Od 2017. do danas, kada su na pomolu predsednički izbori, opoziciono orijentisani komentatori političkih prilika su javno, gotovo jednoglasno, isticali da je srpska stranačka opozicija bezidejna, razjedinjena, organizaciono nesposobna, te samim tim i temeljno nesposobna da se dogovori oko zajedničkog kandidata na predsedničkim izborima ove godine. Ukoliko se oko kandidata i saglase, taj kandidat će, govorilo se, izvesno biti staro i u velikoj meri omrznuto lice opozicije – Tadić, Jeremić, Đilas ili neko njima sličan. A birači ih ne žele. Žele nova lica. Ovakva ocena (ne)sposobnosti srpske opozicije da parira Vučićevom apsolutizmu je bila većinska u medijima, ali i u privatnim razgovorima. U njima se kao centralna krilatica pojavljivalo kratko, hiperbolično, retko elaborirano – Vučić će vladati hiljadu godina jer ne postoji dovoljno dobra alternativa.
Pojedine kritike na račun domaće opozicije su sasvim sigurno osnovane. Uostalom, istorija srpske politike je istorija labavih konceptualnih sastavljanja i burnih ličnih rastavljanja. Isto tako je sigurno da je svakim novim danom naprednjačke vlasti sve teže biti stranački opozicionar, a sve lakše njihov moralni kritičar. Zbog toga se ovde nećemo detaljnije baviti prošlim greškama (koje će, kako je to već odlično rekao Dejan Ilić, birači na ovim izborima morati privremeno da potisnu), već predizbornim procenama ovde i sada.
Nedavno je najkrupniji opozicioni blok, suprotno višegodišnjim crnim prognozama, odlučio da podrži zajedničkog predsedničkog kandidata. Koliko su trajali pregovori i na kojim kriterijumima su bili bazirani, sada je sporedno pitanje. Ono je vredno neke buduće analize. Ličnost oko koje su se opozicione stranke i pokreti (Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, Pokret slobodnih građana, Demokratska stranka, Pokret za preokret) saglasili je Zdravko Ponoš, general vojske u penziji. Nakon penzionisanja, Ponoš je bio angažovan na diplomatskim poslovima, a zatim je postao član Narodne stranke, čiji je donedavno bio i potpredsednik.
Poruke podrške, ali i kritike na račun Ponoša stigle su i pre nego što se on sam obratio javnosti povodom moguće kandidature. Ovo je zanimljiva pojava vučićevsko-tviteraške ere. Masa se o svakome može izjasniti olako i bez posledica. Vučić je svojim javnim delovanjem i sveprisutnošću protivnike objektivizirao, unapred im oduzimajući glas. Ovo se odnosi i na buduće predsedničke kandidate. Oni su, ako se pojave na političkom nebu, unapred proglašeni marionetama. A marionete su, znamo – nemi predmeti. Statiraju, ćute ili neko govori u njihovo ime.
Jedan od kritičkih tekstova na račun kandidature Zdravka Ponoša, koji ovim putem uzimamo samo kao ogledni primer, objavljen je i na Peščaniku. U njemu je autor Saša Ilić Ponoševu kandidaturu proglasio smislenom samo u slučaju „kada bi Srbija bila kasarna“, uz ocenu da se okupljanje opozicije može nazvati „generalštapskim“. U istom tekstu autor navodi da su „opozicioni političari izgubili kompas“, te da opozicioni predlog odražava „poslovično srpsko jedinstvo“ oko kandidata koji ne zadovoljava visoke zahteve koje vreme i mesto postavljaju pred potencijalnog protivkandidata Aleksandru Vučiću.
Ovaj kritički tekst, koji je prethodnih dana imao i svoje, verovatno slučajne replike u domaćim medijima, pokazuje da oni koji imaju pristup medijima i javnom prostoru zabrinjavajuće meandriraju u odgovoru na osnovno pitanje – šta mi to zaista želimo? I da li uopšte nešto želimo? Ili je naša omiljena uloga ona u kojoj zapušenog nosa odgurujemo svaku izbornu ponudu. (Naravno, bez ikakve namere da se sami politički angažujemo i ponudimo tu fantastičnu političku alternativu koju navodno zaslužujemo.)
