Čitajući ono što se piše o Prvom svetskom ratu, Gavrilu Principu i istorijskoj nauci, teško je ne zaključiti da odnos prema stogodišnjici Velikog rata zavisi od onoga između istorije i politike. Kako je u Srbiji istorija politički živa, veliko je nerazumevanje sveta gde to nije slučaj.

Uzeću prvo za primer samu istorijsku nauku. Kao što su i drugi primetili, komentatori, bilo da su istoričari ili amateri, recimo književnici, reaguju na neke nove knjige o ovom ratu kao da su motivisane patriotskim ili nacionalnim ili državnim interesima, a ne naprosto naučnim. Ovo, naravno, najviše govori o shvatanju poziva istoričara u Srbiji, a ništa o istorijskoj nauci niti o njenom položaju i o ulozi koju ona ima u drugim zemljama. I zaista, istorijska nauka u svetu je pod mnogo većim uticajem, metodološkim i istraživačkim, napretka u drugim naukama, uz veću dostupnost podataka, a mnogo je manje zavisna od lokalnih sredina u kojima se istoričari obrazuju i rade. To se vidi i u novim knjigama o Prvom svetskom ratu (posebno u „Mesečarima“ Kristofera Klarka), nezavisno od toga koji je njihov eventualni naučni doprinos. Istorijska nauka kao sredstvo državne ili nacionalne politike, to nije valjan opis stanja stvari u razvijenom svetu, mada čini se da jeste u Srbiji, gde se razvoj nauke, koji obično dovodi do revizije nasleđenih shvatanja, ceni kao zlonameran, ako je reč o strancima, a izdajom ako je reč o domaćim istoričarima.

Ovo vodi, što je drugi primer, gotovo komičnim tvrdnjama o tome čime su motivisani istoričari u zemljama poraženim u Velikom ratu. Ne vidi se da su, recimo, za Austriju, Austrougarska imperija i Habsburška monarhija – istorija koja nema nikakav savremeni politički značaj. Isto važi, doduše na drugi način, i za Mađarsku i uostalom sve zemlje koje su nastale na ruševinama dvojne monarhije. Isti diskontinuitet postoji između Nemačke iz Prvog i Drugog svetskog rata i ove današnje. Često se tvrdi da su u tome, uspostavljanju tog nemačkog diskontinuiteta, značajnu ulogu odigrali nemački istoričari, i inteligencija opšte, jer su ukazali na političku odgovornost svoje zemlje za oba rata i, što je još važnije, na pogubnu vezu istorije i politike koja je uspostavila kontinuitet državnih i nacionalnih interesa koji su doveli do ta dva svetska rata i, stoga, na potrebu diskontinuiteta savremene politike i nacionalne istorije, dakle na potrebu da ta politika ode u istoriju.

Taj diskontinuitet između istorije i politike postoji i u zemljama pobednicama. Evropska zajednica je proizvod tog shvatanja da je potrebno takozvanu realpolitiku, onu koja se zasniva na sukobu i ravnoteži sila, ostaviti istoriji. Čak i oni koji razmišljaju o politici u vremenu posle Evropske unije, vide u njoj sredstvo oslobođenja i svakako bi hteli da sačuvaju sistem mirnog, a ne ratnog rešavanja sporova. Pošto se to ne razume, još se manje razume da zemlje pobednice nemaju interes da obeležavaju stogodišnjicu Prvog svetskog rata tako da suprotstave odgovornost poraženih slavlju pobednika. Prirodnije je da se teži potcrtavanju diskontinuiteta između tragične istorije i savremene politike.

U tom kontekstu bi trebalo videti i sve to što se piše o atentatu i Gavrilu Principu. Poređenja radi, Franc Ferdinand je svuda, a ne samo u Austriji, istorijska ličnost, koja nikoga ni na šta posebno ne inspiriše. Za istorijsku nauku, on naravno nije nevažan. Isto, da je samo istorijska ličnost, ne može se reći za to kako se na Principa gleda u Srbiji. On i njegov čin su u Srbiji politički relevantni. Usled toga i ta potpuna nekoherentnost kada se govori o njegovim motivima, o samom atentatu, kao i o uticaju koji je on imao na izbijanje rata.

Nekoherentnost se ogleda u tome što se, sa jedne strane, njegovi politički ciljevi smatraju opravdanima, pa se opravdanim smatra i izabrano sredstvo, atentat, dok se, sa druge strane, odbija tvrdnja da je taj čin imao bilo kakav uticaj na rat koji je potom izbio. Rat bi svejedno izbio; Austrougarska imperija bi se svejedno raspala; sve bi bilo isto i da tog atentata nije bilo. Ponekad kao da se kaže da je to, kako se karakteriše, tiranoubistvo, bilo čisti ekspresivni čin (uostalom, ubijeni prestolonaslednik nije ni bio tiranin), lišen bilo kakvog promišljenog političkog smisla (Princip je, zapravo i predvidljivo, bio samo žrtva). Dok se, opet, smatra da su politički ciljevi, jugoslovenski ili srpski, bili opravdani ne samo tada, već je ovaj drugi opravdan i sada. A isto važi i za sva sredstva, upotrebljena tada i od tada, pa i ona koja bi, ako bi se pružila prilika, trebalo upotrebiti u budućnosti. Dakle, istorija je politički živa.

Usled toga i taj nesporazum: za Evropu, stogodišnjica je prilika da se istakne diskontinuitet, za Srbiju opet da se afirmiše kontinuitet.

Peščanik.net, 05.01.2014.

TEMA – PRVI SVETSKI RAT