Mogli bismo da se zapitamo kako se islamisti osećaju kada uporede Indiju i Pakistan , s obzirom na to da je Indija rastuća demokratska supersila, a

Pakistan se jedva razlikuje od propale države. Šta je pošlo naopako? pitao je Bernard Luis na stranicama čitave jedne knjige. Opširan odgovor bio bi institucionalizovani iracionalizam; a suženo žarište bila bi opskurna logika koja uskraćuje islamskom svetu talenat i energiju polovine njegovog naroda. Nema sumnje da je poriv za racionalnim ispitivanjem do sada veoma oslabio u običnim muslimanskim muškarcima. Ali, možemo se pozabaviti uspomenama sa onih slika iz Avganistana: rekama žena koje hrle u školu.

Nije moguće ignorisati vezu između očite propasti i represije nad ženama. A ponekad osećate da je trenutna suština problema, sa čitavom tom zbrkom nesigurnosti i nostalgija, malo više od preventivnog napada zlovolje – da bi se odbila evakuacija poslednjeg svetilišta moći. Šta bi se dogodilo kad bismo potrošili narednih 300 milijardi dolara (toliko iznosi fond Liz Čejni) na podizanje svesti u islamskom svetu? Učinak bi bio sam po sebi eksplozivan, zato što je dominacija muškarca zapisana u Kuranu – to je jedinstvena reč Boga, onakva kako je izdiktirana Proroku:

“Ljudi su poglavari ženama, zato što ih je odlikovao Allah jedne nad drugima, i što troše oni iz imetaka svojih. Zato su dobre poslušne, čuvarke nevidljivog, što čuva Allah. A one za koje se plašite nepokornosti njihove, pa posavjetujte ih, i ostavite ih u posteljama, i udarite ih. Pa ako vas poslušaju, tad ne tražite protiv njih puta. Uistinu! Allah je Uzvišeni, Veliki.”[1]

Možemo li da zamislimo muškarce u protestnom maršu radi odbrane svog prava da tuku žene? I ako ih budemo videli, šta onda? Da li bi to osvojilo srca i umove? Mučenike ove revolucije održale bi dve očigledne istine: obavezujući autoritet svetih rukopisa širom sveta se ozbiljno preispituje; a žene, po defniniciji nisu manjina. I one bi znale da je njihova borba herojski napad na breme prošlosti – breme teško 14 vekova.

Pažljivi čitaoci su se možda zapitali šta je ta smešna kategorija, nepoznata poznanica. Nepoznata poznanica je raj, nepogrešivost svetih rukopisa, Bog. Nepoznata poznanica je religijsko uverenje.

Sve religije su nasilne; i sve ideologije su nasilne. Čak i zapadnjaštvo, tako besprekorno mekano, nosi iskru nasilja u sebi. To je tako zato što svaki sistem uverenja obuhvata izvestan stepen iluzije, i stoga se ne može braniti samo razumom. Kada je izazvan, ili uvređen, odgovor vernika je hormonalan; a nakon toga će doći do sudara između mozga i složenog sistema žlezda. Nikad neću zaboraviti izraz na čuvarevom licu u Kupoli nad stenom u Jerusalimu, kad sam predložio, možda previše lakomisleno, da zanemari neke kalendarske zabrane i ipak me pusti da uđem. Izraz njegovog lica, prethodno ljubazan i hladan, postao je maska; a ta maska je govorila da je sada imao ovlašćenje da ubije mene, moju ženu i moju decu. Znao sam da je fraza “duboko religiozan” ozbiljna zloupotreba tog priloga. Nešto nije duboko samo zato što je to jedino što postoji; to je više nalik na lak na vakuumu. Hiljadugodišnji islamizam jeste ideologija nadređena religiji – iluzija nad iluzijom. On nije prosto sklon nasilju. Nasilje je sve što u njemu postoji.

U pesmi Filipa Larkina “Alba (Jutarnja serenada)” (1977), pesnik po buđenju razmišlja o “neumornoj smrti, za čitav dan sada bližoj”:[2]

Ovo je poseban vid zastrašenosti i nema veštine
Koja taj strah može da rasprši. Religija je koristila
Beskrajan umoljčan muzički brokat
Stvoren da zavara da nikada nećemo umreti.

Mnogo ranije, u pesmi “Odlazak u crkvu” (1954), razmišljajući o svojoj navici da posećuje seoske crkve i o osećanjima koja one izazivaju u njemu (uglavnom zbunjenost i dosadu), uspeo je da uobliči mnogo opsežniji odgovor:

Godi mi da stojim ovde u tišini;
Ovo je ozbiljna kuća na ozbiljnoj zemlji,
U čijoj smeši vazduha naše se prinude sreću,
Prepoznaju i svečano odevaju kao sudbina.
A taj deo ne može nikada da zastari,
Pošto će uvek naći se neko takav ko se čudi
A gladan je u sebi da se uozbilji
I težiće time ovom komadu zemlje koji je,
On jednom čû, pogodan da se na njemu stekne mudrost,
Makar zato što mrtvih toliko leži uokolo.[4]

Ovo je predivno sročeno. Sadrži sve što se može pristojno i racionalno reći.

Dopuštamo da u slučaju religije, iliti verovanja u natprirodna bića, težina prošlosti ne iznosi 2.000 godina, već približno pet miliona. Čak i u tom slučaju došlo je vreme za meru nestrpljenja u našem ponašanju prema onima koji bi uzeli bezazlenu ličnu zamenicu, koja je samo gledala svoja posla, i počastili je velikim slovom. Suprotstavljanje religiji već zauzima visok položaj, intelektualno i moralno. Ljudi nezavisnog uma morali bi sada da počnu zahtevaju i duhovni visoki položaj. Morali bismo da se složimo sa Džozefom Konradom:

“U svetu živih ima toliko divota i misterija kao takvih – divota i misterija koje na naše emocije i inteligenciju deluju na tako neobjašnjive načine da bi to gotovo moglo opravdati pojam života kao nekakvo čarobno stanje. Ne, čudesno je u moju svest tako čvrsto urezano da me nikada ne bi moglo zadiviti prosto natprirodno, koje (shvatite to kako god želite) nije ništa drugo do izmišljena stavka, izmišljotina uma neosetljivog na intimne tančine naše veze sa mrtvima i živima, u svim njihovim beskrajnim prelivima; oskvrnuće naših najnežnijih uspomena; uvreda našeg dostojanstva.

Kakva god da je moja urođena skromnost, ona nikada neće spasti na to da potraži pomoć mojoj mašti u tim jalovim umišljanjima uobičajenim u svim epohama i koja su sama po sebi dovoljna da ispune sve ljubavnike čovečanstva neizrecivom tugom”. (“Autorova beleška” za The Shadow-Line, 1920)

Martin Amis, “The age of horrorism”, The Observer, 10.09.2006.

Prevela Olja Petronić

Peščanik.net, 01.05.2008.

Srodni linkovi:

Vreme horora (I deo)

Vreme horora (II deo)

Vreme horora (III deo)

TEMA – NAŠ TERORIZAM

———–    

  1. Bosanski prevod Mustafe Mlive
  2. Filip Larkin, “Alba (Jutarnja serenada)”, Svadbeni vetar, Narodna knjiga, Beograd , 1987, preveo Srba Mitrović, str. 103.
  3. Filip Larkin, “Odlaženje u crkvu”, Svadbeni vetar, Narodna knjiga, Beograd , 1987, preveo Srba Mitrović, str. 29.

Leave a Reply