Svetosavska politička konfuzija

Pocrkovljeno i popravoslavljeno zlo je mnogo strašnije od otvorenog antihrišćanstva.
Georgije Fedotov

Pre nego što kažem koju reč o „ličnom manifestu“ bivšeg predsedničkog kandidata Pokreta za život Srbije Vladana Glišića pod naslovom Svetosavski politički aktivizam (Press, 18. april), želeo bih da napomenem da od svog pojavljivanja „Dveri srpske“ nisu imale nijednu ozbiljnu i bitnu polemiku u javnom prostoru. Ostali smo uskraćeni za proveru održivosti i vitalnosti njihovih ključnih polazišnih tačaka. Objašnjenje za ovako nešto je da su stavovi Dveri već bili prisutni u nekom obliku na javnoj sceni. U ovom radu ograničio sam se isključivo na prvi deo Glišićevog manifesta u kojem autor objašnjava svetosavlje, dok sam drugi deo, u kojem je predložen nekakav „porodični model društva“ ostavio za neku drugu priliku.


„Što se grbavo rodi, vreme ne ispravi“ – narodna poslovica

Mog pisanija verovatno ne bi ni bilo da se, sada već daleke 1999. godine grupa „pravoslavno nacionalnih studenata“ otkrivajući zaostavštinu Svetog Vladike Nikolaja nije doslovno zaljubila (kao pre njih Nebojša M. Krstić, osnivač Obraza), u jednu njegovu misao koja glasi: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, a država sa Božijim blagoslovom“. Umesto da se studentarija tada zapitala: Dobro, kakva je to škola sa verom? Da li je to škola sa pravoslavnom veronaukom kao predmetom, škola sa nekom vrstom hrišćanske apologetike? Kakva bi to bila politika sa poštenjem uopšte, šta Vladika podrazumeva pod političkim poštenjem, a šta ne? – bilo je lakše mlatiti time kao batinom.

Da su, dakle, tadašnji studenti bili malo strožiji u odnosu na ideje koje prihvataju, možda i ne bi dogurali do izlaska na izbore i predsedničkog kandidata koji javno izgovara sledeće: „Nema kontinuiteta srpske državnosti ni moderne Srbije bez svesti o državnotvornom uticaju Nemanjića i srednjovekovne Raške države“. Ma koliko iščitavao ovu Glišićevu rečenicu nikako ne mogu da razaberem šta je hteo da kaže. Ako zaista postoji kontinuitet, ako je to činjenica, kako nečija svest tome kontinuitetu, toj činjenici, može nešto oduzeti ili dodati? Ili smo svesni te činjenice ili nismo, ili je to činjenica ili nije (videćemo da nije). Zatim, dinastija Nemanjića nema nikakav „državnotvorni uticaj“ na stvaranje kasnije države iz prostog razloga što je svoju državu stvarala i oblikovala nekoliko vekova ranije, i nije, sticajem istorijskih okolnosti, dogurala ni do 19. veka, kao što je recimo nemačka dinastija Habzburga vladala još od srednjeg pa sve do 20. veka. Očigledno da u Glišićevoj svesti postoje nekakve činjenice koje to objektivno nisu.

Možda se ovom rečenicom jednostavno poručuje da bez svesti srpskih ustanika i kasnijih srpskih političkih prvaka o postojanju države u srednjem veku ne bi bilo ni ustaničke države 1804 – 1813, niti one koja nastaje nakon toga. Ne negirajući jednu ovakvu moguću Glišićevu tvrdnju, trebalo bi podsetiti na to da se te dve državne tvorevine po svom karakteru i društvu koje uokviruju suštinski razlikuju. Političke ustanove koje nastaju u 19. veku, ustavni pravni akti i celokupno zakonodavstvo, temeljno negiraju ustanove srednjeg veka. Srpski ustanici, kao i kasnija politička strujanja, odražavaju jednu drugačiju političku filozofiju koja je umnogome suprotstavljena političkim shvatanjima Nemanjića.

