(Pišem ovaj tekst na engleskom, iako se obraćam pre svega čitaocima u Srbiji. Činim to zato što zbog preokupacije globalnim krizama, kao što su rat u Ukrajini, odnosi Sjedinjenih Država i Kine, pandemija i tako dalje, veoma mali broj ljudi u svetu zna šta se danas događa na Balkanu i kakva je uloga EU u tim procesima.)
Aktuelni ultimatum iz EU, dostavljen Srbiji i Kosovu pre 3 dana, čija tačna sadržina nije obelodanjena (na zahtev delegacije EU), posledica je i proizvod više od 20 godina dubokih frustracija u odnosima između EU i Srbije (kao i EU i Kosova). Glavni razlog su izneverena očekivanja. Ono što EU danas može ponuditi Srbiji i ostalim državama ne-članicama sve je manje privlačno, pre svega zato što se članstvo u EU više ne može obećati s bilo kakvom izvesnošću, a ostale pogodnosti koje se nude nisu dovoljne. To znači da Evropskoj uniji ostaje samo motka. Šargarepe su potrošene. U svim ispitivanjima javnog mnjenja u Srbiji podrška članstvu u EU je konstantno ispod 50%.
Nastup EU me podseća na siledžije koji su nekada kružili krajem oko moje stare gimnazije u Beogradu. Zaustavljali su na ulici mlađe učenike i nudili im da kupe… ciglu. Dečak bi obično odgovorio: „Šta će mi cigla“. Siledžija bi na to rekao: „Treba ti, veruj mi. Daću ti je za 10 dinara“. Siroti dečak bi onda izvadio 10 dinara, jer je znao da ako ne kupi ciglu slede batine i udarci u glavu – posle čega će mu svakako uzeti onih 10 dinara iz džepa.
Tako EU danas dolazi u Srbiju. Svaka osoba prosečne inteligencije odmah bi odgovorila: „Nemate šta da nam ponudite i nećemo da kupimo vašu ciglu“. Ali EU onda prelazi na pretnje ultimatumima. Ne znamo tačno šta piše u ovom ultimatumu, ali ne treba nam mnogo mašte da pretpostavimo da se pretnje kreću od suspenzije pregovora o pridruživanju, preko ukidanja pristupa fondovima pomoći (koju Srbija dobija kao kandidat za članstvo u EU), ponovnog uvođenja viza, obeshrabrivanja investitora iz EU, do mogućih finansijskih sankcija (na primer, uskraćivanja pristupa kratkoročnim komercijalnim zajmovima), zabrane dugoročnih kredita iz evropskih banaka, EBRD, možda čak i Svetske banke i MMF-a, a u ekstremnom slučaju možda i punog embarga uz moguću zaplenu imovine. Srbija nema oligarhe, ali ima Narodnu banku i devizne rezerve, kao i dosta kompanija koje deo sredstava drže u stranim bankama radi finansiranja trgovine.
Pitanje koje se nameće glasi: može li zemlja preživeti EU sankcije koje bi mogle potrajati 5, 10, možda i 20 godina? Ili čak duže. Prvo moramo imati u vidu da bi cenu takvih sankcija platilo 99% stanovništva koje u slučaju prihvatanja ultimatuma ne bi trpelo nikakve ekonomske posledice. Srbi koji žive na Kosovu, oko 1% populacije etničkih Srba, izgubili bi neka od prava zbog neekonomskih zahteva iz ultimatuma EU. To moramo imati na umu: odbijanje znači prihvatanje gubitka za 99% stanovništva da bi se osigurala (možda samo iluzorna) bezbednost za 1%.
Kakve su posledice odbijanja? To bi podstaklo dalje jačanje nacionalizma u zemlji. Nacionalisti će govoriti da su od početka znali da nas Evropa mrzi i da nas ne želi, a sada otvoreno pokazuje da hoće da nas uništi. U takvoj situaciji širiće se razne šašave ideje i teorije. Rusija će ih podržavati, ne zato što je Rusiji naročito stalo, već zato što joj u ovom trenutku ide u prilog da proizvede što više problema širom sveta da bi skrenula pažnju s Ukrajine.
