Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Lepo Vučić kaže – nebitno je šta sam rekao na sednici UN-a. Tačka. Samo, nema tačke kod Vučića. Iako je, kako sam kaže, nebitno to što je rekao, njegov govor je, dodaje on, istorijski. To da Vučić sam sebe upisuje u istoriju, nije novost. Pa ni to nije važno. Kao što nije važno ni to što ga njegovi pajaci vide kao hrabrog za govornicom UN-a i ponose se njime. Neka mi oprosti čitalac sledeću sliku, Viktor Ivančić i njegov Robi K. umeli bi to mnogo bolje da predstave od mene: da je prdnuo za govornicom UN-a, Vučić bi rekao da je to bio istorijski prdež. A njegovi pajaci bi požurili da dodaju da je taj prdež bio hrabar i da se njime ponose. Tako je to kad si Vučić.

Vučić još kaže da su mu prilazili ljudi iz malih zemalja i priznali da je rekao sve što bi oni želeli da kažu. Ali, njemu je ipak najvažnije da su ljudi u Srbiji, kako to kaže jedan od njegovih pajaca, ponosni na njega. E sad, sve to dodajte na prethodnu sliku s prdežom, i vidite šta ćete dobiti. Dobro, manimo se slika. Recimo to ovako, Vučić je u UN-u pričao gluposti bez ikakvog smisla ili izgovarao opšta mesta bez ikakvog značaja. I kada je govorio o principima, i kada je govorio o Kosovu. Kada slušate Vučića, imate utisak da je veliki prasak bio negde oko 1999. Pre toga nije bilo ničega. Samo tako bi mogla imati smisla njegova tvrdnja da je osamostaljivanje Kosova bilo preteča… Zaista, preteča čemu? I još „preteča“ – kao da je reč o pradavnoj prošlosti.

Ako sam dobro zapamtio, on je rekao i da srpski vojnik nikada nije kročio na teritoriju susedne države, a da su Srbiju ipak bombardovali jer je htela da sačuva svoju teritoriju. Stvarno treba biti Vučić pa bez srama javno to izgovoriti. Devedesete su jedna velika belina, ili pre crna rupa u Vučićevom tumačenju prošlosti. Iz te crne rupe, dakle niotkuda, došlo je bombardovanje, a nepunu deceniju kasnije i osamostaljenje Kosova. Kada sebi dozvolite tako krupna brisanja, zaista možete reći šta god vam padne na pamet, pa i to da istorija zločina počinje kosovskim osamostaljivanjem. Samo, kako to Vučić lepo i tačno kaže, nebitno je šta on priča. Stvar je u tome da je tabla prošlosti temeljno obrisana i pre nego što je on počeo da švrlja po njoj.

U tom krivotvorenju istorije Vučiću naruku idu i domaći i strani kolaboranti. Koliko god bilo glupo sve što on govori, to fino naleže na raširenu domaću potrebu da se sećanje na zločine srpske strane u ratovima iz devedesetih potisne. To potiskivanje može se manifestovati ili kao prećutkivanje ili kao otvoreno poricanje činjenica o tim zločinima. Iako u Srbiji apsolutno svako zna šta je prethodilo bombardovanju iz 1999, postoji konsenzus da se o tome ne govori i da se pravimo kako je rat u stvari počeo baš te 1999. I to tako što nas je svet napao bez ikakvog razloga. Na toj slici onda i osamostaljivanje Kosova izgleda kao nasilni čin protiv Srbije, kao izlaženje u susret želji da se Srbija rasparča i uništi. Na sličan način i Putin objašnjava da je Rusija morala napasti Ukrajinu da bi se odbranila od Zapada.

Nema nikakve predistorije, nema drugih aktera, samo Srbija/Rusija i Vučić/Putin u bezmalo donkihotovskoj pravedničkoj borbi protiv nepravdi Zapada. To je Vučić ispričao za govornicom UN-a i to godi domaćem uhu. Ne zato što je pametno, hrabro ili istorijski, nego baš zato što je laž koja nas uljuljkuje u voljnom zaboravu, u odbijanju da se sećamo zločina počinjenih u ime Srbije i srpskog naroda, u lažnoj predstavi da smo nevine žrtve u igri velikih sila. Na taj zaborav, Vučićev tupavi i isto toliko podli revizionizam seda bez imalo otpora.

S druge strane, i predstavnici iz belog sveta što se kao dogovaraju s Vučićem i pokušavaju evo već više od decenije da bilo šta tobože reše zajedno s njim, takođe mu daju za pravo da za govornicom UN-a govori kao da je pao s Marsa. Kada s njim dogovaraju mir, oni mu ne kažu – izvinite, vi ste bili deo srpske ratne mašinerije iz devedesetih, koje nam garancije dajete da ste se promenili? Daleko od toga: oni s njim razgovaraju kao da je osoba bez prošlosti, gotovo pa čovek bez svojstava. Kao da je, ovakav kakav je, ispao iz… dobro, odakle god, te 2012. godine i započeo potpuno novi život.

To bi možda bila zanimljiva premisa u nekom sf-u, ali se inače, u stvarnosti, ne događa. Ali, svi se prave kao da je baš tako i s Vučićem razgovaraju kao da ga prvi put vide. Nečista savest iznutra i glupi pragmatizam spolja – eto konteksta za Vučićeve istorijske… Neka čitalac dovrši.

Peščanik.net, 22.09.2023.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).