Ako bi dodali još i to da se Prvi srpski ustanak ocenjuje i kao revolucija, možemo se zapitati u kakvom bi nam sećanju ostao da je kojim slučajem podignut protiv srpskih feudalaca a ne turskih. Da li bi, recimo, prota Mateja Nenadović učestvovao u Karađorđevom ustanku da je „sirotinja raja“, sticajem nekih drugačijih istorijskih okolnosti, kretala u obračun sa srpskim feudalnim institucijama, pa samim tim i sa pozicijom Crkve koja je bila deo nekadašnjeg feudalnog sistema? Možda bi odgovor na ovo pitanje mogli naslutiti ako u ovo kratko razmatranje uključimo situaciju u nekadašnjoj Habzburškoj monarhiji (18. i 19. vek) i zapazimo kako crkvena jerarhija uporno brani svoje feudalne privilegije dobijene od krune, nasuprot srpskom građanstvu koje želi da raskrsti sa njima i preuzme društveni i politički uticaj od Crkve.[1]

Kada je u pitanju srpska istorija (u kojoj Glišić tako suvereno nastupa), možemo reći da sa našim srednjim vekom imamo istorijski kontinuitet u jednom širem kulturnom smislu, ali je notorna činjenica da ne postoji kontinuitet vlasti, odnosno države.


Šta je to
svetosavlje?

Ne samo da realno nemamo politički kontinuitet sa državom Nemanjića, nego smatram da je za političare koji prihvataju demokratski poredak nedopustivo da imaju ma kakve političke (ideološke) simpatije prema onovremenoj državi, naročito zbog nekih bitnih odlika srednjovekovne politike. Obrazložiću ovaj stav malo kasnije, ali pre toga da vidimo šta dalje veli Glišić: „Svetosavlje nije klerikalizam. Svetosavlje nije ni crkvena verzija srpskog nacionalizma. Nacionalistička ideologija nema veze sa našim narodnim duhom, pošto jeste jedna od ideologija zapadnoevropskih država modernog doba, a srpski državni i etnički identitet je utemeljen mnogo pre formiranja modernih zapadnoevropskih država. Za razliku od nacionalizma, koji je ideologija, rodoljublje je osećaj ljubavi za svoj rod, svoje bližnje i kao takvo je blisko hrišćanskom moralu. Svetosavlje jeste i rodoljublje, ali nije nacionalizam“. Ovde imamo nekoliko teško odbranjivih iskaza.

Uz neznatne varijacije, Glišić okvirno ponavlja krajnje neodrživu tezu Svetog Vladike Nikolaja da „je nacionalizam srbski, kao stvarnost, najstariji u Evropi.“[2] Doduše, Glišić ne kaže da je srpski nacionalizam stariji od ostalih nacionalizama u Evropi, već tvrdi da je „srpski državni i etnički identitet… utemeljen mnogo pre formiranja modernih zapadnoevropskih država“. Ovo je formalno tačno samo ako se ima u vidu da je taj srpski politički identitet zapravo srednjovekovni; da u to vreme u celoj Evropi postoje različiti oblici političke lojalnosti; i da kao takav, dakle kao jedan od srednjovekovnih identiteta, srpski jeste istorijski stariji od modernih oblika političke lojalnosti u Evropi, baš kao što su to i ostali srednjovekovni identiteti u odnosu na ove moderne. Dakle, na isti način na koji je državni identitet Svetog Rimskog Carstva Nemačkog Naroda (962 – 1806) stariji od Republike Austrije, koja nastaje nakon Prvog svetskog rata.

Uzgred, šta to uopšte dokazuje činjenica da je spomenuto Sveto Rimsko Carstvo koje nastaje u 10. veku, starije od države koju stvara Stefan Nemanja u drugoj polovini 12. stoleća? Sledeći svoju metodologiju Glišić bi verovatno kao iz topa odgovorio da je nemačka nacija starija od srpske. Da je negde video, kojim slučajem, taj naziv na latinskom: Sacrum Imperium Nationis Germanicae, teško da bi ga više bilo šta uzdrmalo u takvom uverenju.

