Foto: Ivana Karić

Foto: Ivana Karić

Šta je nama 5. oktobar?

To pitanje, kako se od samog događaja odmičemo, postaje sve aktuelnije. Naročito sada kada je on pod dvostrukom paljbom. S jedne strane, kad nosioci vlasti pokušavaju na svaki način da ga diskredituju i „stigmatizuju“, a sa druge, kada učesnici tog velikog prevrata, razočarani kasnijim zbivanjima, zaboravljaju njegovu suštinu.

To je bio „skok u carstvo slobode“. Povratak u svet. Liberalizacija i globalizacija, drugim rečima. I bukvalno i simbolično. Ne zaboravimo, Srbija je (kao SR Jugoslavija) posle 5. oktobra ponovo primljena u „svetsku zajednicu naroda“, tj. u Organizaciju ujedinjenih nacija. Sa drugog, unutrašnjeg aspekta, to je bio kraj jednog užasnog, zločinačkog režima.

Režima koji je kulminaciju doživeo krajem devedesetih, ali čije je etabliranje započelo događajem čija godišnjica igrom slučaja takođe pada ovih dana i čemu je u proteklih nekoliko sedmica posvećeno mnogo pažnje – čuvenom 8. sednicom CK SK Srbije.

Nije 8. sednica bila unutarpartijski obračun u kojem je pobedila „konzervativna struja“, kao što se u tim „reminiscencijama“ uglavnom govorilo. To jest, nije bila pre svega to. Osma sednica je bila „vrh ledenog brega“, paradigma podele, tj. sukoba koji je zahvatio celu Srbiju, od vrha do dna, u kojem je, kao u Partiji, na svakom „frontu“ – u Srpskoj akademiji nauka, u Udruženju književnika, na Beogradskom univerzitetu, u medijima, na kraju i u narodu, pobedila konzervativna, socijal-nacionalistička struja. Ta i takva Srbija bila je većinska, dominirajuća. Ona drugačija Srbija bila je baš to – Druga Srbija.

Da je ta podela bila samo „unutarpartijska“, ona bi izgubila značaj sa gubitkom značaja te partije. Partija je nestala, ali je podela ostala.

Danas je, međutim, vododelnica malo drugačija. I ide linijom Evropske unije. S jedne strane su pobornici, sa druge protivnici. Samo što ta linija više nije tako jasna kao pre dve-tri decenije. To jest, mora da se razgrne proevropska, pogotovo oficijelna, retorika i pogleda šta iza nje stoji; a kad se pogleda ima šta i da se vidi – tačnije, često nema šta da se vidi, od evropskih vrednosti ni traga ni glasa. Sa druge strane, biti protiv EU zato što je takva kakva je, tj. „podržava Vučića“, znači ponašati se poput onog popa koji se naljutio na selo pa sebi odsekao onu stvar. Uz sve mane EU – kao, uzgred, da je Srbija bez mana pa smo mi našli da manišemo – za Srbiju nema bolje alternative.

Da parafraziramo onu narodnu izreku za teška vremena: Unija nas je održala, njojzi hvala. Naime, pitanje je šta bi bilo ne od „srpske oktobarske revolucije“ nego od Srbije da nije bilo tržišta Evropske unije koje se otvorilo za naše proizvode. Naime, od 2001. do prošle godine ukupan izvoz Srbije porastao je nešto manje od sedam puta (sa 1,9 na 13,4 milijardi evra), pri čemu je izvoz u EU porastao 10 puta (sa 0,9 na 8,9 milijardi evra), a u „ostatak sveta“ 4,5 puta (sa jedne na 4,5 milijardi evra). Naročito je veliki značaj EU bio u prevladavanju svetske ekonomske krize. U razdoblju 2008-2016. izvoz Srbije u EU više je nego udvostručen (porastao je 120 odsto), dok je izvoz na ostala tržišta porastao svega jednu trećinu (35 odsto). Sve u svemu, Evropska unija je motor razvoja Srbije.

Naravno, to ne važi samo za privredni razvoj nego i za svaki drugi, uključujući, na vrhu, i kulturni. Jer, kao što smo videli ovih dana na Bitefu, danas se i Olimp nalazi u Briselu.

Peti oktobar je, dakle, srpski Olimp. Koji, da sve ne bude samo metafora, u sebi sadrži i istinski tragičan element u ubistvu njegovog glavnog kreatora, filozofa Zorana Đinđića.

Novi magazin, 04.10.2017.

Peščanik.net, 05.10.2017.

PETI OKTOBAR

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)