Prikaz knjige eseja Mary Beard Confronting the Classics (Profile Books, 2013)
Silno sam uživao u knjizi Suočavanje s istorijom stare Grčke i Rima (Confronting the Classics) Mary Beard. Njena proza je neodoljiva, stil joj je svež i jasan; Beard posmatra stari i moderni svet kao kontinuum, što današnjem čitaocu približava stari svet i olakšava njegovo razumevanje. Ova knjiga se, verujem, obraća kako diletantima/amaterima antičke istorije tako i profesionalcima u toj oblasti: reč je o zbirci sačinjenoj od tridesetak prikaza knjiga autorkinih kolega; zato pretpostavljam da su ti prikazi pisani za vrhunske profesionalce u toj oblasti i da su ih oni čitali u vreme kad su pojedinačno objavljivani.
Beard pokriva ono što bih nazvao „gimnazijskim antičkim svetom“, to jest razdoblje o kom je većina nas učila u srednjoj školi i koje obuhvata Peloponeski rat, Aleksandra Velikog, Rimsku republiku i Punske ratove, kao i vrhunac Rimskog carstva. Ona donosi, barem meni, vrlo svež pogled na mnoge ljude i pitanja (neke ću pomenuti u daljem tekstu), ali pomalo žalim što se nije bavila, bar u ovoj knjizi, manje poznatim i težim razdobljima, posebno krizom u 3. i 4. veku i usponom hrišćanstva.
U ovom prikazu ću se usredsrediti na tri pitanja: metodologiju, ulogu pojedinca u istoriji i pomalo na ekonomiju (što se od mene očekuje).
Najvažniji utisak koji ostaje posle čitanja knjige Mary Beard jeste to da je naše znanje o starom svetu vrlo fragmentarno i da, iako naizgled postoji obilje svedočanstava (umetnički predmeti, predmeti iz svakodnevnog života, pisana građa, skeleti itd.), mnoga pitanja nikad neće dobiti odgovor. Taj osnovni nedostatak znanja dopušta Mary Beard da dovede u pitanje opšteprihvaćena stečena znanja: da li je Hadrijan zaista bio toliko bolji od Nerona? Da li je Aleksandar bio genijalan vojskovođa ili bahat, piću sklon mladić koga je pratila neverovatno dobra sreća (koja bi mu, po svoj prilici, okrenula leđa da je duže poživeo). Tu je i večito pitanje da li je ubistvo Cezara bilo tiranicid.
Manjak pouzdanog znanja navodi istoričare starog sveta da pribegavaju metodologiji koju Mary Beard divno dekonstruiše u najrazornijoj negativnoj kritici u ovoj zbirci prikaza, u kritici knjige Anthonyja Birleya Hadrijan: neumorni imperator (Hadrian: The Restless emperor). Naime, metodologija koju koriste Birley i mnogi drugi je „kombinacija akademskog znanja, nagađanja i fikcije“. Akademsko znanje je pak zasnovano na prilično uskom tumačenju pojma svedočanstva. Ali pošto su svedočanstva, čak i kad je reč o Hadrijanu, oskudna (postojeća pisana građa o njegovoj vladavini nastala je bar vek posle njegove smrti), autori moraju da pribegavaju nagađanju. Reči kojima se ono odaje su „čini se“, „mora da je“, „možda je“, „to je, nesumnjivo, urađeno ovako ili onako“, „pretpostavlja se“, „po svoj prilici“ itd. Beard navodi više takvih primera, a kad se oni tako stave jedan do drugog, dobija se razorna osuda tog pristupa. Nagađanje, naime, utire put fikciji. Zašto je to loše? Zato što se, piše Beard, „glazura skrupulozne nauke (‘Neću smatrati činjenicom ništa što ne mogu da dokažem’) pokazuje kao sjajan izgovor za čistu fikciju“. (str. 173)
To me je navelo na razmišljanje o sličnom pristupu u ekonomiji. Pošto je danas nemoguće tvrditi da postoji uzročni odnos između dve pojave ako nisu zadovoljeni vrlo strogi kriterijumi, ekonomisti su počeli da maskiraju tu činjenicu legalističkom upotrebom jezika, što je vrlo slično onom što rade istoričari starog sveta kad „nagađaju“ (to jest izmišljaju). Istoričari ne pišu da imaju dokaz da je Hadrijan hodao duž celog Hadrijanovog zida; oni pišu da se od njega „nesumnjivo očekivalo da lično obavi pregled na terenu“. Cilj je, naravno, da se čitaocu kaže da je Hadrijan to učinio, ali da se, istovremeno, opreznom formulacijom zadovolje stroga merila akademskog izlaganja. Pred ekonomistima je faustovski izbor: ili da ništa ne objavljuju zato što nemaju dokaze o uzročnom odnosu, ili da objavljuju, ali da u svojim tekstovima izričito naglase da se bave samo „asocijacijama“, iako čitaocima prenose utisak da zapravo govore o uzročnom odnosu. Naime, ako autor teksta zaista smatra da je otkrio puku asocijaciju, čemu služi takvo otkriće? Zato obe ove nauke često pribegavaju velikom zabašurivanju.
Pošto me je kritika Mary Beard potpuno ubedila, počeo sam da obraćam pažnju na čarobne reči koje je ona tako oštroumno uočila. I, gle čuda, većinu tih reči ona i sama koristi kad govori o događajima o kojima možemo samo da nagađamo. Nisam tražio takve reči u njenim ranijim prikazima, već samo u dva koja su usledila posle razorne kritike Hadrijanovog biografa, i evo šta sam našao: „gotovo izvesno“, „najverovatnije“, „možemo samo da se pitamo“, itd. Čini se, dakle, da čak i onda kad znamo šta treba činiti, ne možemo – s obzirom na stanje našeg znanja – poštovati sopstvena pravila jer inače ništa ne bismo objavili.
