Igračka Ubacite Srbiju u EU

Igračka Ubacite Srbiju u EU, dizajn: Svetlana Ćosić

Ministarka spoljnih poslova Francuske, gospođa Loazo, je za Politiku izjavila da Srbija ima evropsku perspektivu: „Ali pošto smo mi vaši prijatelji, dužni smo da vam kažemo istinu: sadašnje stanje Evropske unije ne omogućava nova pridruživanja u zadovoljavajućim uslovima – kako za samu EU, tako i za nove države koje bi joj se pridružile“. Potrebno je, smisao je izjave, da se EU najpre reformiše da bi mogla da prihvati nove zemlje članice. Na koje se reforme misli? I šta to znači za eventualne nove buduće članice kao što je Srbija? Možda je najbolje do odgovora doći posredno pitanjem otkuda jedinstvo Evropske unije u pregovorima o secesiji Ujedinjenog kraljevstva (UK)?

Mnogi koji su najavljivali raspad Evropske unije, iznenađeni su što ona ne samo da se nije raspale, već je mnogo jedinstvenija, bar u pregovorima, od same UK. Zašto? Dva su osnovna razloga. Prvi su prednosti jedinstvenog tržišta robe i usluga, čak i za zemlje članice, uglavnom veće i razvijenije, koje ne trguju previše, a pogotovo za manje privrede, bilo razvijenije ili manje razvijene, koje trguju veoma mnogo. Uz to, tu su prednosti jedinstvenog finansijskog i tržišta rada, koje su od posebnog značaja u dobra vremena za jedne i rđava za druge (kada postoje asimetrični šokovi kako se kaže). Drugi razlog su transferi, koji su u ne maloj meri održali ulaganja u manje razvijenim članicama Evropske unije. Mada oni nisu beznačajni ni u razvijenijim zemljama i ne samo kada je reč o poljoprivredi, već i u manje razvijenim regijama u svim zemljama članicama. Postoje granice dokle, recimo, nacionalisti u Mađarskoj ili Poljskoj mogu da idu a da ne ugroze priliv transfera. Takođe, postoje granice dokle nacionalisti u Češkoj ili Slovačkoj ili uostalom u Austriji mogu da idu a da ne ugroze pristup jedinstvenom tržištu.

Ovome valja dodati i monetarnu uniju, dakle evro, kojom su zemlje članice povećale uticaj na zajedničku monetarnu politiku u poređenju sa režimom fiksnog kursa sa nemačkom markom. Može se raspravljati o tome da li je učlanjenje u monetarnu uniju poželjno za zemlje koje su osposobljene za režim ciljane inflacije (koji takođe ima ne male nedostatke, no to je druga tema), ali je napuštanje evra za zemlje članice dosta skupo.

Kombinacija ovih triju elemenata, koja nije ista za svaku od zemalja članica pojedinačno, čini osnovu stabilnosti Evropske unije, usled čega pretnja očuvanju jedinstvenog tržišta i fiskalnih transfera koju otcepljenje Britanije predstavlja ujedinjuje Evropsku uniju. Jedinstvu pomaže i činjenica da UK nije član monetarne unije, tako da evro nije neposredno ugrožen. To, međutim, ne znači da sama EU nema nedostatke, koji zaista mogu i da dovedu do njenog urušavanja. Otklanjanje tih nedostataka je ono što se naziva reformom EU, koja bi opet trebalo da prethodi prijemu novih zemalja članica. Koji su to nedostaci i o kojim je reformama reč?

Neki od nedostataka su ispravljeni. Pre svega kada je reč o finansijskom sistemu. Najlakše je videti o čemu je reč ako se EU uporedi sa SAD. U ovoj drugoj političkoj uniji, ako preti sistemska bankarska kriza, federalne vlasti, preko ustanove koja je za to nadležna, preuzima restrukturiranje ugroženih banaka; drukčije rečeno, sprovodi postupak bankrotstva. U Evropskoj uniji, pre krize iz 2008, odgovornost je bila na zemljama članicama, usled čega je bilo teže stabilizovati bankarski sistem. Uz to, nema jedinstvenog sistema garancije depozita, što takođe može da utiče negativno na stabilnost banaka i čitavog finasijskog sistema. Ovi nedostaci se postepeno otklanjaju, mada to ide sporo, kao i sve u Evropskoj uniji.

