Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ne nameravam da se upuštam u pravdanje u smislu tvrdnji da nema ničeg spornog u podizanju spomenika Stefanu Nemanji, niti u još manje simpatične tvrdnje da Stefan Nemanja zaslužuje bolji spomenik, a ne onu skalameriju. Savršeno sam ravnodušan, naime, prema ideji podizanja spomenika bilo kom vladaru, naročito iz daleke prošlosti: niti je „sramota“ što Stefan Nemanja nema spomenik u Beogradu, niti je to neophodno, niti je sporno da taj vladar spomenik dobije. Ono što jeste sramota Beograda i Srbije to je da na takav način (netransparentno, udovoljavajući samovolji naručioca, uz potpuno ignorisanje kompetentnih protivnih glasova u pogledu izbora na konkursu) bude podignut takav spomenik (nesrećno citiranje anahronih umetničkih izraza u kombinaciji sa najavljenim svetlosnim efektima i ukupnom kič inscenacijom).

Mogla bi se braniti i ideja da izvesni poduhvati imaju svoj istorijski trenutak koji, ako se propusti, možda više neće doći, a svakako ga ne treba usiljeno izmišljati. Ako Nemanja nije dobio neku monumentalnu, grandioznu predstavu u određenom trenutku u prošlosti, onda je istorijska prilika za to jednostavno propuštena i svaki pokušaj „ispravljanja“ tog propusta može jedino maestralnom idejom i virtuoznim rešenjem izbeći zamke banalnosti i kiča, što ovde nije slučaj. Zato su na raspolaganju skromnija rešenja, sa manje pompe i šenlučenja, da se uopšte ne upuštam u urbanističke rasprave o prostornim odnosima, srazmerama i drugim pojedinostima. Izazov je tim veći što umetnički senzibilitet epohe kraja druge decenije 21. veka nije samo drugačiji, već je umnogome ponikao upravo na raznim oblicima otpora bitnim obeležjima prethodnih epoha, koje ovaj spomenik Stefanu Nemanji citira, uz izvesne modifikacije (svetlosni efekti, pojedini elementi u postamentu) koje predstavljaju loš začin u već neukusnoj podgrejanoj kaši. Savremeni umetnički izraz je odavno napustio romantičarske i realističke uzuse, pa je svako današnje uprostoravanje (idealizovane ili realistične) figuralne predstave u javnoj sferi neminovno izvor estetske nelagode, koja naročito raste sa svakim milimetrom nepotrebne predimenzioniranosti spomenika.

Imajući u vidu rečeno, kao suprotan primer pomenuću spomenik despotu Stefanu Lazareviću, koji je 1982. godine podignut na Kalemegdanu, rad vajara Nebojše Mitrića, veličanstveno ostvarenje jednog u svemu uspelog spomeničkog obeležja. Razumnih dimenzija, modernog izraza, situiran u Gornjem gradu, pristupačan i blizak posmatraču, spomenik istinski privlači svojom gracioznošću i, iako apstraktan, ipak je savršeno kompatibilan sa srednjovekovnim opisima i fresko-prikazima ovog srpskog vladara sa prelaza 14. u 15. stoleće. Mitrićev despot Stefan zaista izgleda kao da se spustio sa freske u Manasiji ili izašao sa stranica žitija Konstantina Filozofa. Pa ipak, spomenik komunicira sa današnjim posetiocem, kojeg umetnik, vajar ne potcenjuje napadnim realizmom. Naprotiv, od njega umetnik ne očekuje strahopoštovanje, kmetsku pokornost prema vladaru ili osećanje sopstvene niskosti, već sekularno znanje i podrazumevano poznavanje istorije. Sa tim pretpostavkama, čak i da nema natpisa sa imenom ličnosti koju spomenik proslavlja, zato što je spomenik baš na tom mestu i baš takav kakav je, posmatrač bi u majestetičnoj, stasitoj figuri, sa prepoznatljivim despotskim vencem na glavi, nepogrešivo prepoznao Stefana Lazarevića, prikazanog u naponu snage, elegantnog, prefinjenog. Posebno je zanimljiv detalj da autor nije izvajao čak ni naznake Stefanovog lika, zbog čega svakom posmatraču ostaje da doživi svoju viziju nadaleko čuvene Stefanove lepote. Uopšte, Mitrić je uspeo da izbegne u predstavi jednog srednjovekovnog vladara, izrađenoj na kraju 20. stoleća, makar i najmanji nanos anahronosti.

Spomenik Stefanu Nemanji sušta je suprotnost. Utisak je, usudiću se da kažem, da je rad još jedna „tezga“ poznatog ruskog vajara, bez ikakve emotivne razmene između dela i autora, a tako će biti i sa posmatračima. Ogromne dimenzije tu su samo da impresioniraju, same po sebi, bez ikakvog drugog motivišućeg sadržaja.