Čini se da Glišić izričito pazi da ne napiše da je sama srpska nacija nastala u srednjem veku, jer bi onda ta nacija imala i nekakav nacionalizam, već koristi reč „identitet“, verovatno zbog namere da kasnije povuče razliku između nacionalizma i rodoljublja – što je etimološki pogrešno. Prema Glišićevom mišljenju: „Za razliku od nacionalizma, koji je ideologija, rodoljublje je osećaj ljubavi za svoj rod, svoje bližnje i kao takvo je blisko hrišćanskom moralu“. Endru Hejvud u svojoj knjizi Političke ideologije piše kako se: „Reč ‘nacija’ koristi… od 13. veka, a potiče od latinske reči nasci što znači biti rođen. U obliku natio, odnosi se na grupu ljudi koji su povezani rođenjem ili mestom rođenja. ‘Nacija’ je tako prvobitno značila soj ljudi ili rasnu grupu, ali nije imala političko značenje.“[3] U Politikološkom leksikonu Ljubomira Tadića „nacija“ se prevodi kao: rod, narod, vrsta.[4] Samim tim bi nacionalizam bio isto što i rodoljublje: „Nacionalizam znači najpre odanost svojoj naciji koja može dosezati do žrtvovanja individuuma stvarnim ili imaginarnim interesima nacije. Ova odanost često može da preraste u fanatizam i spremnost da se u ime nacije počini svakojaka nepravda, pa i zločin.“[5]

Bivši kandidat za predsednika Srbije navodi kako: „Nacionalistička ideologija nema veze sa našim narodnim duhom, pošto jeste jedna od ideologija zapadnoevropskih država modernog doba.“ Ovde se Glišić služi „narodnim duhom“, jednim standardnim i tradicionalnim pojmom nacionalizma, kako bi se protiv istog navodno borio. „Značaj osobene nacionalne svesti prvi put je istaknut u Nemačkoj krajem 18. veka. Pisci kao što su Herder… i Fihte… isticali su, nasuprot idejama Francuske revolucije, ono za šta su verovali da je jedinstvenost i superiornost nemačke kulture. Herder je verovao da svaka nacija poseduje… ‘narodni duh’ koji narode snabdeva njihovim kreativnim impulsima. Zato je uloga nacionalizma da razvija svest i poštovanje prema nacionalnoj kulturi i tradicijama.“[6] Navedeni citat dosta solidno uokviruje Glišićeva shvatanja:

1. Jedinstvenost i superiornost srpske kulture bio bi srpski državni i etnički identitet nastao u srednjem veku.

2. Svetosavlje je narodni duh koji Srbe snabdeva Herderovim „kreativnim impulsima“.

3. Uloga svetosavskog nacionalizma je da razvija svest i poštovanje prema nacionalnoj kulturi i tradicijama, koje ide dotle da se tradicija izmišlja (Srbi se ubeđuju da postoji kontinuitet između moderne države i one iz srednjeg veka).

4. Na kraju, svetosavski nacionalisti brane zabran srpskog narodnog duha od strane nacionalističke ideologije, potvrđujući tako još jednu od karakteristika samog nacionalizma: „Preterana odanost svojoj naciji izražava se, pre svega, u uverenju i ideološkom širenju takvog uverenja da je sopstvena nacija najviša vrednost pred kojom treba da izblede vrednosti drugih, posebno susednih i rivalskih nacija.“[7] Ovde je u ime sopstvene nacije kao najviše vrednosti sama ideologija nacionalizma prepoznata kao vrednost drugih, rivalskih nacija.


Svetosavlje oca Dimitrija Najdanovića

Tvorac kovanice svetosavlje je pravoslavni sveštenik i ljotićevac, otac Dimitrije Najdanović (1897-1986). Prema mišljenju Najdanovića svetosavlje možemo shvatiti ako odgovorimo na pitanja: šta je to pravoslavlje? i šta je to nacija? Sasvim očekivano, prota Najdanović odgovara da je pravoslavlje istinsko hrišćanstvo, dok na pitanje šta je to nacija kaže ovako: „…mi možemo sad i ovde dati sledeću odredbu: porodica je uvećani čovek, pleme uvećana zadruga, nacija (naraod) uvećano pleme, makroantropos.“[8] Najdanović sam priznaje istovetnost svog (srpskog?!) shvatanja nacije sa nacističkim i fašističkim: „Nacistički i fašistički totalitarizam dva ‘firera’ Nemačke i Italije novijih dana potvrđuju na klasičan način našu postavku o naciji kao etnobiološkom telu… U njemu vaskrsava drevni fenomen religiskoga kulta cezara.“[9] „Novi cezar je zanet opojem samooboženja.“[10]

