Međunarodna konferederacija sindikata (ITUC) objavila je nedavno svoj „Globalni indeks prava“, izveštaj o poštovanju prava radnika širom sveta (obuhvaćeno je 149 zemalja). Izveštaj, kao i uvek, sadrži dosta zanimljivih podataka, a na njemu je svoje mesto našla i Srbija. Pogađate već u kakvom kontekstu.
ITUC je po jubilarni deseti put objavio izveštaj koji se pretežno fokusira na normativne mogućnosti i faktički stepen uživanja kolektivnih prava radnika, uz njihovu nužnu vezu sa srodnim ljudskim pravima. Izvori informacija za pisanje izveštaja uglavnom potiču od samih sindikata (prema navodima iz teksta, upitnik je poslat 331 sindikatu u 163 zemlje, očigledno je da nisu sve države obrađene verovatno zbog nedostatka potpune slike o situaciji na terenu), ali su podaci sakupljani i putem obaveštavanja o konkretnim incidentima kršenja prava radnika, kao i kroz normativnu analizu važećih propisa. Od većih i relevantnijih država, nisu obrađene samo Rusija i Ukrajina.
Rezultati su, naravno, poražavajući i pokazuju koliko je sistematsko kršenje prava radnika uhvatilo korene, uključujući i one države od kojih se to na prvi pogled ne bi očekivalo i u kojima očigledno postoji pad kvaliteta normiranja ekonomskih i socijalnih prava, nezavisno od duge tradicije njihovog poštovanja i unapređivanja. Samo nekoliko ilustrativnih primera u tom smislu: 87% posmatranih država prekršilo je u prethodnoj godini pravo na štrajk – na ovom spisku našle su se i Belgija, Španija, Kanada; ljudsko pravo na slobodu govora i okupljanja nije poštovano u 42% posmatranih država – Francuska je zahvaljujući represiji nad sindikatima i radnicima koji su protestvovali našla svoje mesto na ovoj nezavidnoj listi; 79% zemalja ne poštuje standarde prava na kolektivno pregovaranje – na spisku onih koji su najviše nazadovali našla se i Srbija, kao i komšijske zemlje Crna Gora i Severna Makedonija, ali i Holandija; u čak 65% posmatranih država radnici nisu imali mogućnost da ostvare pravo na pristup pravdi – (ne)očekivano na ovom spisku je Turska.
Dobra vest je da Srbija nije među 10 najgorih zemalja za sindikate (a samim tim i radnike). Mesto na ovom spisku dobile su države koje su uložile impresivne napore da ne samo kroz zakonodavstvo već i kroz delovanje na terenu, u potpunosti iskorene prava radnika: Bangladeš, Belorusija, Egipat, Ekvador, Esvatini, Gvatemala, Mijanmar, Tunis, Filipini i Turska. Na spisku nisu one države u kojima se prava radnika ne poštuju ni na minimalnom nivou zbog činjenice da je u potpunosti urušen pravni sistem zbog rata, građanskog rata, okupacije teritorije, i slično.
Ako je dobro što Srbija nije u top 10, sve ostalo ne daje nam puno razloga za zadovoljstvo. Srbija se pominje u tri segmenta izveštaja.
Prvi sam već pomenuo – kod nabrajanja država koje su najviše nazadovale, našli smo sasvim opravdano svoje mesto na spisku zemalja koje su praktično ubile kolektivno pregovaranje. Još od neverovatnih zakonskih izmena 2014. godine koje su imale za cilj da obesmisle sve što je do tada postignuto u kolektivnom pregovaranju, nije se desio niti jedan pozitivan iskorak a jedino što se promenilo jeste činjenica da je većina prethodnih ministara nadležnih za rad imala potrebu da nam prikazuje neku alternativnu (pink) realnost u kojoj kolektivno pregovaranje cveta, iako to ne može biti dalje od istine. Aktuelni ministar se ni ne trudi da održi takav privid.
