Juče je vlada Srbije (u punoj snazi ili samo tehnička, nebitno je) poslala pismo svojim ambasadama u državama članicama EU da tamošnji ambasadori s tim pismom u tim zemljama rade šta god im padne na pamet. U pismu stoji srednji prst i kratko objašnjenje: svi vi koji podrivate Srbiju, organizujete šarene (ili obojene, kako vam drago) revolucije i pomažete pobunu studenata, nastavnika, seljaka, ekoloških aktivista, advokata… a u stvari rušite našu zemlju, evo vam – srednji prst.
Dobro, nije tako bilo. U pismu stoji nešto sasvim drugo. A srednji prst su sinoć od Vučića dobili u stvari nastavnici. Vratićemo se na to. Prvo ćemo o pismu za ambasade i nepoznate adresate. U pismu stoji da je vlada Srbije ispunila sve zahteve studenata i onda se objašnjava i kako. I još se kaže da su studenti baš divni i sve što traže je na mestu, te je zato vlada i požurila da sve ispuni. Ako je verovati vesti, to bi otprilike bilo sve.
A vesti je, koliko god medij bio verodostojan, teško poverovati. Izgleda potpuno idiotski da ovdašnja vlada svoje ambasadore zaduži da nekome u belom svetu prosleđuju njeno pismo. Svejedno je da li u tom pismu stoji srednji prst ili nešto drugo. A pogotovo je sumanuto da u tom pismu vlada polaže račun nekom spolja za zahteve koje je dobila – da to tako kažemo – unutra. Ako je to neki novi PR ovdašnjih „mahera“ za komunikacije, onda mi iz toga možemo da zaključimo jedino da na domaću publiku oni više ne računaju.
Da sam u inostranstvu i da mi stigne takvo pismo od srpske vlade i da me ta ista vlada zamoli da ga prosledim dalje – kako se to već radi u onim notornim lancima sreće, a zapravo je sve čista nesreća – ja bih to pismo pocepao, spalio, rasuo mu pepeo da mu se izgubi svaki trag. I verovao bih da sam postupio kao pravi patriota i sačuvao svoju zemlju od bruke i poniženja. Nije stvar samo u tome što širom belog sveta nikoga nije briga da li zahtevi ovdašnjih studenata jesu ili nisu ispunjeni, kao što nikoga nije briga ni za same te studente, a ni za žitelje Srbije uopšte.
Bilo bi me sramota što moja vlada polaže račun nekome spolja, i tako priznaje da je izdajnička, da joj je važnije da udovolji nepoznatim adresatima širom belog sveta nego samim žiteljima Srbije. A na stranu to što i kad bih hteo, ne bih znao kome pismo da prosledim. Mislim, zamislite tu situaciju, vlada sklopi pismo, pošalje ga ambasadorima i da im uputstvo – šaljite to kome hoćete. Pa pobogu, je l se imala ideja kad se pismo sklapalo u čije bi ruke trebalo da stigne? S obzirom na to ko ga je poslao, sasvim sigurno nije bilo ni blagog pojma čemu bi to pismo trebalo da služi.
Jer, vidite, istina je da širom EU ima mnogo kolaboranta srpskog režima. I oni sad imaju nelagodu što su studenti iz sveg glasa otkrili – car je go, da ih ceo svet čuje iako se pravi gluv. I sad vi treba da objasnite svom javnom mnjenju da to što se grlite sa srpskim razgolićenim carom u stvari nije nikakva sramota. Naprotiv, car uopšte nije go, a evo i ispunio je zahteve, pa uopšte više nije jasno šta hoće ta deca na ulici – tako biste pokušali da sakrijete sramotu. Samo, problem je u tome što bi neko pismo mogao na kraju da pročita i kaže – čekaj malo, kakva je to vlast pod kojom je moguće da se dogodi ovakva nesreća i da joj se s dobrim razlogom postave ovakvi zahtevi.
Dobro, niko na to nije računao – mislim na to da će pismo uopšte stići dalje od ruku ambasadora, a i ako stigne, da će ga neko pročitati. To je ta čuvena srpska međunarodna politika. Na ljude spolja, ovaj režim gleda s jednakim prezirom kao i na ljude unutra. Samo što te spolja mora da sluša, kako to već ide s namesnicima ili satrapima, kako vam je draže. A možda je to pismo u stvari samo sasvim ljudski gest očaja. Pošto joj u Srbiji više niko ne veruje, vlada je pustila pismo u boci s nadom da će se negde naći barem neko ko će joj poverovati kada laže da je zahteve ispunila.
Iz svega toga sledi jedan jednostavan izvod – sve i da je poslala srednji prst u beli svet, taj beli svet bi na to ostao ravnodušan. Ti iz belog sveta su svoje zahteve režimu s Vučićem na čelu ispostavili, i taj režim ih poslušno ispunjava. Nema razloga da se šalju pisma uveravanja za to. Drugo su zahtevi žitelja Srbije. Zašto bismo ispunjavali zahteve svojih sunarodnika, mora da se u čudu pita Vučić.
Evo, recimo nastavnici. Oni već godinama traže jedno te isto. I već godinama stoji obećanje ove vlasti da će to ispuniti. I ne ispunjava. Izuzev možda u nekom pismu poslatom nekome negde. Onda nastavnici u očaju obustave rad. I onda im Vučić kaže – koliko radite, tolike će vam biti plate. E sad, zamislimo pismo vlade Srbije nepoznatim adresatima u državama članicama EU: dragi naši, evo, mi smo ponovo sve ispunili, ali ovi nastavnici su naprosto nerazumni i neće da rade, tako da mi sad njima ne damo plate, i neka crknu od gladi.
I dalje: mi shvatamo da su zahtevi nastavnika važni, sve što oni traže ima smisla, uostalom, zato smo i požurili da sve ispunimo i pošto smo ispunili, sada ćemo ih lepo – pregaziti. Vidite, kaže se još u pismu, nije stvar ni samo u nastavnicima, nego je nama stalo da deca idu u školu i tamo nešto uče, a ne mogu svi imati petice, jer važno je i da nešto znaju, a najbolji način da se to postigne jeste da prestanemo da plaćamo nastavnike. Tako ćemo i uštedeti i naučiti decu šta znači sila i zašto moraju da budu poslušna, pošto inače neće imati šta da jedu.
Neka mi oprosti čitalac što sam ovoliko o pismu. Jer, pismo je i glupo i nebitno. Važni su nastavnici. I ko god ovom režimu postavi neki zahtev, neka pogleda kako prolaze nastavnici. Jer, nema razloga da se veruje da će neko drugi proći drugačije: od ovog režima, kakvi god zahtevi da mu se postave, može se očekivati samo – srednji prst.
Peščanik.net, 11.02.2025.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Padaj silo i nepravdo - 14/03/2025
- Svi/sve za nastavnike - 11/03/2025
- Otrovno mesto - 07/03/2025
