Ovih dana pažnju javnosti , sa mnogo dobrih razloga privlači izveštaj organizacije Amnesty International „Digitalni zatvor: Nadzor i represija civilnog društva u Srbiji“. Ovo istraživanje pored ostalog ukazuje na to da je tokom „informativnih razgovora“ sa srpskom policijom ili BIA, na mobilnim uređajima aktivista i novinara tajno instaliran špijunski softver. Tehnički dokazi govore da je poslednjih godina tako na desetine, ako ne i stotine uređaja kompromitovano špijunskim softverom.
Izveštaj je pre objavljivana dostavljen nadležnim organima Srbije da bi ga komentarisali, ali su oni propustili da to urade. Tek nakon objavljivanja izveštaja oglasila se BIA ali ne komentarišući ni demantujući konkretne navedene činjenice, već samo neubedljivim diskvalifikacijama poput „to su besmisleni navodi“ ili „to su aktivnosti grupa za pritisak“. Suvišno je naglašavati koliko je to u prisustvu tehničkih dokaza kojim su potkrepljene tvrdnje razlog za zabrinutost.
Činjenice evidentno ukazuju na ambicije vlasti da primenjuje mere nadzora bez limita, ne vodeći računa o ustavnim i zakonskim garancijama ljudskih prava. Šta više, reklo bi se da takve ambicije ima ne samo prema realnim ili bar potencijalnim učesnicima građanskih protesta već prema građanima uopšte, generalno. Takve ambicije asociraju na Džeremija Bantama i njegov čuveni Panoptikon, na zatvorski (zašto ne i društveni) sistem, tada, naravno, još ne digitalni, u kome jedan „čuvar“ nadgleda sve, sve vidi i zna a niko drugi ne zna da li je ili nije posmatran? Upravo s tim u vezi su i zanimljive i zabrinjavajuće informacije koje je, samo nekoliko dana pre izveštaja Amnestija, objavila naša novinarska istraživačka mreža BIRN, a koje govore o robusnom uvozu u Srbiju velikog broja IMSI kečera, tzv. „hvatača“.
Reč je o uređajima koji omogućavaju nekontrolisano masovno prikupljanje podataka sa mobilnih telefona građana što je sa stanovišta ustavnih garancija ljudskih prava krajnje problematična i povodom čega bi u normalnim prilikama vlast morala građanima i javnosti naznačiti, ako je to uopšte moguće, legalne osnove za nabavku ove opreme i njenu primenu.
Primenom „kečera“ mogu se lako izigravati ustavne odredbe kojim se garantuju zaštita ličnih podataka i tajnost komunikacije i obesmišljavati odredbe Zakona o elektronskim komunikacijama o bezbednosti i integritetu elektronskih komunikacija.
Ne može se i ne sme ignorisati osnovana sumnja da se kečeri koriste za masovno nezakonito lociranje, presretanje komunikacije i obradu ličnih podataka građana, kako što rekoh, ne nužno učesnika građanskih protesta, suprotno ustavnim i zakonskim garancijama.
Ustav Srbije (član 41) garantuje nepovredivost sredstava komuniciranja i dozvoljava odstupanja samo na osnovu odluke suda, samo ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.
Shodno ovoj ustavnoj odredbi i odgovarajućim odredbama Zakona o elektronskom komunikacijama, nadzor mobilnih komunikacija od strane policije ili BIA podrazumeva sudsku naredbu i posredovanje mobilnog operatora koji s tim u vezi ima odgovarajuće obaveze. Legalno se mogu obrađivati podaci samo sa ciljanog aparata, odnosno lica čiji nadzor je odobren sudskom odlukom i onih koji sa njim stupaju u komunikaciju.
Sasvim suprotno tome, kada se IMSI kečeri koriste na mestima okupljanja velikog broja ljudi oni prikupljaju podatke sa svih uređaja koji se nalaze u krugu od više stotina metara a ne samo sa pojedinih, ciljanih uređaja. Tako je pod firmom legalnog praćenja samo jednog čoveka moguće istovremeno obrađivati podatke ogromnog broja lica, ne samo bez sudske odluke i znanja operatora, već bez ikakve kontrole.
To očigledno može biti izvor teških zloupotreba pogotovo ako se zna da ova oprema ne omogućava samo presretanje poziva i poruka i lociranje, već i ometanje signala, dešifrovanje komunikacija, identifikaciju glasa, pa čak i daljinsku aktivaciju mikrofona na telefonu.
Nabavka i upotreba prvorazrednog invazivnog špijunskog softvera, isto kao i IMSI kečera, podrazumeva ogroman rizik od kršenja prava građana. Zaslužuje ozbiljnu pažnju javnosti i u normalnim okolnostima podrazumeva, odnosno zahteva reakcije nezavisnih kontrolnih tela. Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti, RATEL, Zaštitnik građana, ali i javno tužilaštvo, morali bi da obaveste javnost da li uopšte i kakvim informacijama o tome raspolažu i da li s tim u vezi nešto preduzimaju.
A i ako to danas nije realno očekivati, ipak vredi podsetiti da Krivični zakonik (član 143) za službeno lice koje „posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili snima razgovor, izjavu ili kakvo saopštenje koji mu nisu namenjeni“ predviđa kaznu zatvora do 5 godina. Vredi i očekivati da ćemo u neko dogledno vreme imati i tužioce koji neće „zaboravljati“ na izričite odredbe Krivičnog zakonika.
Peščanik.net, 17.12.2024.
Srodni linkovi:
Milica Jovanović – Srbija, digitalni zatvor
NOVE TEHNOLOGIJE- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Borba za pravo na život u normalnom društvu - 21/01/2025
- Strašilo kao podsetnik - 11/01/2025
- Ima li neko nadležan? - 06/01/2025