Jedina problematika za Najdanovića je to što tom etnobiološkom telu – koje u nemačkoj varijanti rađa cezaroboštvo, mesijanizam, protivhristovski antropocentrizam, oboženje nacije – treba dodati pravoslavlje, odnosno Hrista. Zbog toga „…svetosavlje nije ništa drugo nego poseban, samostalan i samobitan susret i mistični spoj srpske narodne duše sa Hristom.“[11] Prema Najdanoviću, kada operišemo sa određenjem nacije kao „etnobiološkog entiteta“ nalazimo se samo na pola puta, dok je drugi deo medalje to „da svaka zrela nacija ima svoju dušu. Da je svaka nacija, na svoj način, jedan personalan entitet.“[12]

Ključna stvar ovde zapravo i nije glasovito svetosavlje, nego narodni duh i narodna duša, koji nastaju kao „prirodni korolarium nacionalnog biološkog tela.“[13] Najdanović hoće da odbrani Srbe od optužbi da su sveli pravoslavlje na naciju, ali ne uviđa da je svojim razmišljanjem upravo dao dobre argumente za jedan takav zaključak. Naime, ako je hrišćanska poruka upućena svim narodima onda se valjda podrazumeva da je upravo hrišćansko verovanje da nijedan narod ne može imati nekakav samobitan „narodni duh“. Svako razmišljanje u tom smeru značilo bi negiranje univerzalne hrišćanske poruke, ali i negiranje jedinstvene ljudske prirode, što je takođe jedna od hrišćanskih postavki.

Najdanovićev pojmovni aparat nekada, kao i Glišićev sada, nastali su na Zapadu Evrope u 19. i 20. veku, ne kao proizvod nekakvog ekskluzivnog narodnog duha, već kao rezultat jedne intenzivne aktivnosti ljudske misli, koja se izražavala u filozofiji, društvenoj teoriji, pravu, politici, itd. Da je kod nas postojala drugačija istorijska situacija, možda bi se i ovde razvile slične tradicije. Sama činjenica da dvojica Srba, Najdanović i Glišić, barataju pojmovima koje su stvorili Nemci, svedoči u prilog tome da ne postoji nikakav samobitan nemački narodni duh koji bi po prirodi stvari bio nedostupan ljudima van tog naroda. Sve je do ličnih afiniteta, sposobnosti razumevanja, teorijskih postavki.


A sada stvarno: šta je to svetosavlje?

Dajmo još jednom reč autoru da kaže šta ima: „Svetosavlje, kao nasleđe konkretnog istorijskog i društvenog delovanja Svetog Save i preko njega cele loze Nemanjića, jeste ljubav prema svojim bližnjima, tj. rodoljublje, ali i svest o tome da društvo treba da se oblikuje što bliže idealima hrišćanskog pogleda na svet (suštinski nikada ne može dostići taj ideal), s tom ogradom da taj hrišćanski pogled na svet mora biti uticajan samo snagom svojih argumenata, od kojih je najjači lični primer onih koji taj pogled na svet zastupaju“. Glišić ne pravi razliku između pojma svetosavlje, koji nastaje u 20. veku, i srednjovekovne Nemanjićke države. Ovako nešto je potpuno neutemeljeno, ali zbog načina i pravca u kome želim da izvodim sopstvene argumente u ovom delu neću ni ja praviti tu razliku. Iz ovakve postavke sledi da srednjovekovne izvore, kao i ocene tog perioda od strane raznih istraživača, možemo tretirati tako kao da nam daju odgovor na naše pitanje: šta je to svetosavlje?

