Za službeno lice koje nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom kakvu korist, ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, naš Krivični zakonik predviđa kaznu zatvora od dve do dvanaest godina.
Ali raskorak između parafrazirane impresivno stroge odredbe našeg zakona i naše stvarnosti je veliki, ogroman. Na to je, iako sigurno bez pretenzija da zvuči tako, gotovo sarkastično podsetilo nedavno objavljeno istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).
Istraživanje je javnosti skrenulo pažnju na činjenicu da Regulatorno telo za elektronske medije (REM), čija je dužnost da pokreće prekršajne postupke protiv televizija kad krše Zakon o oglašavanju, uprkos velikom broju takvih slučajeva, u poslednjih godinu dana to nije uradilo ni jedan jedini put!
Jeste da je neodgovornost za kršenje zakona kada ih krše ljudi iz vlasti, njihovi saveznici ili miljenici, kod nas postala dominantan „standard“ ali je osvrt na (ne)postupanje REM-a zbog specifičnog značaja oblasti u kojoj REM deluje ipak vredan posebne pažnje.
Prema podacima koje navodi CINS, samo u jednom mesecu, televizije Pinki Hepi su prekršile odredbe Zakona o oglašavanju više od 800 puta. Ako se pođe od toga da cena sekunde oglašavanja može da iznosi i nekoliko desetina hiljada dinara onda – čak i uz sve eventualne popuste koje odobravaju – ovakvo nezakonito oglašavanje onima koji ga praktikuju izvesno donosi više stotina miliona dinara.
Već dugo je dobro poznato, to i istraživanje CINS-a potvrđuje, da su i ranijih godina omiljene televizije vlasti uživale poseban, privilegovan tretman REM-a. Postupci su pokretani, ali tako da su efekti bili samo simbolični. Veliki broj postupaka okončavan je rešenjem o nastupanju zastarelosti, pri čemu je po pravilu jedan od osnovnih razloga zastarelosti, s obzirom na kratke rokove nastupanja, bilo kasno podnošenje zahteva za pokretanje postupka od strane REM-a, odnosno građana. Od oko 100 prekršajnih postupaka koji su tokom šest godina pokrenuti zbog kršenja Zakona o oglašavanju od strane televizija, većina ih je zastarela, a u ostalim su izrečene minimalne kazne. Čak je i sud prilikom odmeravanja kazne nalazio razumevanje za „teške ekonomske prilike“ u kojima npr. TV Pink radi. U svakom slučaju, te televizije i odgovorna lica su uglavnom prolazili bez kazni, a kada ih je bilo, kazne su bile neuporedivo manje od onoga što su uz kršenje zakona zarađivali.
Išlo se jedva prikriveno na ruku televizijama koje ne poštuju zakon. Ali u poslednjoj godini učinjen je „korak napred“. REM sada sasvim neprikriveno ignoriše kršenja zakona, ne trudi se ni da fingira da na njih reaguje. Čini to bez ikakvog objašnjenja jer objašnjenja, bar prihvatljivog, ni nema. Za stručnu službu REM-a upravo u tu svrhu odavno je nabavljen, dobro plaćen javnim novcem, poseban softver koji prati programe televizija i veliku većinu prekršaja prepoznaje automatski, samostalno. Svi registrovani prekršaji navode se u izveštaju, pa Savetu REM-a ostaje samo da podnese zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka.
Dakle, bez ikakvih objektivnih razloga, Savet REM-a je svesno, namerno, drsko, odlučio da taj svoj posao ne radi. A svesnim nevršenjem dužnosti je nesumnjivo pomogao vlasnicima televizija da bez kazne nezakonito ostvare višemilionske prihode.
A takva pomoć podrazumeva zahvalnost. Pa se prosto nameće pitanje – da li se oni, koji kršenjem zakona bez rizika zarađuju ogroman novac, revanširaju onima koji im to omogućavaju? Tačnije – kako to čine?
Na opštem nivou, u odnosu televizije i vlasti, to je prilično očigledno. Zahvaljujući nezakonitoj, znatno uvećanoj zaradi od oglašavanja, televizije su u poziciji da više novca ulažu u proizvodnju za vlast poželjnog političkog, dokumentarnog, čak i zabavnog programa. To one i čine, i tako u interesu vlasti, direktno ili indirektno, utiču na formiranje „odgovarajućih“ stavova javnosti.
Na individualnom nivou, stvari ni izbliza nisu očigledne. Naravno, spremnost za revanš nije logično isključiti ni u odnosu televizije i pojedinca, člana Saveta REM-a. Ali takav revanš podrazumeva korumpiranost članova Saveta REM-a, a za osnovanu sumnju u to neophodni su dokazi kojih, objektivno, nema i kojih uostalom, sa javnim tužilaštvom kakvo je naše, ne može ni biti.
Ali ako i ostavimo sumnju u korupciju potpuno po strani, nesumnjivo je da su članovi Saveta REM-a, pojedinačno i zajednički, svesnim neizvršavanjem obaveza u dugom trajanju, dali još jednom veliki dodatni doprinos kompromitaciji institucije čiji su, inače potpuno urušeni ugled, bili dužni da štite.
Peščanik.net, 26.10.2023.
