Isus u Raveni, Blub, foto: Peščanik
Isus u Raveni, Blub, foto: Peščanik

Čitavu noviju istoriju žanra naučne fantastike, a to se u ovom konkretnom slučaju odnosi na proteklih par vekova, u svojoj „Povesti naučne fantastike“ Adam Roberts predstaviće kao niz proznih pokušaja da se odgovori na pitanje šta bi hrišćanstvo moglo da znači u univerzumu u kome ljudi nisu jedina razumna bića a zemlja nije jedina nastanjena planeta.1

Pri tom, Roberts svoju interpretaciju istorije žanra ne nudi sa stajališta doslednog ateizma ili skepticizma. Naprotiv, iako se izričito o tome ne izjašnjava, nema ničega bezbožničkog u njegovim analizama književnih tekstova. Štaviše, ponuđena tumačenja ne bi imala nikakvog smisla ako bi čitalac unapred odlučio da ne poveruje; ona postaju zanimljiva upravo sa stanovišta čvrste vere.

Dakle, šta to zaista znači da su božje rođenje i raspeće jedinstveni i sudbonosni istorijski događaji, u svetlu osnovne pretpostavke naučne fantastike da je univerzum beskrajan i da u njemu ima još planeta nastanjenih razumnim bićima (šta god značilo razumno u ovom mimo svake granice proširenom kontekstu)? Recimo, da li su Bog ljudi i njegov sin, Bog i sin i u svim drugim svetovima?

Ako jesu, da li se na tim drugim svetovima njegov sin rađa/pojavljuje u drugačijem obliku te ne biva raspet nego ubijen u skladu sa tamošnjim, od ovdašnjih drugačijim lokalnim običajima nasilnog oduzimanja života? Da li su poruke i učenja o poslušnosti Bogu i dolasku kraljevstva božjeg u tim drugim svetovima date u istim biblijskim parabolama kao i ovde, u našem svetu, ili su te parabole izmenjene do, za naše poimanje, neprepoznatljivosti kako bi bile razumljive bićima drugačijim od nas.

Ili su rađanje i raspeće jedinstveni događaji sa opštim i svuda razumljivim značenjem širom svemirskog beskraja?

Koliko god da nam se ova pitanja, upravo na Božić, činila neumesnim ili detinje naivnim, klasici sf-a trudili su se da na njih ozbiljno odgovore.

U jednom od svojih prvih romana, „Kraju detinjstva“ iz 1953,2 Arthur Clarke sugeriše da bismo božansku intervenciju u istoriji čovečanstva mogli razumeti i kao intervenciju daleko naprednijih bića iz svemira, koja ljudima naprosto mora izgledati kao intervencija viših, natprirodnih bića, to jest bogova. Kao odjek na ovu spekulaciju može se u ironičnom ključu čitati „Piknik pored puta“, roman braće Strugacki iz 1972.3 Ono što Clarke vidi kao svesnu intervenciju spolja u interesu napretka i boljitka ljudi, braća Strugacki predstavljaju kao slučajni incident sa dalekosežnim, ne nužno dobrim, posledicama po čovečanstvo.

Čitalac se seća, pri kraju „Piknika pored puta“ imamo jasne aluzije na Isusovo penjanje na Golgotu (ili Kalvariju). U filmu „Stalker“ iz 1979. za koji su scenario braća Strugacki napisala zajedno sa rediteljem Andrejem Tarkovskim, a prema predlošku „Piknika pored puta“, reference na hrišćanske pouke su još jače. Ali, umesto pokliča s kraja romana „Sreću za sve besplatno i da svima bude dobro!“, u filmu imamo krajnje ozbiljno, bez ikakvog ironijskog odmaka, formulisan zahtev da se pre svakog razmišljanja o sreći, moramo zapitati ko smo to mi koji je (sreću, dakle) želimo.