Osim estetike, koja je takoreći njegov vrišteći problem, ni ideološka ravan nije nemušta, pri čemu nijedna ideološka asocijacija u vezi sa ovim spomenikom nije simpatična. Te asocijacije se naravno ne tiču Stefana Nemanje, osim simbolički, dok je izabrani umetnički izraz nešto više instruktivan u tom smislu. Ako (naivno) pođemo od benigne i mnogima nesporne „čisto“ identitetske, rodoljubive i patriotske ravni zaista je neminovno postaviti pitanje: nije li ovakav način izražavanja tih osećanja ipak zlokobna manifestacija beznadežne nacionalne paranoje? Ne trude li se to sveštenici nacionalnog pravoverja, uvrtevši sebi u glavu da su bogomdani da normiraju standarde pravilnog nacionalnog stanovišta, da posledicu te paranoje – tobožnju ugroženost srpstva u Srbiji – otklone neograničenim količinama identiteta? 28 metara Stefana Nemanje!?

Nadalje, čak i ako se, kao prečesto u našoj stvarnosti, i u ovom slučaju sve vrti oko novca, ne može biti beznačajan izbor i način obrade teme oko koje se taj novac obrće, a sve to odiše maničnim, otužnim, prepatetičnim, izveštačenim nacionalnim nabojem. Podgrevanje u današnjici stilskih izraza i tema karakterističnih za davnu prošlost, „po zakonu asocijacije ideja srodnih“, otkriva nastojanje da se za kolosalnu spomeničku avet vežu ništa manje sporne aveti nacionalnih ideologija, pre svega sadržane u arogantnim velikodržavnim opsesijama.

Konačno, uverenost Aleksandra Vučića, građanina-inicijatora podizanja spomenika, da je on, baš kao i Nemanja, prekretna ličnost novije srpske istorije nedvosmisleno ukazuje na mesto koje on očekuje da mu pripada u nizu srpskih vladara (pošto mu je dosadilo, a i nije naročito srpski, da se poredi sa Titom). On je iskonfabulirao viziju sebe kao nove nulte tačke u istoriji Srbije, rodonačelnika njene budućnosti za mnogo narednih vekova i ne može da odoli, a da nam to na najnesuptilniji mogući način ne poruči.

Spomenik Stefanu Nemanji biće verovatno jedna od najnakaznijih urbanističkih gnusoba, makar u onom segmentu spomeničke tradicije koja tematizuje ličnosti vladara. Taj spomenik je otelovljenje ludila, megalomanije, neukusa, kiča i jednog posvemašnjeg prostakluka. Taj spomenik je kompleksaško divljanje i ideološka štaka koju od prošlosti delje sadašnjost koja nema šta da ponudi kao oslonac. Taj spomenik je izdanak neotesane kulture jadničkog jurcanja – po pravilu takmičarskog karaktera – za veličinom: automobila, kuće, kajle, bicepsa, države, hrama, krsta ili uda, sasvim svejedno. Taj spomenik je opredmećenje istog onog mentalnog stanja koje je zazivalo Veliku Srbiju, ali sad samo može da je karabudži u visinu, kojekakvim kulama na rekama, jarbolima na obalama ili spomeničkim užasima u unakaženom urbanom prostoru. Taj spomenik prikazuje iskonsku personifikaciju saharinske obmane o „nama“, tobožnjim korisnicima pra-viljuške, večnog zaloga superiornosti nad svima koji „vo vremja ono“ viljušku imali nisu, pa makar oni danas putovali u kosmos. Taj spomenik je tu i da, kome treba, uporno zvoca da je „i taraba u deda-Milinkovoj avliji starija od njine države“. Taj spomenik je tu kao bizarni džinovski inkubator za sve bolesne ambicije i preskupe zablude srpskih nacionalnih elita, iz kojih će se rađati nove nesreće čudovernih sledbenika njihovih zaumnih ideja.

Peščanik.net, 22.08.2020.

Srodni linkovi:

Rodoljub Šabić – Male tajne o velikom spomeniku

Goran Marković – Pismo srpskom prijatelju

Goran Marković – Milicionerova osveta

Rodoljub Šabić – Sitnica

Nenad Makuljević – Megamitomanija kao političko-propagandni i zabavni program: Spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu

VIDEO – Mapiranje destrukcije Beograda

Nenad Makuljević – Nacionalni spomenik u zabavnom parku: Stefan Nemanja u Beogradu na vodi

BEOGRAD NA VODI

The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)