Ovo može da izgleda kao periferno ili tehnokratsko popravljanje sistema, dok su potrebnije dublje reforme. Ovo nije tačno, jer je EU pre svega ekonomska zajednica, ali ostaviću to po strani. Prigovor za tehnokratski karakter upravljanja je takođe uglavnom uprošćen, jer je reč o pravnoj i zajednici propisa, koja stoga može da ostavlja utisak da je u vlasti birokratije i tehnokratije, a ne politike. Ili, da nema dovoljno demokratije i da u njoj stoga postoji deficit legitimnosti. Ovo, ovako uopšteno rečeno, ne znači mnogo, što međutim ne znači da nema stvarnih problema sa legitimnošću Evropske unije.

Ključni problem se može videti, opet, naizgled posredno. Recimo, britanski konzervativci i nacionalisti ne samo u Evropi, prigovaraju Evropskoj uniji da zapravo vlada propisima, dakle da je reč o administrativnoj, a ne o demokratskoj političkoj uniji. Ostavljam po strani koliko je to tačno, recimo u poređenju sa SAD, no u meri u kojoj jeste, to je posledica nedostatka pre svega sistema javnih finansija. Ovo može da se čini nedovoljno dalekosežnim, recimo u poređenju sa prigovorom da EU nije posvećena javnom dobru ili pravičnoj raspodeli ili da nije dovoljno progresivna. Ali javne finansije su ključno sredstvo ostvarenja bilo kojeg od tih političkih ciljeva, a pored toga jesu i sistem prinudnog prikupljanja sredstva, usled čega je odnos poreskih vlasti i poreskog obveznika od ključnog značaja za legitimnost bilo koje političke zajednice – države, federacije ili unije svejedno.

Dva su osnovna problema sa javnim finansijama u Evropskoj uniji. Jedan jeste da ona nema, sa izuzetkom carina, sopstvene izvore prihoda već zavisi od kontribucija zemalja članica. Ovo zato što EU ne može da oporezuje. Tako da ne postoji neposredna veza između poreskog obveznika i evropskih vlasti i birokratije. Drugi problem jeste to što EU nema sredstva kojima neposredno utiče na bezbednost i na privredni rast, gde su naravno ovo dvoje međusobno zavisni. Gotovo svi predlozi reformi zavisni su od toga hoće li se postići sporazum o povećanim nadležnostima EU u ovim dvema oblastima.

Da bi se reformisao sistem javnih finansija potrebno je da EU stekne nadležnost da neposredno snabdeva Uniju u celini i stoga i zemlje članice javnim dobrima kao što su bezbednost i pravda. U postojećem sistemu, ova su javna dobra posledice jedinstvenog tražišta, a ne neposredni ciljevi. EU ima velike nadležnosti u spoljnoj i unutrašnjoj trgovini, uključujući i pravila ponašanja država članica, recimo kada je reč o državnoj pomoći, industrijskoj strategiji i privrednoj politici uopšte. Takođe, i najvažnije, EU sklapa ugovore o trgovini sa drugim zemljama ili grupama zemalja. Posredno, to bi trebalo da utiče pozitivno na bezbednost, fizičku i socijalnu, u zemljama članicama. Kao što bi trebalo da obezbedi pravičnost u pravima i naknadama na jedinstvenom tržištu i u pravnom sistemu koji je njemu, jedinstvenom tržištu, prilagođen. Ali neposredna sredstva za bezbednost i pravičnost raspodele EU nema, jer ne može da oporezuje i ne može da troši i ulaže. Jednostavno rečeno, EU nije suverena u javnim finansijama.