Kakvo je konkretno svetosavsko društveno delovanje velikog župana Stefana Nemanje (1168-1196), čitamo kod Domentijana (13. vek): „I sve svoje otačastvo nauči, i svečasnu veru Hristovu ustanovi da se jasno i velelepno slavi i klanja presvetoj i životvorećoj Trojici … iskorenivši jeretičku i mnogobožačku prevaru po celom svome otačastvu, tako da svi budu Hrišćani … I niko se ne nađe da se protivi njegovoj blagočestivoj zapovesti; pa ako se ko i ne sa ljubavlju obraćaše, no ipak od straha prema onome ko je zapovedio, ne zaostajaše. I tako se… svi sabraše u svetu sabornu i apostolsku crkvu, pošto njegova dobra vera beše u sprezi sa vlašću.“[14] Kako je izgledalo iskorenjivanje jeretika opisano je kod Stefana Prvovenčanog: „… posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih … i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim. Učitelju i načelnikovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg. Knjige njegove nečastive spali, izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj.“[15] Ovi citati mogu nam otkriti na koji način se iskazuje svetosavska ljubav prema bližnjima, ili što bi Glišić rekao rodoljublje: jedne pobiti, deo proterati, neke zastrašiti, da bi se ostali spasili. Vrhovno načelo koje lebdi iznad ovih strahota jeste situacija da „dobra vera beše u sprezi sa vlašću.“

Ni same Dveri nemaju ništa protiv ovakvih principa u politici. U uvodnom tekstu časopisa Dveri srpske, Monarhija kao princip vlasti, Vladimir Dimitrijević sa odobravanjem citira izvesnog Lopuhina: „Trebalo bi da država, nacija i narod prihvataju jedan te isti zakon života i njegovu višu istinu. Da ne bi bilo progona i nepodnošljivih sablazni država je dužna da zaštiti Crkvu i da se bori protiv zla koje nadjačava slabe i to da se bori silom.“[16] Pošto je relativno šta su to nepodnošljive sablazni za svakog hrišćanina ponaosob, onda uvek ostaju inoverni, krivoverni i ostali, kao vidljivi neprijatelji vere. Jednom rečju: da ne bi bilo progona pravovernih treba goniti krivoverne, i sve ostale koji se ne uklapaju „u jedan te isti zakon života“.

Nego da se još malo vratimo Glišiću i njegovim razmišljanjima. Koliko se marilo za to da se društvo „oblikuje što bliže idealima hrišćanskog pogleda na svet“ vidi se u oceni srpskog srednjovekovnog prava koje je nosilo opšte odlike onovremenog zakonodavstva: „Ono ne polazi od načela pravde i pravičnosti, već reguliše i garantuje postojeće društvene odnose nejednakosti klasa.“[17]

U svojoj knjizi O neprijatelju Kosta Čavoški konstatuje: „U ovim srednjovekovnim progonima ispoljile su se izvesne karakteristike koje će se u punoj meri razviti tek u totalitarizmu XX veka. To je najpre bila potreba za teološkim jedinstvom i ispravnošću, koja se, baš kao i potonja težnja ka ideološkoj monolitnosti, potvrđivala odnosom prema onom negativnom – jeretiku odnosno disidentu kao neprijatelju i otpadniku. Pokazalo se, naime, da se totalitarni tip pravovernosti ne može postići bez onog suprotstavljenog drugog – neprijatelja koga uvek iznova treba ponižavati, gaziti i pobeđivati da bi se ostali, poučeni njegovim stradanjem, držali u zaptu i poslušnosti. Otuda, ako nema neprijatelja, onda ih treba izmisliti, jer bi bez njih unutrašnja čvrstina i monolitnost ovakvih režima bili ugroženi.

U osnovi ove težnje za teološkom odnosno ideološkom ispravnošću i jednoobraznošću bila je vera da treba da postoji samo jedna istina i u skladu sa njom samo jedno hrišćanstvo… Kako se, dakle, u stvarima vere nije dopuštalo da svako ima svoju istinu, crkveni i državni poglavari podvrgli su celokupan duhovni život sledećem načelu netrpeljivosti: u datoj verskoj i državnoj zajednici zaštićeni su samo oni koji veruju i misle kao i mi. Totalitarizam XX veka u celini je preuzeo ovo načelo netrpeljivosti da bi zvaničnu ideologiju, kao jedinu istinitu i na nauci zasnovanu, odbranio od drugih ideologija koje su već po svojoj definiciji morale biti iskrivljene i lažne.“[18] Valja napomenuti da Čavoški ovom ocenom obuhvata i karakter države Nemanjića, odnosno istorijski period kada su se prema mišljenju Glišića u punoj meri ostvarili svetosavski ideali. BPK Pokreta za život Srbije ili ne zna o čemu piše, ili sve ovo zaista jesu i njegovi lični politički ideali.


