Tokom juna održan je sastanak trojke iz SPD-a, Štajnmajera, Štajnbruka i Gabriela sa novim predsednikom Francuske Fransoa Olandom. Sama poseta imala je više tehničko-marketinški nego strateški značaj. Socijaldemokratsko vođstvo sastalo se sa pobednikom izbora istovremeno zamišljajući sebe u istoj ulozi posle sledećih parlamentarnih izbora u Nemačkoj. Uz to, sastanak je trebalo da posluži da se Olandu pokažu različiti stavovi od politike koju vodi Angela Merkel. Izgleda da se osim o tome na sastanku ni o čemu drugom nije ni raspravljalo. Teren na kome se ove dve partije kreću je veoma uzak. Merkelova je u kampanji podržala Sarkozija, a SPD je stao na stranu Olanda, međutim, njegova pobeda nije značajno uticala na porast popularnosti SPD-a u Nemačkoj.
Više ne postoji evropski partijski sistem. Sedamdesete godine su prošlost – SPD je pomagao osnivanje socijalističkih partija u Španiji i Portugalu; vatreni govor o Evropi Helmuta Šmita na konvenciji Laburista 1974; epizoda Bler-Šrederovog dokumenta iz 1999. godine. Slični pokušaji zauzimanja zajedničke pozicije više ne funkcionišu. Ekonomije severa, centra i juga sve se više udaljavaju jedna od druge, a tome treba dodati i specifičnu poziciju Nemačke. Ove različite stvarnosti se reflektuju i na nacionalne partijske sisteme. Istovremeno se u evropskim institucijama preko Fiskalnog pakta svima nameću još veća ograničenja. Dok vladajuće partije ovo sprovode na nacionalnom nivou među njima nastaje određeni stepen zajedništva koji onda koriste protiv opozicionih stranaka, a pre svega protiv vanparlamentarne opozicije.
Oland je na vlasti i mora da se nekako dogovori sa Angelom Merkel, dok je SPD u opoziciji. Na sastanku Olanda i Merkelove pre nekoliko dana u Remsu atmosfera je bila ista kao i tokom njegovog sastanka sa SPD-om. SPD se više ne može pozivati ni na rezultate sestrinskih partija. Istovremeno sa Olandovim uspehom grčki PASOK je doživeo težak poraz.
Tome možemo dodati i suštinske razlike između nemačkih i francuskih socijaldemokrata. Oland je podigao najvišu poresku stopu poreza na dohodak na 75 odsto za deo godišnjeg dohotka preko milion evra dok je za vreme vladavine crveno – zelene koalicije u Nemačkoj ova stopa smanjena. U Francuskoj bi radnici koji su 41 godinu uplaćivali penzijsko osiguranje trebalo da idu u penziju sa navršenih 60 godina života, dok je u Nemačkoj SPD tokom velike koalicije sa CDU pomerio starosnu granicu za odlazak u penziju na 67 godina starosti. Makar postoji konsenzus oko minimalne zarade, koja doduše u Francuskoj postoji još od pedesetih godina prošlog veka, a koju Oland sada namerava da povisi. Nemačka kancelarka se u poslednje vreme barem verbalno trudi – verovatno zbog izborne kampanje – da i u ovom pitanju ne zaostane za SPD-om.
SPD se ni po pitanju Fiskalnog pakta nije jasno profilisao i svojim glasovima je obezbedio dvotrećinsku većinu potrebnu za njegovo usvajanje i tako de facto ušao u veliku koaliciju. To što SPD u parlamentarnim debatama naglašava svoje razlike u odnosu na vladu i što nakon toga slavi navodne pobede (kao što je porez na finansijske transakcije) ili iznosi zahteve (kao što je zajednički evropski fond za brisanje dugova ili evro obveznice) ne pomaže mu da prikrije svoju saglasnost sa vladom u najvažnijim pitanjima. Možda to SPD-u i neće naneti neku veliku štetu jer je štednja u Nemačkoj popularna, ali će kajmak verovatno pokupiti kancelarka.
Pri tome nije ni Olandu mnogo lakše nego SPD-u. Razlike između njega i Merkelove su daleko manje nego što se čini. Francuska je takođe ratifikovala Fiskalni pakt, a koliko vrede ustupci koje su tokom poslednjeg evro samita Oland i Monti dobili od kancelarke, vreme će pokazati. Mnogi već ukazuju da su investicije predviđene paktom za rast u suštini samo prenamena već odobrenih sredstava.
Uprkos tome Olandova pozicija je ipak levo od SPD-a. Ukoliko žele da mu se približe moraju se oprostiti od Šrederove politike agendi. Ovo će za SPD biti računica troškova i koristi. Korak u levo izložio bi ih napadu privrednika i mainstream medija. Verovatno da SPD procenjuje da bi šteta koja bi time nastala bila daleko veća od koristi, koje bi im približavanje francuskoj poziciji moglo doneti – makar u ovom trenutku. Situacija bi mogla da bude drugačija tokom poslednje faze kampanje sledeće godine ukoliko im zatrebaju glasovi sa levice.
Zamislivo je da će sledeće godine i francuski šarm izbledeti. Oland će isto tako morati da štedi. „Socijalna konferencija“, koju je Oland ovih dana sazvao u cilju socijalnog dijaloga, razlikuje se od Sarkozijevog oktroisanog stila, ali bi njen ishod mogao značiti nova ograničenja za sindikate. Veze sindikata sa socijaldemokratama u Francuskoj su daleko slabije nego one između SPD-a i nemačkih sindikata, tako da su konflikti vrlo verovatni, ali te moguće konflikte SPD neće moći da iskoristi za svoju izbornu kampanju. Francuski ekonomski pokazatelji nisu posebno obećavajući. Ukoliko se situacija u 2013. dodatno pogorša, verovatno će nemački socijaldemokrati izbegavati da u kući Vilija Branta budu viđeni sa svojim francuskim drugovima. Da bi bio od koristi socijaldemokratskoj izbornoj taktici u Nemačkoj čini se da je Oland pobedio jednu godinu prerano.
Georg Fülberth, Der Freitag, 19.07.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 19.07.2012.
