zid napuštene kuće

Foto: Predrag Trokicić

Ova izjava Tibora Varadija me je iznenadila: “Sa stanovišta struke kojom se bavim, proglašenje nezavisnosti Kosova bilo je protivno međunarodnom pravu, ali o tome je Međunarodni sud pravde izbegao da da stvarno mišljenje. Dato je jedno savetodavno, koje ne ide u prilog Srbiji. Umesto da se kaže – da li je samo odvajanje u saglasnosti sa međunarodnim pravom – rečeno je da izjava, odnosno deklaracija o nezavisnosti, nije u nesaglasnosti s međunarodnim pravom. Tako je zapravo izbegnut odgovor na pravo pitanje”.

Pitanje je glasilo: “Da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu s međunarodnim pravom?” Generalna skupština je tražila savetodavno mišljenje postavljajući to pitanje na zahtev Srbije. Sud je bio mišljenja da deklaracija nezavisnosti ne krši međunarodno pravo. Konkretnije, i najvažnije, da samo odvajanje ili osamostaljenje nije u neskladu s rezolucijom 1244, koja je deo međunarodnog prava. Teško je reći da je ovo mišljenje kojim se izbegava odgovor na pravo pitanje.

To, izgleda da bi ipak trebalo razumeti, nije bilo pravo pitanje. Zašto nije bilo postavljeno pravo pitanje? Koje je, ako dobro razumem, trebalo da glasi: “Da li je samo odvajanje u saglasnosti s međunarodnim pravom?” Ako se dobro sećam, objašnjenje koje je srpski pravni tim dao Skupštini bilo je da bi stvarni odgovor na pravo pitanje verovatno bio pozitivan, što je gori ishod od ovog do kojeg se došlo. Ovo je tačno u svetlu mišljenja Međunarodnog suda pravde takvog kakvo je dato kao odgovor na postavljeno pitanje. Jer je ključno obrazloženje iznetog mišljenja da UN ni rezolucijom 1244 niti svim ostalim stavovima, dokumentima ili činovima, što uključuje i reakciju na proglašenje nezavisnosti Kosova, nisu dale na znanje da je secesija Kosova isključena ili neprihvatljiva – naprotiv, suprotno sledi upravo iz ponašanja UN.

Tako da je formulacija pitanja opravdavana u Skupštini Srbije tako kao da se želelo reći da je pitanjem, takvim kakvo je postavljeno, omogućeno Međunarodnom sudu da izbegne odgovor na pravo pitanje, koje iz tog razloga nije ni postavljeno. Kako bi moglo, kada je već savetodavno mišljenje dato u formi u kojoj je dato, da se tvrdi da stvarni odgovor na pravo pitanje, koje međutim nije postavljeno, svakako jeste: “Proglašenje nezavisnosti Kosova protivno je međunarodnom pravu”. Dok je Međunarodni sud pravde mišljenja da: “Proglašenje nezavisnosti nije protivno međunarodnom pravu”, to jest ne krši ga. Prvi bi bio stvarni odgovor na pravo pitanje i u skladu sa pravnom strukom, dok odgovor koji je dat jeste zapravo izbegavanje stvarnog odgovora na pravo pitanje. Lako je videti da je razlika samo u tome što je jedno pozitivno, a drugo negativno. Pri tom, teško je naći autoritativnijeg predstavnika struke od Međunarodnog suda pravde kada je reč o međunarodnom pravu.

Važnije od toga, šta bi trebalo da je prva obaveza pravne struke? Ja mislim da je to da javnosti detaljno objasni šta je tačno mišljenje Međunarodnog suda pravde, na kojim je argumentima zasnovano i zašto su odbačeni argumenti srpske strane. Jer je sud svakako morao da se izjasni o tim argumentima. Nije tek izneo mišljenje. U tom mišljenju mora da su izneti razlozi zašto nisu uvaženi argumenti, i koji, srpske strane, već su uvaženi, određeni, argumenti druge strane. Sud ne donosi čak ni savetodavno mišljenje, verujem ja, na osnovu sopstvenih razmišljanja već na osnovu iznetih argumenata dveju strana. Zašto je Međunarodni sud pravde odbacio argumente srpske strane?

To bi trebalo da je prva obaveza pravne struke jer srpska javnost upravo misli da je Međunarodni sud pravde ili pristrasan ili nesamostalan (ne sme da kaže šta stvarno, stručno, misli o pravim pitanjima) ili je nelegitiman. Iz čega onda i sledi taj politički zaključak – mi smo u pravu, ali smo sada slabi, pa sada činimo ono što je realno, a za posle videćemo. Mislim da bi bilo korisnije da, pošto je valjano izloženo mišljenje Međunarodnog suda, pripadnici struke iznesu prigovore, kritike, drukčija mišljenja, ukoliko ih imaju, i tako doprinesu stručnoj raspravi o ovoj veoma važnoj oblasti ne samo međunarodnog prava.

Kada sam već kod toga, sada se iznose različita mišljenja – da navedem samo izjave Sonje Liht i Dragoljuba Mićunovića – o tome šta je minimum ispod kojeg se u pregovorima ne sme ići. Tu je reč o elementima ustavnog uređenja Kosova. O kojima se, međutim, neće pregovarati. To bi bili razgovori kao oni za koje je bio ovlašćen Marti Ahtisari, a potom Volfgang Išinger. To su bili pregovori o ustavnom uređenju Kosova. Ustavna rešenja koje je predložio Ahtisari srpski predstavnici su odbacili. Potom su kosovske vlasti usvojile ustav Kosova uzimajući u obzir Ahtisarijev plan. On, naravno, može da se menja, ali to je sada u potpunosti u nadležnosti Kosova. Potpuno je nejasno kako se misli da srpska strana u eventualnim pregovorima o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova može da zahteva promene u ustavu Kosova.

Vuk Drašković predlaže da se sada prihvati Ahtisarijev plan. No, njega sada međunarodna zajednica, pa ni EU ne mogu da primene, koliko god se to od njih tražilo. Taj ustavotvorni trenutak u kojem su srpski predstavnici mogli da utiču i traže garancije da će dogovoreno biti i sprovedeno – prošao je. Čak i ako bi se očekivalo od EU da uslovljava neka ustavna rešenja kako bi Kosovo ispunilo uslove za članstvo, to ne bi mogli da budu teritorijalni zahtevi. Konačno, EU želi da se Srbija i Kosovo obavežu da neće jedni druge uslovljavati kod učlanjenja u EU. To je uglavnom pravo stanje stvari.

Novi magazin, 14.08.2017.

Peščanik.net, 14.08.2017.

TEMA – KOSOVO