Niko, bar koliko sam u stanju da vidim, ne osporava da je Međunarodni sud pravde dao ispravan odgovor na pitanje koje mu je postavljeno. Svejedno, u javnosti dominiraju mišljenja da je to anti-srpski sud jer bi inače već nekako našao argumente da na postavljeno pitanje odgovori drukčije. Zašto nije? Zašto sud nije rekao da je „usko tehnički“ odgovor jedno, ali je „suštinski odgovor“ nešto drugo, pa nije jednostavno izneo mišljenje da je jedno tačan odgovor, ali da je ispravan upravo suprotan?

Koju je suštinu trebalo da vidi Sud kako bi došao ne tek do tačnog, već do odgovora koji zadire upravo u tu suštinu stvari? Mogao bi, recimo, da pođe od objašnjenja suštinskog problema koje je u Savetu bezbednosti, po Radio televiziji Srbije, dao Vuk Jeremić na tek održanom sastanku Saveta bezbednosti: „Radi se o činjenici da mi nemamo izbora nego da istrajemo na miroljubiv i dostojanstven način, jer je Kosovo direktno utkano u samu suštinu našeg identiteta.“ Na osnovu toga, Sud je mogao, da je hteo, da izvede zaključak da je izjava o nezavisnosti Kosova, o samoj nezavisnosti da se i ne govori, protivna međunarodnom pravu jer ne polazi od suštine, od pitanja kako da međunarodno pravo, a na osnovu njega onda i međunarodna politika, obezbedi, ili bar da pomogne, da „mi“ ne izgubimo identitet? Zašto, dakle, Međunarodni sud pravde nije imao razumevanje za srpsku krizu identiteta? Zato, sledi univerzalno primenljiv odgovor, što ne daju Amerikanci. Pa sila, a ne pravo, deli pravdu, odnosno nepravdu.

Ta retorika ima, očigledno, demagošku snagu, ali ne vodi, ne samo na Međunarodnom sudu pravde, nigde, pre svega intelektulano, pa potom ni pravno, a ni politički. Sve što se postiglo, u ovom konkretnom slučaju, jeste da je dugoj listi „neprijatelja“ dodat i Međunarodni sud pravde. Jer je izneo „neprijateljsko“ mišljenje, ma koliko da je tačno. Jer ako istina ugrožava identitet, onda suština nije u istini.

Peščanik.net, 04.08.2010.

TEMA – KOSOVO