Završno razmatranje

Postoje, prema mom mišljenju, barem dva korena koja omogućavaju da se svetosavci kloniraju iz generacije u generaciju. Na prvom mestu tu je shvatanje da je srpska nacija jako stara, da se njen kontinuitet može pratiti više od hiljadu godina unazad, a ako ništa drugo ono definitivno od 12. veka pa sve do sada. Tako imamo pojavu da se politička filozofija srednjeg veka posmatra kao ravnopravna i konkurentna političkim shvatanjima današnjice. (Dobar primer je tekst Miše Đurkovića, „Zavet despota Stefana“, Politika, 18.02.2010.) Drugi koren je sama Crkva (visoka jerarhija, sveštenici i teolozi), koja nema jasno razrađen stav o demokratskoj državi, u obliku nekakvog teološkog učenja koga bi se barem zvanično pridržavala. Ovo dovodi to toga da se upravo u okrilju Crkve i rađaju organizacije kao što su Obraz, Dveri, i nekadašnji Zbor, koje nastupaju sa krajnje reakcionarnih pozicija.

Ako se prisetimo pristupa ovoj tematici da ne pravimo razliku između pojma svetosavlje i samog istorijskog perioda Nemanjića, onda dolazimo do toga da je svetosavlje državnom silom nametnuto pravoslavlje. Mislim da je očigledno zašto su prizivanja srednjovekovnih političkih shvatanja nespojiva sa demokratskom politikom. Glišić kao da je ovoga svestan pa kaže da „taj hrišćanski pogled na svet mora biti uticajan samo snagom svojih argumenata, od kojih je najjači lični primer onih koji taj pogled na svet zastupaju“. Jačina gore iznesenih argumenata je ništavna, dok je lični primer onih koji su svetosavlje do sada zastupali (Nemanjići) bilo nasilje i kasnije ozakonjenje nasiljem postignutog stanja. Zašto bi sadašnji pobornici svetosavlja imali drugačije metode? „Lepota liturgije u Studenici i Petrovoj crkvi u Novom Pazaru (Starom Rasu) pojačava utisak da je naša država neraskidivo povezana sa idejom svetosavlja“, prenosi Glišić sopstvenu impresiju na početku svog manifesta. Autor se na liturgiji prepušta i klanja idolu države. Ne mogu, a da ne zavapim: Sveti Savo, spasi Srbiju od svetosavaca!

Peščanik.net, 13.06.2012.

———–    

  1. ”Desilo se tako da je na celoj teritoriji Austro-Ugarske srpski patrijarh bio i verski i svetovni poglavar srpskog naroda … Iskustvo sa ovom patrijarhovom hegemonijom nad celim narodom bilo je loše. Samovolja, korupcija, nepotizam, oportunizam u odnosu na austrijsku i mađarsku vlast doveli su do otvorenog narodnog otpora već na Narodno-crkvenom saboru 1774. godine.” Актуелност мисли Светозара Милетића, Зборник радова, Београд 1997, стр. 8.
  2. Свети Владика Николај Велимировић, Православље и политика, Београд, 1997, Библиотека Образник, стр. 20.
  3. Endru Hejvud, Političke ideologije, Beograd, 2005, стр. 162.
  4. Endru Hejvud, Političke ideologije, Beograd, 2005, стр. 162.
  5. исто, стр. 146.
  6. Hejvud, str. 176.
  7. Tadić, str. 146.
  8. Димитрије Најдановић, Светосавље и православље, Београд, 2009, Нова Искра, стр. 11.
  9. Isto, str. 17.
  10. Isto, str. 18.
  11. Isto, str. 22.
  12. Isto, str. 19.
  13. Isto, str. 19.
  14. Бошко И. Бојовић, Краљевство и светост – политичка филозофија средњовековне Србије, Београд, 1999, стр. 90.
  15. Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд, 1989, стр. 53-54.
  16. Монархија као принцип власти, Двери српске, 2005, бр. 28.
  17. Небојша Ранђеловић, Историја права II – Основи српске историје права, Ниш, 2008, стр. 25.
  18. Kosta Čavoški, O neprijatelju, Beograd, 1989, str. 33.