Ministarstvo zdravlja Ukrajine saopštava da je tokom nedavnih sukoba specijalnih jedinica sa demonstrantima, u Kijevu poginulo 75 i ranjeno nešto više od 550 ljudi. Isti izvor potvrđuje da to nažalost nisu definitivne cifre. A Dmitrij Medvedev misli da za punovrednu saradnju Rusije i Ukrajine, vlast te zemlje mora biti legitimna i „u tonusu“. „Da vlast ne bude kao krpa o koju će se noge otirati“ – pojasnio je svoju misao premijer Ruske Federacije.

U nizu vesti koje skoro svakog minuta stižu iz Ukrajine, ove dve treba zajedno čitati. Jednu za drugom. To je u stvari jedna vest, jedan siže, i njoj se više nema šta dodati. Osim možda još i saopštenje CNN-a, s pozivom na medicinsku službu Euromajdana. U njemu se govori o 100 poginulih.

No Dmitrij Anatolijevič je ipak ogorčen neodlučnim delovanjem ukrajinskih vlasti. Po njegovom mišljenju, Janukovičev tonus je nekako isuviše labav. Predsednik Ukrajine je nekako mnogo pasivan. Kao krpa.

Razvijajući misao našeg premijera moglo bi se pretpostaviti da bi desetine hiljada poginulih na trgovima Kijeva i ostalih ukrajinskih gradova, vlasti ove zemlje dalo sasvim drugi tonus. O legitimnosti da i ne govorimo. Tada Janukoviča više niko ne bi mogao da nazove „krpom“ – ni na Krasnopresnjenskoj, ni u Kremlju. „Razmazati jetru po asfaltu“ – odakle je javnosti bila upućena ova krasnorečiva metafora? Sa istog mesta odakle se Viktoru Fjodoroviču sada šalje signal: ubijaj nesaglasne, inače nema para.

Razume se da naš dragi Dmitrij Anatolijevič praktično nema ništa s tim. Nema nikakvog Medvedeva, niti ga je ikada bilo. Prosto Olimpijada se još nije završila, medvedić u zagrljaju sa zekom i leopardom, praćen muzikom Pahmutove se još nije vinuo put suptropskog neba, te zato, predsednik Ruske Federacije predaje punomoćje svom pomalo zaboravljenom drugu da on bude taj koji će glasno izraziti njegove najintimnije misli. On suflira Janukoviču kako da dejstvuje dok ne bude kasno. Istovremeno, Vladimir Vladimirovič izražava svoje nezadovoljstvo zbog sporih reakcija njegovog ukrajinskog partnera koji mu je po svoj prilici, sa tim svojim paničnim telefonskim pozivima već dojadio.

Ne mešajući za sada u ukrajinske poslove, ruska vlast očigledno razmatra dva moguća scenarija.

Prvi, daleko od toga da je najbolji, računa na dalje zaoštravanje konflikta i poniranje zemlje u haos. Tada bi se mogao povući provereni potez anšlus, i odigravanjem već poznate kombinacije pripojiti Krim, ako ne Rusiji, a ono Pridnjestrovlju, Južnoj Osetiji i Abhaziji. Na ovu temu su se već oglasili lokalni zastupnici ruskog uticaja u Simferopolju, i što se dramatičnije bude razvijala situacija u prestonici, ovi će glasovi biti sve glasniji. Naravno, takav Krim neće priznati niko osim gordih naroda Okeanije, a odnosi Rusije sa Zapadom će prerasti u pravi hladni rat, no zato će se bez pređašnje gorčine moći govoriti o najvećoj geopolitičkoj katastrofi XX veka. Troškovi bi svakako bili veliki i zato je druga varijanta kudikamo prihvatljivija.