Drugo mesto na kojem se Srbija pominje jeste na spisku 87 najgorih kompanija na svetu kada je reč o uživanju kolektivnih radnih prava. Na tom spisku imamo dve kompanije, nismo po tome najgori (Poljska ima čak šest, Turska i Holandija po četiri) ali svakako nismo ni najbolji budući da najveći broj analiziranih država nema nijednu. Kada je reč o balkanskim komšijama, samo Crna Gora ima takođe dve kompanije i tu se spisak završava. Svakako se može raspravljati o tome koliko je spisak realan, ali ponoviću da je ITUC podatke dobijao od sindikata, kao i analizom incidenata koji su se dešavali na terenu. U odnosu na dve „srpske“ kompanije koje su se našle na spisku, Juru i Poštu Srbije, svakako se može izvući nekoliko zaključaka. Najpre, jasno je zašto je Jura na spisku i to se ne mora dodatno obrazlagati jer je spisak kršenja zakona (koji su prošli nekažnjeno) tog južnokorejskog poslodavca impresivan. Pošta Srbije je pomalo iznenađenje – ne toliko zbog toga što se do sada mislilo da je idealan poslodavac, već zbog toga što bi svakako – gledano sa terena iz Srbije – niz drugih kompanija pre mogao da nađe svoje mesto na ovom „name and shame“ spisku (pogađate, naravno, da je Linglong moj „favorit“). Verovatno je presudno bilo to što su u fokusu izveštaja kolektivna prava i što je u pitanju državno preduzeće, u kojem se već nekoliko godina događaju razni procesi koji nikako ne idu u prilog slobodi sindikalnog organizovanja i delovanja. Pošta Srbije se posmatra kao (unosan) partijski plen, pa se partijski postavljeni direktori uglavnom ponašaju bahato znajući da neće odgovarati za svoje postupke. To je karakteristično za najveći broj javnih preduzeća u kojima je slična situacija, ali se verovatno zbog dobro elaboriranog izveštaja nekog od sindikata koji pokušavaju da deluju unutar Pošte Srbije, desilo da je ITUC odlučio da ovo preduzeće uvrsti na neslavnu listu.
Konačno, Srbija se pojavljuje i u delu koji se odnosi na ocenjivanje i rangiranje država prema stepenu poštovanja kolektivnih prava radnika. Kao i prethodne godine, Srbija se našla u četvrtoj grupi država, što je izuzetno loš rezultat. ITUC je sve države podelio na pet grupa. Postoji i takozvana 5+ kategorija, ali ona nije relevantna jer se radi o takozvanim „failed states“, državama u kojima inače u trenutku analize ne postoji vladavina prava, odnosno ne funkcioniše pravni sistem, ne samo u odnosu na prava radnika već i inače. Od preostalih pet kategorija važno je da budete plasirani među prve dve, jer su to kategorije država u kojima se radna prava uglavnom poštuju. Treća kategorija je ona u kojoj se nalaze države u kojima se redovno krše prava radnika (dakle, učestalost je značajno veća nego u prve dve). Četvrta kategorija, koja nas zbog Srbije naročito interesuje, pripada državama u kojima postoji sistemastko kršenje prava radnika – ovo se odnosi kako na privatne poslodavce, tako i na državu kao poslodavca, ali ovu kategoriju karakterišu i dve druge odlike: da država ne čini ništa, ili ne čini dovoljno, da ne dođe do kršenja prava radnika kao i da kršenja sankcioniše; da država svojim zakonima i politikama dovodi do pogoršanja uslova za ostvarivanje prava radnika i time ugrožava ostvarivanje osnovnih ekonomskih ljudskih prava. U petoj kategoriji se nalaze države u kojima se prava radnika zapravo ne ostvaruju, iako su neka od njih formalno proklamovana.
Nije dakle baš laskava pozicija Srbije, ali se može reći da je sasvim zaslužena. Tako smo se našli u pretežnom društvu afričkih i azijskih država. Od evropskih, tu su samo komšijske Rumunija, Severna Makedonija, Mađarska i Grčka, kao i Ujedinjeno Kraljevstvo (zahvaljujući antiradničkim reformama aktuelne vlasti). Tu su i SAD, koje svojim neoliberalnim politikama u kojima nema mesta za prava radnika, i naročito agresivnim gušenjem sindikalnog organizovanja, odavno predstavljaju „inspiraciju“ gramzivim kapitalistima širom sveta. Kada je reč o regionu, Severna Makedonija pravi društvo Srbiji u četvrtoj kategoriji, iako je prošle godine bila u trećoj. Crna Gora je takođe iz druge kategorije pala u treću, dok su ostale države regiona zadržale prošlogodišnju kategorizaciju i uglavnom se nalaze u trećoj kategoriji (Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, pomenuta Crna Gora), osim Hrvatske koja je u drugoj kategoriji.