To krupno ili konačno pitanje braća Strugacki – za razliku od Clarka za koga se čini da je njemu, ili barem njegovim posetiocima iz svemira sve jasno jer sve ili gotovo sve već znaju, te za razliku od Tarkovskog, koji ozbiljno veruje – vide tek kao posledicu jednog nasumičnog zaustavljanja ili kratkog izleta aljkavih (današnjim žargonom reklo bi se: ekološki neosvešćenih) vanzemaljaca bez ikakvog predumišljaja ili dalekosežnog plana za budućnost žitelja planete Zemlje.

Isaac Asimov krenuo je pak u drugom smeru: njegov sf univerzum nastanjuju isključivo ljudi koji su se raširili uzduž i popreko svemira.4 Ako se tako postave stvari, hrišćanska poruka na prvi pogled čuva svoju jedinstvenost i univerzalnost. Samo da nije robota, to jest kiborga. Dobar deo Asimovljevog opusa posvećen je povlačenju razlike između ljudskih bića i robota. Naravno, ovo razlikovanje nam je važno jer odgovora na pitanje šta zaista ljude čini ljudima. Asimov će u središte svojih razmišljanja o ljudskoj prirodi postaviti pitanja slobodne volje i moralnog rasuđivanja. U meri u kojoj su roboti u stanju da moralno sude i slobodno odlučuju, oni su isto što i ljudi.5 Asimov ne ide dalje od toga.

Ali, jedan drugi velikan sf-a zapitaće se: ako su kiborzi po svemu nalik ili isti ljudima, na koji bi način oni mogli biti religiozni. U čuvenom romanu „Sanjaju li androidi električne ovce?“ iz 1968,6 Philp K. Dick ponudiće verziju jedne – nazovimo je tako – kiborg religije. Iako u mnogim svojim aspektima mehanička, zavisna od sprava za sopstveno reprodukovanje, ova religija izlazi u susret nadanjima i očekivanjima svojih sledbenika, za koje sve vreme ostaje nejasno da li su ljudi ili mašine. Dick se i u drugim romanima, recimo u „Galaktičkom iscelitelju keramike“,7 manje ili više uspešno bavio potencijalnim religijama u mnoštvu različitih svetova te reakcijama različitih razumnih bića na iste ili slične religiozne ideje.

Adam Roberts će i najhvaljeniji Dickov roman „Ubik“8 iz 1969. čitati, ne previše uverljivo, u ključu evanđeljskih poruka. Ali, tek će autori filma „Blade Runner 2049“ iz 2017, nastavka popularnog „Blade Runnera“ Ridleyja Scotta iz 1982, snimljenog po predlošku „Sanjaju li androidi električne ovce“, u Dickovu priču eksplicitno umetnuti aluzije na Hristovo rođenje i obećanje dolaska kraljevstva božjeg. Iako su scenaristi filma iz 2017. Hampton Fancher i Michael Green te reditelj Denis Villeneuve time otišli prilično (i neopravdano) daleko od literarnog predloška, osnovna intencija im zapravo nije bez utemeljenja u polaznim postavkama žanra, kako ih je izložio Roberts: novozavetno bezgrešno začeće u njihovom filmu se transformiše u rođenje deteta iz veze muškarca i ženskog kiborga.

O tome šta bi tačno moglo da znači to što je Bog odabrao baš ljude da se u njihovom obličju pokaže preko svoga sina, razmišlja i Bryan Talbot u epizodi iz svoje serije stripova „Granvil“, sasvim prikladno nazvane „Badnje veče“.9 Talbot u svom stripu ukršta niz žanrova: od basne, preko alegorije, alternativne istorije, detektivske priče, romanse do steampunka, da bi ispričao priču o potrazi za autentičnim jevanđeljem. Sasvim kratko: posle potopa, iz Nojeve barke izlaze spasene životinje i evoluiraju i civilizuju se sasvim po uzoru na stvarnu istoriju (zapadnog) čovečanstva. Tako dobijamo svet po mnogo čemu sličan našem, samo što gradove nastanjuju i u njima rade umesto ljudi životinje sasvim nalik na ljude. U toj alternativnoj evoluciji, ljudi su pak zaostali za životinjama, pa ih životinje tretiraju kao niža bića.