Zato su nagađanja, a možda čak i fikcija, najbolje što možemo da uradimo kad govorimo o Hadrijanu ili Neronu (ili o bilo kome drugom u antičkom svetu). Tu Beard nudi vrlo zanimljiva zapažanja. Pošto ukaže na sličnosti između Nerona i Hadrijana (njihovo nomadstvo, divljenje grčkom jeziku i kulturi – koje su neki Rimljani nesumnjivo smatrali ulizičkim – nekonvencionalno ponašanje, ljubav prema raskoši itd.), ona postavlja pitanje da li su njihove vladavine zaista bile tako različite kao što se obično smatra. Zar nije moguće da nam je ideje o kvalitetu njihove vladavine prenelo ono mnjenje elite koje je prevladalo posle njihove smrti? Pošto je Neron bio ubijen, ubice su morale da tvrde da je njegova vladavina bila katastrofalna; Hadrijan je umro u krevetu, nasledio ga je Antonin Pije, koga je sam označio kao poželjnog naslednika, a posle smrti je proglašen za božanstvo i zauvek zapamćen kao „dobar imperator“. Da li je, međutim, većina stanovništva (kojoj, čini se, nisu smetale Neronove ekstravagancije i koja je u njima možda i uživala) videla ikakvu razliku među njima?
Problem sa starom istorijom je to što nam oskudica dokaza ne dopušta (osim u nekim slučajevima kao što su braća Grah i Cezar) čak ni da naslutimo koje su se društvene snage suprotstavljale ovom ili onom imperatoru ili ga podržavale. Zato dolazimo u nezgodan položaj da sudimo o imperatorima samo po njihovom karakteru (uglavnom pripisanom). Imamo „dobre“ i „loše“ imperatore. To je očigledno vrlo uprošćeno viđenje proučavanja istorije. Ali u popularnoj kulturi takvo uprošćavanje ne primenjuje se samo u objašnjavanju stare istorije, već na njemu danas počiva dobar deo razmišljanja o savremenom svetu. Demonizacija pojedinaca bez uzimanja u obzir konteksta u kom su delovali – sva zla Iraka pripisuju se Saddamu (sad znamo koliko je to stanovište tačno), ili Sirije Assadu, ili Rusije Putinu, ili Irana Ahmadi-Nejadu (sećate ga se?) – sačinjena je od iste građe kao Gravesovo smeštanje celokupne svetske pokvarenosti u Liviju (Beard je nemilosrdna prema Robertu Gravesu, a još više prema adaptaciji BBC-ja). Kad je reč o Rimu, možda i ne možemo bolje pošto vrlo malo znamo o stanju društva u vreme Hadrijanove ili Neronove vladavine, ali kad je reč o današnjem svetu, izvesno je da ne moramo pribegavati takvim simplifikacijama.
Da kažem, na kraju, nešto o ekonomiji, koja igra vrlo malu ulogu u prikazima Mary Beard (a verovatno i u prikazanim knjigama). Vrlo mi je zanimljiva njena rasprava o ropstvu u vezi s knjigom Henrika Mouritsena i knjigom koju su priredili Keith Bradley and Paul Cartledgge o toj temi. Tu se pojavljuju dva izvanredno važna pitanja. Pre svega, od svih poznatih društava koja su masovno koristila robove, Rim je jedino u kom je oslobađanje robova bilo široko rasprostranjena praksa. Beard veruje da su tri četvrtine rimskog stanovništva činili oslobođenici (liberati) ili njihovi potomci. Ne razumemo šta je navodilo vlasnike da u tako velikoj meri oslobađaju robove. Da li je razlog to što je držanje robova bilo neisplativo (u starosti) ili to što su mnogi vlasnici izgradili lične odnose s robovima koji su radili u njihovom domaćinstvu (seks i brak)? Ali prvim se ne mogu objasniti razmere oslobađanja mlađih robova, a drugo nije specifično za Rim (i ne može poslužiti kao objašnjenje za oslobađanje robova koji nisu radili u domaćinstvu). Beard smatra da nemamo odgovor na to pitanje. Ekonomisti bi se svakako morali potruditi da to bolje objasne jer jeftini rad robova igra važnu ulogu u našem objašnjenju činjenice da Rim nije razvio mašine za uštedu rada, a razmere oslobađanja robova protivreče tom tumačenju.
Drugo, kakva je bila društvena struktura društva u kom su tri četvrtine stanovništva činili oslobođeni robovi ili njihova deca? Mislim da bi ovde moglo biti korisno poređenje s ulogom koju danas ima imigracija u Sjedinjenim Državama. Iako danas u Sjedinjenim Državama imigranti nose izvesnu stigmu, ona je minimalna (u poređenju s Evropom) jer bezmalo svaka osoba rođena u Americi ima u prethodne dve generacije bar nekog ko je bio imigrant. Teško je stigmatizovati druge zbog nečeg što je tako blizu nama samima, pa je zato lakša društvena prihvatljivost inače „negativnog stanja“. Pored toga, kao što su oslobođenici bili ponosni na ono što su postigli posle oslobođenja (to se može videti na natpisima na njihovim grobovima), tako i broj uspešnih migranata smanjuje rasprostranjenost stigme.
Činjenica da bih mogao da napišem još jedan prikaz – približno iste veličine – ove knjige Mary Beard svedoči o tome koliko je ona zabavna i korisna. Sad jedva čekam da pročitam njenu knjigu SPQR: Istorija starog Rima.
Global inequality and more 3.0, 25.06.2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 15.07.2022.