Janukovič prelazi u odlučan napad i da bi pomogao specijalcima, izvodi na scenu armiju, a ako treba, mažda čak i inostranu. Janukovič guši ustanak u krvi, isteruje iz Kijeva sve posrednike u pregovorima, pretvara se u Miloševića, njemu okreću leđa svi Zapadni predsednici i premijeri i za njim gorke suze roni Haški tribunal. Drugim rečima, Viktor Fjodorovič neće imati nijednog saveznika osim Rusije. I takav idealni, u ugao saterani Janukovič, za Kremlj bi bio višestruko korisniji dobitak nego Krim. Cela Ukrajina se drži na bajonetima armije i specijalnih službi bezbednosti, kao i na bratskim bajonetima uvezenim iz inostranstva i srećno se pridružuje složnoj porodicu ruskih naroda. Može i bez komplikovanih pravnih formalnosti. Biće dovoljan i Carinski savez, pa da se prosto zaboravi ona davna geopolitička katastrofa. Tako će Vladimir Vladimirovič svoju misiju ujedinitelja, počevši od Čečenije i završavajući sa Ukrajinom, moći da smatra ostvarenom.

„Ako budete ubijali – daćemo vam pare“ – tako se danas zvanična Moskva obraća zvaničnom Kijevu. To je način na koji se ona trudi da Kijev drži „u tonusu“, dok se ukrajinska tragedija svakim danom sve više produbljuje i prerasta u tragediju svetskih razmera. Janukoviču je jako potreban novac i sada više nije reč samo o ekonomiji, već i o nadnicama za „prekovremeni rad“ specijalaca. Međutim, rizikujući da ozlojedi svoje lokalne navijače i ruske drugove, njemu se nikako ne da da do kraja podivlja. Kada je uza zid pritisnit, spreman je da ubija. A da priredi pravu klanicu, na to se ne odlučuje.

Janukovič se nervozno klacka od jedne do druge odluke i to njegovo klackanje, ponavlja „Berkut“ i sve ostale bezbednosne strukture. „Kosmonauti“ biju studente, a potom prestaju da ih biju. Vlast protiv demonstranata koristi bojevu municiju, a potom prekida paljbu na goloruke ljude. On uvodi režim vanrednih mera za sprovođenje antiterorističkih operacija, a onda ga na burni zahtev Dume gde Janukovič ima većinu, odjednom ukida. Mada je on sam zakuvao ovu krvavu kašu, taj priučeni kuvar ipak ume da proceni šta ga u sledećem potezu čeka i njemu se nikako neće da postane taoc Kremlja. A da ponudi ostavku, što bi umnogome smanjilo napetost, takođe se ne odlučuje. Boji se. I ja ga potpuno razumem. Ako on dobrovoljno Majdanu preda Ukrajinu, teško da će mu Putin dati utočište, a da se sam krije u podmoskovskom Kratovu, to mu takođe nije rešenje. Postoje mesta koja su mnogo živopisnija. U stvari, pravac je već određen, i u gomili onih koji žure na avion i među kojima je primećen priličan broj „regionalaca“ s torbama punim novca, kao i dama „s decom i pudlicama“, zapravo i jeste njegovo mesto.

Tokom ovih dana, sati, minuta, Janukovič se verovatno više ne odlučuje za opcije klanica ili Evropa. Sudbina mu više ne daje mogućnost izbora. Dovevši zemlju do ivice raspada i haosa, on traži put ka izlazu, ako ne i bekstvu, i njegova saglasnost na prevremene izbore na kojima on gotovo sigurno neće učestvovati, takođe je jedna od mogućih opcija. I ako je Kremlj to u stvari podozrevao, onda se reči Medvedeva i drugačije mogu tumačiti. Ne kao apel za masovnu torturu, već kao zakasnela šut karta neukom drugu koji doduše nije dopustio da njegova zemlja ode na Zapad, no nije umeo ni da je preda Putinu. Danas bi to bila najbolja varijanta za Ukrajinu: odlazak Janukoviča, novi izbori i obustava bratoubilačkog rata.

Ilja Miljštejn, Grani.ru, 21.02.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 22.02.2014.

TEMA – UKRAJINA