Usledila bi eksplozija nacionalizma praćena opadanjem BDP-a. U zavisnosti od intenziteta sankcija, BDP bi u prvoj godini opao između 5% i 10%. To bi duboko podelilo javnost. Mada se trenutno sve partije slažu da ultimatum treba odbaciti, uključujući i proevropske partije koje je Evropa više puta izneverila, pa su sad u protivljenju ultimatumu oštrije od partija na vlasti, veoma je verovatno da bi se za nekoliko godina političko telo u zemlji duboko podelilo na one koji odbacuju svaku mogućnost dijaloga i one koji se zalažu za nove pregovore sa EU. Ako veličina ta dva tabora bude ujednačena i ako njihovi pripadnici počnu da se optužuju i prete jedni drugima, čitava stvar se može završiti građanskim ratom. Pošto bi zapad u tom slučaju imao ograničen izbor prijateljski nastrojenih pregovarača unutar Srbije, a Srbija je već okružena članicama NATO saveza, ne može se isključiti ni mogućnost formalne okupacije zemlje NATO snagama. Ne smemo zaboraviti da su u ovom trenutku Bosna i Kosovo NATO protektorati i da zapad u bilo kom trenutku može jednim potezom smeniti vlade u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Takođe, NATO jedinice se već nalaze u svim zemljama regiona, kao i u susednim zemljama (Rumunija, Hrvatska, Bugarska, Mađarska). One iste zemlje koje su umarširale u Srbiju u Drugom svetskom ratu mogle bi to sada ponovo učiniti.
Šta će biti s ekonomijom? Očekivani prvi efekti su veoma negativni, mada Srbija, u poređenju s Rusijom, ima na svojoj strani određene prednosti. Srbija ne zavisi od zapada onako kako je Rusija zavisila pre 24. februara 2022. Takođe, za razliku od Rusije, nije primorana da kupuje nove tehnologije za potrebe vojske. Ipak, budući da više od 2/3 trgovine u Srbiji čini trgovina sa zapadom, može se očekivati da će se obim razmene značajno smanjiti u zavisnosti od intenziteta sankcija, što će dovesti do opadanja izvoza i BDP-a. Strane investicije, koje takođe uglavnom dolaze iz EU, praktično bi bile obustavljene. Skočila bi stopa nezaposlenosti, a realni dohoci bi se smanjili. Mladi bi u sve većem broju napuštali zemlju. Već nepovoljna demografska struktura bi se pogoršala, jer bi u zemlji ostali samo stariji ljudi i oni koji čekaju penziju. Ko bi u tom slučaju zarađivao novac za isplatu penzija?
Što je možda najgore, mere trgovinske prinude podstiču razvoj alternativnih, nezakonitih načina pribavljanja nedostupnih roba. Tako je bilo u Srbiji i Crnoj Gori od 1992. do 1995. za vreme UN sankcija. Nove sankcije će stvoriti kriminalne grupe koje će kontrolisati nove puteve trgovine. Kriminalci će u početku podmićivati a potom jednostavno ignorisati policiju i organe vlasti, ili ih popuniti svojim ljudima (što se već događalo). To je vladavina mafije. Takođe, značaj Srbije kao važne raskrsnice u trgovini narkoticima dodatno bi porastao, jer država ne bi imala podsticaja da trgovinu kontroliše ako najveći deo narkotika završava u zapadnim zemljama. Zapravo, imajući u vidu moguće posledice za EU, kontrola trgovine narkoticima je jedna od malobrojnih poluga koje vlada Srbije može iskoristiti u ovim pregovorima.
Što se ova situacija bude duže trajala, to će pregovaračka pozicija Srbije biti slabija. Evropska unija neće biti srećna, i verovatno će priznati (mada ne javno) doprinos sopstvene nespremnosti i nesposobnosti propadanju svih pokušaja da se pronađe pozitivno razrešenje, ali pošto kontroliše narativ i medije krivicu će jednostavno prevaliti na „nekooperativne Srbe“ i „ruske agente“. Posle 4 ili 5 godina, Srbija će pokazati spremnost da se vrati za pregovarački sto, ali njena relativna pozicija će biti mnogo slabija nego danas. Tako će izgubiti 5 ili više godina, a onda dobiti istu ili još nepovoljniju ponudu.
Dogovore koje prihvatamo ne moramo uvek voleti. Srbija je već tri puta odbijala slične ultimatume. Kada je stigao ultimatum iz Austrougarske 1914. godine, Srbija je prihvatila 9 od njegovih 10 tačaka (zatraživši dodatno tumačenje za 10. tačku), ali Austrougarska ju je ipak bez odlaganja napala. Drugi put je prihvatila da se pridruži grupi zemalja Osovine, u kojoj je kao članica provela 72 sata, a onda je posle de fakto državnog udara ponudu odbila. Za kaznu je bila izložena brutalnom napadu Nemačke, velikom bombardovanju Beograda posle kojeg su usledili okupacija, raspad zemlje i više od milion žrtava. Treći odbijeni ultimatum bio je onaj iz Rambujea 1999, nakon čega je NATO tri meseca bombardovao Srbiju, dok nije pristala na novu verziju istog sporazuma. To su neveseli presedani koje moramo imati na umu.
Global inequality and more 3.0, 23.01.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 24.01.2023.
KOSOVO