Apel protiv podizanja spomenika svim žrtvama i braniocima otadžbine na Savskom trgu u Beogradu
Mi, građanke i građani Srbije najoštrije osuđujemo nameru gradskih vlasti Beograda da na platou pored železničke stanice podigne spomenik svim žrtvama i braniocima otadžbine.
Gradska vlast u kojoj su najviši funkcioneri vladajuće Demokratske stranke, podiže spomeničku nakazu, novi simbol kontinuiteta sa ratnom politikom Slobodana Miloševića i pomirenja sa njegovim satrapima iz zajedničke koalicije na vlasti.
Zakonodavstvo 16 evropskih zemalja kažnjava negiranje zločina. Pozivamo vas da glasate da Srbija bude 17-a zemlja koja je svesna svojih zločina, koja ih se stidi, koja se zbog njih kaje i koja neće kameni, trajni beleg vlastoručno stvorene sramote u svom glavnom gradu.
U trenutku kada je Srbija bliža EU nego ikada, sve je udaljenija od istine o sebi. Podiže zajednički spomenik žrtvama i braniocima, time ih izjednačava i prekraja onaj deo istorije koju je sama kreirala. Srbija će 24. marta, što je dan 13. godišnjice početka NATO bombardovanja, razgolititi spomenik „svim žrtvama ratova i braniocima otadžbine na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih“. Srbija je autor i koautor agresorskih ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu od 1991. do 1999. Nijedan vojnik i dobrovoljac Srbije nije branio „otadžbinu“ na liniji Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica. Tamo je mogao da „brani“ samo „veliku Srbiju“ od lokalnog življa. Ideja o spomeniku-blenderu potiče od Miloševićevih „veterana“ i „ratnih invalida“, koji žele da ovom spomeničkom nakazom opravdaju poraz onoga za šta su se borili i prikažu poraz kao pobedu.
Zvanični Beograd neće spomenik žrtvama genocida u Srebrenici. Isti idejni tvorci spomenika-monstruma lane nisu dozvolili postavljanje spomen-ploče hrvatskim zarobljenicima 1991. u srpskim-JNA konc logorima Begejci i Stajićevo kod Zrenjanina. Ta spomen ploča bi malim delom srpski civilizacijski i vojni poraz u Hrvatskoj pretvorila u moralnu pobedu nad Miloševićevom Srbijom. Zvanični Beograd odbija da podigne spomenik neznanom srpskom dezerteru. U Nemačkoj je podignuto sedam spomenika dezerterima iz Hitlerovog rata.
Spomeniku-uravnilovci, okamenjenoj verziji nacionalnog pomirenja Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije 2012. su se još u prvoj verziji 2002. usprotivili neki umetnici i roditelji neke dece koja su ubijena jer su „branila“ otadžbinu stotinama kilometara daleko od zavičaja.
Beograd već ima Miloševićev spomenik žrtvama NATO-a, izgrađen leta 1999. bez građevinske dozvole u Parku prijateljstva na Ušću. Post-miloševićevsko Ministarstvo za rad i socijalnu politiku zemlje sa 23 odsto nezaposlenih je, nemajući valjda gde da utroši pare poreskih obveznika, platilo da se ižvrljani i naruženi spomenik koji uprava grada Beograda tretira kao divlju gradnju, opere i upristoji. Time je ministarstvo Rasima Ljajića spralo i Miloševićevu ljagu, čije ostatke vlast Beograda spomenikom na Savskom trgu 2012. glanca do mikroskopske nevidljivosti.
U Hrvatskoj je ubijeno 15.970 građana i građanki Hrvatske, imenom i prezimenom. U Bosni i Hercegovini je identifikovano 97.207, a na Kosovu je ubijeno 13.421 građana i građanki. Srbija još nije izbrojala koliko je od 1991. do 1999. poginulo njenih vojnika, policajaca, žena i dece. Srbija prezire vlastite žrtve, jer se nije udostojila da sazna njihova imena i prezimena. Od ubijenih građana i građanki Kosova, najmanje 1.200 njih mrtvih transportovano je u Srbiju i sahranjeno u 18 do sada otkrivenih masovnih grobnica. Da li će i njihova imena biti na spomeniku „braniocima otadžbine“?
Sličan spomenik nivelacije – istog smisla i namene – izgradili su Franjo Tuđman, naslednici Božidara Vučurevića i fašistički diktator Fransisko Franko. Istorija ih je sve svrstala na gubitničku stranu.
Jedinstveni spomenik žrtvama i dželatima od Maribora do Suve Reke je iskrivljavanje istorijskih činjenica. On poriče zločine i briše krivicu Srbije za ratove, demonizuje „neprijatelje“, stvara iluziju pobede, izjednačava dobrovoljce, nasilno mobilisane i redovne vojnike, uvodi kategoriju „nevinih“ i „krivih“ žrtava, zatvara vrata suočavanju sa prošlošću, ruga se pravosnažnim presudama Haškog tribunala, suda UN i oduzima građanima i građankama Srbije pravo na katarzu. Ovaj spomenik čiji je ktitor gradska vlast Beograda, vraća zločin na mesto zločina i neporecivo kazuje da su ratovi smišljeni i proizvedeni u Beogradu, te da se 24. marta 2012. vraćaju svojim živim i mrtvim tvorcima i kažnjavaju one koji se nisu ni rodili kad su ratovi počeli.
Ovakav postupak duboko vređa žrtve, kao i građanke i građane Srbije koji su se od početka sumanutih ratova i realizacije zločinačkog projekta zvaničnog Beograda dosledno antiratno angažovali, suprotstavljali državnom nasilju u regionu i progonu svih koji su odbijali da u tome učestvuju.
Žene u crnom,
Beograd, 08. mart 2012.
Peščanik.net, 14.03.2012.