Postoji još zaključaka koji se mogu izvesti u odnosu na podatke iz istraživanja i Srbiju. Na primer, Turska, Kina i Južna Koreja, kao neke od zemalja iz kojih dolaze najproblematičniji „strani investitori“ u Srbiji, nalaze se u petoj grupi država, koje intenzivno krše ljudska prava radnika (Turska je čak ušla u top 10); Ujedinjeno Kraljevstvo i Mađarska, koji takođe figuriraju kao države iz kojih češće dolaze investitori, prave društvo Srbiji u četvrtoj grupi. Ipak, ni to ne mora puno da znači – na primer, Italija je u prvoj grupi država i u tom smislu zaista u elitnom društvu, a svi se sećamo primera Geoxa, pa čak i Fijata u odlasku, kada su prava radnika i poštovanje zakona bili dosta nisko pozicionirani na spisku prioriteta ovih poslodavaca. Činjenica je međutim da je kroz analizu jasno da se ne može očekivati od kompanija koje dolaze iz država iz pete grupe, da se ponašaju drugačije nego u matičnim državama – zašto bi inače dolazile u Srbiju, ako je već „poslovna klima“ radne eksploatacije u njihovim državama tako „povoljna“?
Kada se pogledaju globalni trendovi, a u izveštaju ITUC se oni prate na desetogodišnjem nivou, ne može se biti naročito optimističan. Iako je broj zemalja u kojima su predstavnici sindikata izloženi fizičkom nasilju u opadanju, kao i broj zemalja u kojima se radnicima efektivno sprečava pristup pravdi, u svim ostalim posmatranim kategorijama došlo je do značajnog pogoršanja stanja. Naročito je drastično povećanje broja država u kojima se krši pravo na štrajk i pravo na kolektivno pregovaranje. Drugim rečima, iako se sindikalno udruživanje dozvoljava, efektivno se sprečavaju one kolektivne akcije kroz koje sindikati dolaze do realizacije svojih ciljeva unapređivanja položaja radnika. Tako da mnoge države poznaju nominalno uređen čitav niz kolektivnih prava radnika, koja se praktično ne realizuju. Takav položaj onda utiče i na kvalitet individualnih prava radnika i dovodi do opšteg kršenja ljudskog prava na rad. Opisana šema postupanja dešava se i u Srbiji i nije čudno što postojano držimo veoma nezavidnu poziciju u četvrtoj grupi. Međutim, države koje spadaju u prvu i drugu grupu pokazuju da pristup može biti i drugačiji. Naravno, mnoge od njih upravo „izvoze“ svoje loše poslodavce u države treće, četvrte i pete grupe, pa je lakše biti „velikodušan“ prema domaćim sindikatima. Ipak, primer Hrvatske koja svakako ne spada u opisani model, a nalazi se u drugoj grupi, pokazuje da je prvi korak usaglašavanje sa pravnim tekovinama Evropske unije, uspostavljanje vladavine prava u oblasti prava radnika, kao i funkcionalna zaštita ovih prava. Iako Hrvatska ima niz problema u ovim oblastima, čini se da je kvalitativno ispred ostatka Balkana. Isto se može reći i za Češku, Letoniju, Estoniju, Slovačku, Litvaniju, Portugal – sve su to države iz druge grupe, a da pri tome nemaju (ili nisu imale) značajno bolju početnu poziciju od Srbije. Šta tek reći za Moldaviju i Ganu, koje su već kontinuirano plasirane u drugoj grupi.
Da li će ljudi na vlasti nešto naučiti iz ovog izveštaja? Neće, kao ni iz niza prethodnih. Da li ćemo mi naučiti da možemo da imamo vlast koja se daleko bolje odnosi prema radnicima, u postojećim uslovima surove globalne ekonomije? Ostaje da se vidi.
Peščanik.net, 17.07.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Tridesetoaprilska - 30/04/2024
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