Da li je već pet godina ključno mesto kritike opozicionog delovanja nemogućnost dogovora oko zajedničkog kandidata? Ako je odgovor da, onda bi dogovor iz januara 2022. godine morao biti dobra vest, a ne tek poslovično srpsko jedinstvo iz improvizovane opozicione kasarne. Da li zaista želimo da se stranački lideri povuku u drugi plan i kandidatska mesta ustupe novim licima, shvaćenim kao osobe koje nisu politički istrošene i nisu istovremeno i na čelu stranaka? Ako se i to desilo, a kandidature Ponoša (ali i Marinike Tepić i Vladete Jankovića) govore da jeste, onda je i to dobra vest. U tom slučaju je nepošteno ove ljude unapred zasuti kamenicama i onemogućiti im da se kao kandidati predstave javnosti, onda kada izborna kampanja zvanično počne, što se formalno još uvek nije desilo.
Vratimo se na trenutak na kandidaturu Zdravka Ponoša. Ukoliko bismo dogovor opozicije oko zajedničkog istupa na predsedničkim izborima ostavili po strani (kao nesumnjivo pozitivan događaj), sledeće legitimno pitanje bi se ticalo odlika samog kandidata. Deluje da su ocene načina dogovora opozicionih stranaka i ocene samog kandidata isuviše pomešane.
Šta zaista u ovom trenutku znamo o Zdravku Ponošu? Oni koji ga lično ne poznaju mogu da cene njegovu biografiju, dosadašnja dela, kao i ono što on sam ima da kaže o predsedničkoj kandidaturi (u prethodnih nedelju dana je dao više izjava i intervjua). Ovde ću navesti kategorije koje mi se, u ovom trenutku, čine najrelevantnijim za ocenu prihvatljivosti Ponoševe, ali i kandidature svakog drugog kandidata.
Biografija. Bilo bi dobro da predsednički kandidat u izbornu trku ne uđe sa ulice, odnosno da u svojoj profesionalnoj karijeri ima iskustvo koje mu omogućava da razume predsedničke dužnosti i da ih, samim tim, dobro obavlja. Zaista je teško ne primetiti da je Zdravko Ponoš prema ovom kriterijumu odličan kandidat. Profesionalnu karijeru je proveo u vojsci, čak upravljajući ovim velikim državnim sistemom kojim bi, kao predsednik, trebalo da komanduje, i da u okviru njega postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije. Ponoševo iskustvo u diplomatiji i međunarodnim odnosima odgovara drugoj grupi predsedničkih nadležnosti koje se odnose na predstavljanje Srbije u zemlji i inostranstvu i ulogu pri akreditaciji i opozivu stranih diplomatskih predstavnika.
Ovu vrstu profesionalnog iskustva koja odgovara budućim ustavnim dužnostima predsednika, drugi (najavljeni) kandidati nemaju.
Namera za postupanje u okviru ustavnih nadležnosti. Imajući u vidu apsolutnu vlast koju je Aleksandar Vučić ostvario prekoračenjem ustavnih nadležnosti u prethodnih 10 godina, izuzetno važno pitanje je kako bi se neki budući predsednik odnosio prema ovim ograničenjima. Ponoš se o ovom pitanju do danas više puta izjasnio, govoreći da će „biti predsednik kako je propisano Ustavom, ni manje ni više od toga“ (Newsmaxadria, Pregled dana, 2. februar 2022); „da će poštovati Ustav i držati se ustavnih nadležnosti“ i da „za razliku od Vučića, državu ne doživljava kao privatnu stvar“ (Vreme, 3. februar 2022).
Povezano pitanje se tiče omogućavanja podele vlasti. Ponoš je o ovom pitanju izrazio jasan stav, rekavši da su „gorući problem potpuno urušene institucije u sve tri grane vlasti“, da su „sudstvo i tužilaštvo u očajnom stanju“, kao i da Srbija „nema pravnu državu“ i da „dok nema pravne sigurnosti, nema ni države“ (Vreme).
