Skoro da se ne može drugačije nego homerski opisati „ono nešto“ što je za 24 sata obuzelo bivšeg predsednika republike. Sam je rekao da ga nije obuzeo bes, nego gnev: hajde da se zadovoljimo srdžbom, koja u nijansama značenja podrazumeva upravo ono što smo čuli – šištanje, nekontrolisano urlanje, prigušenu psovku, prostački način obraćanja. Kada televizija emituje samo zvučni snimak uz fotografiju (isto i Brnabić), stvari su po analogiji nezgodne: gledala sam sliku Papadopulosa na ekranu i slušala njegovu srdžbu ujutro posle upada tenkova i krvavog obračuna na Politehnici u Atini, kad je postalo jasno da diktatura pada. I druga su poslednja obraćanja na televiziji bila takva. Na početku Ilijade, ojađeni sveštenik sam, uz obalu hučećega mora, izlaže svoje tegobe…
No, bivši predsednik republike razumeo je da mora da se založi za svoje i njegov osnovni instinkt, da vara druge, nije se mogao uzdržati. Tako je javnost ipak saznala zašto srdžba. Zato što je nekoliko osumnjičenih (nisu još ni optuženi) „terorista“ pušteno iz zatvora da u kućnom pritvoru sačekaju nastavak procesa. Apelacioni sud izvršio je ovaj neoprostivi zločin. Marija Vasić, kojoj po njegovim rečima nije ništa, nego jede i pije, i drugi, kome su u zatvoru razbili nos na dva mesta, treba ne samo da odsede, nego treba da budu mučeni, ponižavani, odmah osuđeni; dok njima sistem daje sve ugodnosti i komfor, oni dečaci-momci-mladići koji su samo branili svoju svojinu (partijsku), trunu u zatvoru već četiri meseca. Ma je li mogućno da je to isti zatvor? Biće da je podeljen na dva odeljenja, Memla i Mišlen (sa tri zvezdice). A ako je normalni narod Srbije već progutao bicikliste u kombijima i maratonce u autodomovima, zašto ne bi i Mariju Vasić na kavijaru i Dom Perinjonu? Pa i vreme je bilo da se konačno otkrije ko to vodi zaveru protiv bogomdanih političara SNS-a uz pomoć Hrvatske i nekih drugih sila koje će se otkriti na samom kraju – očekivano, rektor i Nataša Kandić, sa milijardama evra iz znaseotkuda. Uz te prave teroriste, opozicija. I onda prevara, obećanje povećanja minimalca, penzija i proseka, tako da na kraju svi zaluđeni shvate da će do kraja godine imati bar po hiljadarku više. Ko je izdržao srednji deo sa opelom-panegirikom-uspenjem sebe, svaka čast. Samo duševno opterećeni analitičari mogli su još da sačekaju i slično od lika Brnabić. Moram da se hvalim! Ujutro se onda, posle okrepljujućeg sna i dvadesetak stihova Ilijade, mogla proveriti osoba sa mikrofonom zataknutim za zadnjicu i revija tikvana, sa obaveznim reklamiranjem gazde od televizije i njegovih dostignuća u mjuziklu i raketnoj industriji. I da li je mogućno da smo još tu?
Izgleda da da. Sudeći po ritmu kupovanja nekretnina u opštini Ljubljana i na slovenačkoj i tršćanskoj rivijeri, nije da im nije jasno. Bilo bi lepo da njihove patnje samo hučeće more zna. Neverovatna učestalost najviših posetilaca iz EU daje uverljiv dokaz da je ta karta ispala iz igre, bar dok je ova vlada na vlasti. A njojzi se prosvetlilo da je još najefikasnije da pred diskretni izlazak iz lonca (tarana i tirani) potpuno pokvari probavu preostalom narodu.
Ako vlast još ne zna da li bi požurila ili ne, ostali bi mogli nastaviti pokret u normalnosti: posle ovih šest meseci, sve što je povezano sa školovanjem nepovratno je odvojeno od vlasti. Prekidanje blokada čak bi moglo biti još jedan dokaz pobede tog odvajanja, jer bi se na mestima školovanja uspešno nastavile iste misli, ideje, dogovaranje, nastupanje, sve što je nepobitno pokazalo gde su pamet, dobre prakse, stečena bliskost i svi drugi kvaliteti koje je pokret stvorio ili probudio.
Srdžba je pokazala da vlast, čak i kad se odrekla svojih prerogativa, voli kad neko gladuje, pati, životari i ćuti, a po komandi riče, i da ne voli one koji su veseli, duhoviti, razumni, igrivi, slobodni i solidarni. Pobeda je ovih drugih, što omogućava i pauzu, i iznenadni skok, i sve što ljudima padne na pamet – jer ima na šta da padne. Ima jedna stara pesma Dionisa Savopulosa, „Ljubav radi za socijalizam“.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