Reforme koje se razmatraju trebalo bi da odrede neposredne nadležnosti Evropske unije u snadbevanju same unije i zemalja članica bezbednošću i pravičnošću. Što je isto kao da se kaže da je reč o prenosu suverenosti sa zemalja članica na samu Evropsku uniju. To, ne neočekivano, nailazi na otpor u zemljama članicama, a i podstiče zagovornike alternative koja se može nazvati Evropom nacionalnih država. Tako da je izbor sa kojim se EU suočava: Evropska politička unija ili Unija evropskih nacionalnih država. Ostaviću po strani ovu drugu alternativu.

Tri su najvažnije oblasti o kojima se raspravlja. Jedna jeste podstaknuta migrantskom krizom. To je, pored ostalog, pitanje bezbednosti EU. Usled čega se pominju zajedničke snage bezbednosti. One ne bi imale nadležnosti koje bi recimo, bile zamena za one koje obavlja NATO. Reč je više o merama bezbednosti koje nisu u nadležnosti ni zemalja članica niti Severnoatlantskog saveza. Reč je o zaštiti granica i o intervencijama u kriznim područjima kako bi se smanjili problemi bezbednosi koji se prelivaju u samu EU. To su tek početne ideje, jer bi pored ostalog bila potrebna i jedinstvena spoljna politika kao podrška snagama bezbednosti. U svakom slučaju, EU razmatra promene koje bi Uniji donele nadležnosti u neposrednom staranju za bezbednost Unije. To bi verovatno bilo povezano i sa drugim sredstvima međunarodnog uticanja, kao što je recimo razvojna pomoć. A i jačanje institucionalnih veza, što spada pod politiku odnosa sa susednim zemljama. To bi, naravno, zahtevalo i odgovarajuća sredstva.

Druga oblast je jednim delom vezana za bezbednost, a drugim za pravičnost. Reč je o sistemu države blagostanja i o pravima i obavezama, recimo, na tržištu rada. Iz razloga očuvanja privredne stabilnosti, ali i efikasnog osiguranja od rizika na jedinstvenom tržištu, ima smisla preneti neke od socijalnih fondova sa zemalja članica na Evropsku uniju. Reč je o fondu za nezaposlene, kao i o zdravstvenom i penzijskom osiguranju. Uz to, govori se o ujednačavanju prava zaposlenih i nivoa minimalne naknade. Ove predloge reformi nije teško obrazložiti, ali je teško obezbediti podršku kod zemalja koje cene da će trajno više doprinositi u zajedničku kasu nego što će iz nje uzimati.

Treća oblast reformi pokriva ulaganja i industrijsku politiku. Postoji značajna podrška da se povećaju izdaci za ulaganja sa nivoa Evropske unije. Ovo se pre svega odnosi na infrastrukturne projekte, ali se vezuje i za novu industrijsku politiku, gde bi bilo reči o ulaganjima u nauku, istraživanja i tehnološki razvoj. EU ima za cilj da očuva jaku industriju, ali i da postane znatno konkurentnija u razvoju nauke i tehnologije. Kako će tačno izgledati nova industrijska politika ostaje da se vidi. Ali oko interesa za nju i oko njenih ciljeva postoji značajna saglasnost. EU svakako može da za te namene obezbedi sredstva na finansijskom tržištu, tako da to ne bi trebalo da bude prepreka.

