Kad su cenj. rukovodioci u naše i u svoje lično ime prigrlili kapitalizam digli smo svi ruke od jednakosti, ali nismo baš mislili da napravimo ovoliku provaliju sa klizištima svuda unaokolo koja bode oči evo i Borisu Tadiću, i predsednik je kraj tolikih putovanja, gde lično reklamira Srbiju i gde vlastitim šarmom te zhiznjeradostnym nastupom privlači strane kompanije da ulažu kod nas, primetio kako se izvestan broj njegovih podanika nepristojno obogatio.
Tako se blagoizraziv i postideo je ko zna koliko glava porodice i ko zna koliko običnih članova bogataških domaćinstava, premda možda i nije, jer je ukorenima njihovo bogatstvo kao dobar dan, pa čovek se srodi i sa siromaštvom, a da neće sa obiljem i svakojim berićetom – šta da rade građani čiji poslovni talenat nije zamro ni za vreme Slobe, nego se prelivala čaša njihova!
„Nepristojno bogati“ – nije li možda pleonazam?
Pa, svako veliko bogatstvo nepristojno je, upravo svojom prekomernošću priznaje ono da nije izraslo na radu nego na okolnostima, na preduzimljivosti i snalažljivosti koje bi trebalo preispitati. Ja se kad god mi neko nabroji šta su sve partizani oduzeli kraljevskoj familiji pitam kako je Kruna uspela da dođe do tolike tečevine, pa su Svetoj materi bili oduzeti i sad joj se naravno vraćaju čitavi srezovi pod vinogradima i šumama, kako su sluge Gospodnje ispale tako okretne?
&
U pravilno ustrojenom poslovnom carstvu sunce nikad ne zalazi, aferim, ali zato dolazi do trajnog pomračenja sunca u mnogoj avliji, u mnogom gradskom dvorištu sa zajedničkom česmom: silni proleteri ostadoše ili bez posla (jer najbogatiji ljudi ništa ne proizvode nego trguju li trguju), ili postadoše kmetovi. Stanje kao u Rusiji pre 1861. nije eto promaklo ni šefu države koji ne bi da mu se za pedeset godina desi socijalistička revolucija, ali zar mu ne bi trebalo pomoći da još bolje razume zajednicu kojom kao dvoglavi orao na grbu vlada sa dva svoja rukovodeća mesta?
Mapa neprirodnih bogatstava države Srbije
Stanovništvo Srbije deli se na političare i na birače. Ono što su za Marksa bili buržuji to su sada političari, sredstva za nerad u njihovim su rukama. Birače čine proleteri, seljačija i poštena inteligencija otelotvorena u profesoru Č., pojedincu koji je od poštenja napravio zanimanje i živi kao prelazni oblik.
Na vrhu evoluciono-klasne lestvice su velepomenuti bogatuni nepristojnici, ispod njih su pristojni bogataši – državni, vojni, crkveni i državi blizak umetničko-naučni vrh. Koji ne treba zamišljati kano šiljak bojnog koplja, već više kao mermerisanu kupolu ispod koje nema hrama i koja poput kape nebeske nema ništa sa gravitacijom; državno činovništvo koje prima manje od osamdeset hiljada dinara na samom je rubu propasti, da ne kažem na rubu pameti, i da ne bi došlo do činovničkog ustanka ili do njihovog masovnog prelaska na samofinansiranje Vlada svakome hrišćanski daruje po pet hiljada dinara, vi ste naša krv, naša kost, i nije u redu da toliko zaostajete za nama, koji jesmo elita, ali znamo da odmah ispod sudskog pristava počinje ambis u koji je gadno i pogledati, a na čijem se dalekom dnu naziru pripadnici kaste pristojnih siromaha: sa onog nadvožnjaka u Bežaniji vidite barake i plehano-kartonske građevine iz kojih se ipak izvija dim, kao na dečijim crtežima, e, tako nepristojno i pristojno bogati pogleduju na stare automobile koje pristojni siromasi na silu boga opravljaju, registruju i voze. Ispod pristojnih siromaha, e, to je sad već blizu, na dohvat ruke, počinje nepristojno siromaštvo. Sve brojniji pripadnici ove kaste ranije su čekali sumrak, sad usred bela dana rovare po našem i tako nesortiranom smeću ostavljajući mučan utisak na turiste, na strance koji masovno dolaze verujući predsedniku Tadiću da je Srbija lider na Balkanu; izvesnu nelagodu, premda je navika već učinila svoje, izazivaju siromašni nepristojnici i kod sviju ostalih staleža.