Tu ravan alegorije možemo ostaviti po strani: dovoljno je reći da samom Talbotu nije strano da poredi ljude sa životinjama na štetu prvih a u prilog potonjima;10 povrh toga, predstavljanje različitih grupa ljudi kao različitih vrsta životinja ubedljivo je u svetu stripa jednom zauvek utvrdio Art Spiegelman sa svojim „Mausom“. Nešto drugo iz zapleta Talbotove priče o badnjoj večeri nam je ovde zanimljivije: životinje su se dale u potragu za izvornim jevanđeljem kako bi se konačno utvrdilo kojoj je (životinjskoj) vrsti pripadao Isus. Jednom kada bi se to ispostavilo, ta vrsta bi opravdano mogla sebe da nametne drugim životinjama (i ljudima) kao superiorna. Kraj priče neće iznenaditi čitaoca, što neće umanjiti užitak u čitanju ovog stripa.

Zašto bi nam na kraju sve ove priče mogle biti važne i to baš na Božić. Barem iz dva razloga. Čitajući ih, oslobađamo se da mislimo izvan obrazaca koji nam se nameću da ih prihvatimo zdravo za gotovo, te da postavimo pitanja koja bi inače zazvučala kao neslane ili besmislene šale. Recimo: šta bi za SPC moglo da znači ako bi se ispostavilo da je Isus Crnogorac? Ili, nešto šire: šta za branitelje hrišćanstva na bedemima evropske tvrđave pod opsadom migranata uopšte znači to što nam se Isus javio upravo iz (etničkih) redova tih istih migranata i što je po svemu ličio na njih, a nimalo na nas?

Peščanik.net, 07.01.2020.


________________

  1. Adam Roberts, „The History of Science Fiction“ (New York: Palgrave Macmillan, 2006). Roberts inače korene naučne fantastike pronalazi još u antičkoj proznoj književnosti, u pričama o izvanrednim putovanjima između zvezda. Zato je kod njega ono što se praktično u svim drugim prikazima vidi kao čitava istorija žanra, od 19. veka naovamo, kod njega tek njen noviji deo, budući da je stariji onaj antički. Pa i taj noviji deo, kod Robertsa je duži jer počinje već u 17. veku. Kako god, ovo datiranje manje je zanimljivo od Robertsove osnovne ideje o odnosu naučne fantatstike prema temeljima hrišćanske vere.
  2. Artur Klark, „Kraj detinjstva“, prevela Magdalena Jovanović (Beograd: Izdavački zavod „Jugoslavija“, 1978).
  3. Arkadij i Boris Strugacki, „Piknik pored puta“, preveo Andrij Lavrik (Beograd: Naš dom, 2011).
  4. Vidi seriju Asimovljevih romana „Zadužbina“.
  5. Isak Asimov, „Sabrani roboti“, preveli Mirjana i Zoran Živković (Beograd: Čarobna knjiga, 2012).
  6. Filip K. Dik, „Sanjaju li androidi električne ovce“, preveo A. B. Nedeljković (Beograd: Algoritam, 2007).
  7. Filip K. Dik, „Galaktički iscelitelj keramike“, preveo Aleksandar B. Nedeljković (Beograd: Polaris, 1995).
  8. Filip Dik, „Ubik“, preveo Nikola Jordanov (Beograd: Prosveta, 1986).
  9. Brajan Talbot, „Badnje veče“, preveo Draško Roganović (Beograd: Darkwood, 2016).
  10. Brajan Talbot, „Priča o jednom lošem pacovu“, prevela Vesna Jokanović (Beograd: Omnibus, 2014).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).