To su ključne promene, za koje je potrebno obezbediti podršku, ali i demokratsku legitimnost. U tome su predstojeći izbori za evropski parlament svakako veoma važni. Nije mali problem obezbediti podršku glasača za reforme koje prenose nadležnosti sa država članica na Evropsku uniju, čak i ako su ciljevi poželjni i prihvatljivi. U tome je ključno obezbediti neposredne poreske izvore Evropske unije. Na primeru fiskalnih pravila se može videti o čemu je tu reč. Danas EU ima sistem dosta razvijenih i ne naročito popularnih pravila o nivou fiskalnog deficita i javnog duga zemalja članica. To je jedan primer gde se koriste propisi, pa se EU doživljava kao birokratski ili tehnokratski, svakako nedovoljno demokratski, sistem vlasti. Ukoliko bi EU imala poresku vlast, taj sistem pravila javnih finansija bi mogao sasvim da se ukloni. Ovo je samo jedan primer gde bi propisi mogli biti zamenjeni uobičajenim merama javnih finansija. Uz to, i to je svakako ključno, povećao bi se interes građana Evropske unije za učešće u odlučivanju na parlamentarnom i stoga i sistemu saveta koji sada postoji. Demokratija je sistem predstavništva gde je interes da se učestvuje u velikoj meri zavisan od toga koliko se može obezbediti pravičnost tereta kojim se finansiraju javna dobra, socijalni fondovi i drugi transferi.

Proces reformi ne može da traje kratko, čak i ako je mnogo manje ambiciozan nego što se recimo zamišlja u Francuskoj. Sa stanovišta zemlje kao što je Srbija, to nije neko značajno ograničenje. Čak i ako bi se značajno ubrzao proces pridruživanja, on svakako zahteva gotovo čitavu deceniju da bude okončan. I to pod uslovom da se reše svi teritorijalni u ustavni problemi, što trenutno ne izgleda na dohvat ruke, da se tako izrazim. Tako da vreme nije ograničavajući činilac.

Ostaje pitanje da li su nameravane reforme EU u interesu Srbije ili, drukčije rečeno, da li bi trebalo da je veći interes da se Srbija učlani u reformisanu EU ili ne? Ja ne mogu da vidim kako bi odgovor mogao da bude negativan. Priključenje jedinstvenom tržištu je za Srbiju od najvećeg značaja, što čini mi se sada prihvataju i oni koji su se uporno zalagali za protekcionizam i ekonomski nacionalizam u vreme potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Sve ostale reforme svakako su u interesu male i nerazvijene zemlje sa rđavim demografskim karakteristikama i izgledima.

Pitanje je, zapravo, šta će Srbija Evropskoj uniji? I na to zapravo i nije lako dati dobar odgovor. Reč je o maloj, neuređenoj i zapravo razorenoj zemlji sa veoma rđavom demografskom slikom i sa teritorijalnim i ustavnim problemima koje ona nije u stanju da reši. Čak i kada se vidi kao deo šire regije, karakteristike čitave regije se ne razlikuju mnogo, osim kada je reč o demografskim kretanjima u Albaniji i na Kosovu, mada i one relativno ubrzano prolaze kroz demografsku tranziciju, o emigraciji i da ne govorimo. Eventualno učlanjenje Crne Gore i Makedonije bi moglo da bude prihvatljivo, jer se time povećava stabilnost na granicama EU, a ne košta mnogo. Za ostatak Balkana, onog koji je izvan EU, teško je naći privredni i politički interes Evropske unije da učlani zemlje kao što su Bosna i Hercegovina i Srbija, dok Albanija i Kosovo takođe imaju teritorijalne i ustavne probleme koje je tek potrebno rešiti. Reforme EU, čak i ako se sprovedu, samo će potcrtati razlike između Evrope i preostalog zavađenog Balkana. Same reforme povećavaju privlačnost Evropske unije, ali uporna neuređenost Srbije svakako smanjuje interes EU za njeno učlanjenje.

Ostaje naravno obaveza koju je EU preuzela 2003. u Solunu da svim balkanskim zemljama omogući učlanjenje u EU, što je ponovila i gospođa Loazo. Problem je u tome što će se pre sprovesti reforme u EU nego što će se rešiti teritorijalni i ustavni problemi Srbije i zemalja sa kojima ona te probleme deli. Tako da uopšte nije izvesno da će Srbija nekada postati članica Evropske unije.

Peščanik.net, 26.03.2019.