Odnosi među četirma srpskim kastama
Nepristojni i pristojni bogataši zavise jedni od drugih, nepristojni daju milodare pristojnima (čiji su, ne zaboravimo, predstavnici političari, šefovi partija, savetnici etc.), pošto ti darovi nisu uvek od srca moglo bi se reći da partije pomalo i reketiraju nepristojne bogataše, a nepristojni bogataši smerno i pobožno ponavljaju mantru „dobro čini i dobru se nadaj“.
Između pristojnih i nepristojnih bogataša na snazi je stalni prećutni pakt o nenapadanju i uzajamnoj pomoći, što će reći da pomanjkanje ili višak pristojnosti ne igra nikakvu ulogu: gornje slojeve srbosfere povezuje bogatstvo i obostrani interes da se zlatno doba nikad ne završi.
Siromaštvo je i u pogledu društvene kohezije podbacilo: dok su nepristojno i pristojno bogati okrenuti jedni drugima (nekad im je nada duža od strepnje, ali se uvek merkaju), pristojno siromašni i nepristojno siromašni ne očekuju jedni od drugih ništa, i ko zna kad će kod nas biti skupština staleža (mislim ovih potlačenih)!
Što se socijalne prohodnosti tiče, i tu se bogati i siromašni razlikuju, bogati se drže svak svoje specijalnosti, premda smo imali i izuzetke. Jedan neumesno (neuljudno) bogat građanin uskopistio se da bude političar i da sam bdije nad svojim blagom, to se nije baš dobro po njega završilo; drugi, ne baš toliko neprikladno ali ipak bogat pojedinac zaintačio se bio da postane potpredsednik stranke, ali je predsednik stranke tvrda srca bio (i ostao). Ergo: nepristojno bogati ljudi retko ulaze u politiku, da se njome javno i neposredno bave. I ne znam nijednog političara da se javno zatajkunio: možda je neko iz državnog vrha i postao nepristojno imućan, taj to dakako krije, uglavnom između nepristojno i pristojno bogatog sveta nema migracija, dočim je pristojno siromašnim ljudima stalno otvoren put ka nepristojnom siromaštvu. Doista, i mnogi se nepristojno siromašan građanin nada da će jednog lepog dana postati sasvim pristojno siromašan.
Evoluirajući iz godine u godinu nepristojno i pristojno bogati ljudi izgubili su čulo stida, zašto bi ga i imali, kad je njihov uspeh plod njihovog talenta, kreativnosti, pronicljivosti; pristojno i nepristojno siromašnima ostade atavizam: stide se što su u slobodnoj veličanstvenoj utakmici do nogu potučeni.
Čitali ste Tadićevo „Šta da se radi?“?
Pošto se iskazao kao šaljivdžija u poplavi pitajući zaprepašćene seljane da li su prozebloj i unezverenoj živini dali sedative, pošto je ukorio nepristojno siromašne podanike što zidaju kuće na gumnima koja prethodno nisu ispitali stručnjaci Geološkog zavoda, Hidrometeorološkog zavoda, Rudarskog fakulteta i SANU, pošto je tri dana i tri noći Grcima ponavljao da oni možda jesu kolevka civilizacije ali da je Srbija krevetac biznisa te zašto sad kad im pretiče ne bi svoje enormne novčane zalihe uložili u srpsku privredu, bacio se predsednik na etiku i sociologiju: nepristojno bogati ima ili da se upristoje ili da koliko-toliko osiromaše.
Kad su ga novinari pitali ima li na umu kakvog određenog bogatuna ispostavilo se da nema, da sad pomene neko ime uticao bi na samostalnost tužilaštva, državnih revizora, finansijske inspekcije, predsednik zato i jeste predsednik da se bavi opštostima, da primeti i osudi neku nelepost’, a ta osuda treba da bude zvezda vodilja državnim organima i službenicima koji su za te istražne radnje školovani, ovlašćeni i plaćeni toliko da pripadaju pristojno bogatima.
Predsednik je lično razgovarao sa bogatim ljudima, i to reklo bi se sa nepristojnicima, jer i oni su građani te imaju pravo i dužnost da ponekad ćeretaju sa šefom države, i znate šta im je kazao: „Zašto vi tajkuni ne napravite ovom narodu jedan lep most, neka se tako i zove, ’Tajkunski most’, da vas ljudi pamte po nečemu što su od vas dobili…“
Tajkuni su prešli hladnokrvno preko ponuđene indulgencije i preko mogućnosti da sa časnog tajkunskog reda skinu auru okrutne sebičnosti; da su malo načitaniji možda bi poželeli da i sami budu književno obrađeni, ovako, nisu se polakomili da budu kolektivni Mehmed-paša Sokolović, baš njih briga da o njima čita i žiri za dodelu Nobelove nagrade, ili da uđu bar u školsku lektiru.
Šteta.
Ispod Tajkunskog mosta teče Dunav i ljubav naša.
Peščanik.net, 08.06.2010.