Unutrašnja politika. Na planu unutrašnje politike, kandidat o kome je ovde reč je izjavio da predsednik treba da izražava državno jedinstvo (kzn, 2. februar 2022 ), dok danas imamo „raspolućeno društvo u kome građani državu ne osećaju kao svoju“ (Pregled dana). Na pitanje novinara o izazovima simboličke moći neposredno izabranog predsednika, Ponoš je rekao da ima nameru da „koristi ogromnu snagu javne reči predsednika, ali ne da zloupotrebljava institucije“ (Pregled dana).
U intervjuu Vremenu Ponoš je bio jasan i u pogledu odnosa prema manjinama, rekavši da „mora da se vodi računa o interesima ugroženih grupa i ljudima koji su različiti na bilo koji način – od seksualne orijentacije do nacionalne pripadnosti“. Izjasnio se i o evropskom koloseku Srbije, na kome smatra da „vozimo u pogrešnom smeru“.
Spoljna politika. Imajući u vidu vojnu prošlost, Ponoš je dao zanimljive odgovore na temu odnosa u regionu. Oni upućuju da je strah o militantnom upravljanju državom neosnovan. Najviše materijala na ovu temu za sada pronalazimo ponovo u intervjuu Vremenu. Kandidat ovde navodi da je „potrebno doprineti uspostavljanju poverenja među narodima na ovim prostorima“ (u regionu, prim.aut), da se sa radošću seća svoje mladosti provedene u Zagrebu, kao i da je Vulinova ideja o srpskom svetu zapravo ideja o nametanju jednog vladara svim Srbima, gde god da žive, i da takva ideja „nije normalna u ovom veku“.
Slici o odnosu prema nacionalnom i vojnom svakako doprinosi i izjava o dvojnom (srpskom i hrvatskom) državljanstvu na koje kandidat odgovara ljudski i jedino smisleno: „hrvatsko državljanstvo imam po rođenju jer sam Srbin iz Krajine“.
Odnos prema kandidaturi i javnoj funkciji. U više javnih nastupa, Ponoš je naglasio da kandidaturu prihvata kao posao od javnog interesa, a ne kao nešto što je njemu lično potrebno. Da se radi o „gestu građanske odgovornosti i patriotske dužnosti“ (kzn). Ovakva izjava bi se, u nekoj boljoj zemlji, mogla smatrati floskulom. Međutim, treba je smestiti u Srbiju 2022 – zemlju u kojoj je većina političara jedino profesionalno iskustvo stekla u politici, bez koje ne može da živi i koja je postala neodvojivi deo njihovog identiteta. Bez političke funkcije nema ni ovih ličnosti. Tako nešto se svakako može reći za aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Stoga, kada bilo koji kandidat kaže da mu funkcija lično nije potrebna, ovu izjavu jednostavno treba proveriti pitanjem – da li je ta osoba u stanju da živi bez politike, odnosno da li je u svom životu poznavala i radila i neki drugi posao. Deluje da kandidat Ponoš zaista nije srastao sa političkom foteljom i da može samostalno da živi i bez nje.
Drugi aspekt provere istinitosti izjave o kandidaturi kao građanskoj odgovornosti u nedemokratskoj zemlji poput Srbije je lak. Potrebno je samo odgovoriti na pitanje – da li je vlast spremna da kandidata o kome je reč nemilosrdno provuče kroz tabloidno blato, uskraćujući mu uobičajene načine da se kao čovek (a ne medijski kreirano čudovište) obrati građanima putem nacionalnih frekvencija? Ukoliko je vlast spremna na ovakvu akciju, onda se svakom takvom kandidatu mora priznati da radi nešto što nije prijatno, što u normalnim okolnostima niko ne želi i što se jedino i može činiti iz razloga koji prevazilaze dnevnu politiku. Kandidat Ponoš je u više izjava naveo da je spreman na provlačenje kroz takvo medijsko blato (Vreme) i da očekuje „laži iz Šešeljeve kuhinje koje su počele još kada je bio načelnik Generalštaba“ (Pregled dana).
***
Dakle, ako pogledamo do sada poznate činjenice, ostavljajući izbornu mušičavost po strani, stvari stoje ovako: kandidat Zdravko Ponoš ima odgovarajuće profesionalno iskustvo za položaj predsednika; izričito se obavezao na ustavna ograničenja u delovanju; izrazio je volju da doprinese podeli vlasti i uspostavljanju državnih institucija; kao jedan od ciljeva postupanja je postavio snižavanje društvenih i regionalnih tenzija, kao i onemogućavanje usvajanja štetnih zakona (korišćenjem predsedničkog veta). Izjasnio se da Srbija ne čini dovoljno kako bi se približila evropskim vrednostima i da je za zadržavanje na tom koloseku potrebno uspostaviti podelu vlasti i poštovati prava manjina.
Ukoliko bi Ponoš postao predsednik, posle dugo vremena bi ovu funkciju vršila ličnost koja nije u sukobu interesa (koja nije istovremeno predsednik stranke i države). Da li je sve ovo dovoljno za početak predsedničke i opozicione izborne trke? Meni deluje da jeste. Ukoliko neko smatra da nije, to je sasvim legitimno, ali onda treba ponuditi i argumente zašto nije dovoljno. Odnosno, šta bi bilo dovoljno za početno zadovoljstvo birača.
Važno je napomenuti i da je prilično nevažno šta o zajedničkom opozicionom predsedničkom kandidatu kažu „merenja“ (brzo usvojeni politički novogovor, prim. aut). Merenja rejtinga mogu biti pomoćno, ali ne i centralno mesto ocene adekvatnosti predsedničkih kandidata. Predsednički potencijal utvrđen „merenjima“, naročito novih lica, odgovara dokaznoj vrednosti poligrafa u krivičnom postupku koji je – to je javnost već naučila – nepouzdano sredstvo utvrđivanja krivične odgovornosti, posebno omiljeno i rasprostranjeno u naprednjaka.
Dakle, centralno predizborno pitanje je, čini se, da li opozicija danas, dva meseca pred izbore, ima kandidata koji svojim odlikama – ličnošću, obrazovanjem, iskustvom i političkom orijentacijom a) može da napravi suštinski otklon od politike Aleksandra Vučića b) i da ga, posledično, tim odlikama porazi, uprkos neslobodnim izborima i nedostupnosti medija sa nacionalnom pokrivenošću.
Čini se da je odgovor na prvo pitanje povoljan, odnosno pozitivan. Odgovor na drugo pitanje zavisi od svih nas. Stoga bi bilo dobro da se u predizbornoj kampanji, prema svim kandidatima, pa i Zdravku Ponošu, odnosimo sa poštovanjem, oslanjajući se pre svega na činjenice, naročito ukoliko želimo da kritiku kandidata učinimo opravdanom. Tek onda možemo ozbiljno govoriti o ličnostima i njihovim potencijalima da odgovorno obavljaju posao predsednika Republike.
Ipak, jasno je da se izbori ne dobijaju samo na osnovu činjenica. Građani širom sveta političke odluke donose (i) na osnovu utisaka i emocija. Zdravka Ponoša sam srela jednom – posredstvom zajedničkog prijatelja Ljubodraga Stojadinovića. Stojadinović nam je tada oboma, možda i predizborno simbolično, poklonio svoju novu knjigu Oči slepog vođe. Bilo je to u trenutku kada se činilo da Ponoš nema šanse da dobije opozicionu podršku u predsedničkoj trci, što je bilo i javno potvrđeno. U svojevrsnoj luzerskoj atmosferi, današnjem kandidatu sam rekla da mi je žao što neće dobiti priliku da se takmiči na aprilskim izborima, jer sam tada, kao i sada, smatrala da je dobar izbor za ovaj težak i nezahvalan zadatak.
Sada, kada se situacija iz korena promenila, onako kako samo u Srbiji stvari mogu da se okrenu preko noći, želim mu pamet, odgovornost i izbornu sreću, uz napomenu da ćemo ga – ukoliko bude bio izabran – držati za svaku javno izgovorenu reč.
Peščanik.net, 07.02.2022.
Saša Ilić – Divovski posao žena
ZDRAVKO PONOŠ- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dačićev referendum - 09/04/2024
- The ghosts of international investigation - 11/03/2024
- Krađa privremenog organa - 06/03/2024
