Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Wir werden weiter marschieren / Mi marširamo, početak refrena pesme Es zittern die morschen Knochen / Tresu se kosti sveta (1932) nacističkog pesnika Hansa Baumanna

Objašnjenje za, najpre, prisajedinjenje Donbasa, a potom za zauzimanje cele Ukrajine, ako do toga dođe, jeste odnosno biće da su ugrožena prava ruske manjine ili većine, već kako ko računa, ali pretpostaviću da je reč o manjini jer sve što ću reći ukoliko važi za manjinu utoliko više važi za većinu. Poređenje sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom je očigledno, pa ću odatle početi.

Uzmimo da je do 15 posto stanovništva Hrvatske bilo srpske nacionalnosti. Nije nevažno ni koliko je bilo ostalih manjina. A tu su i mešoviti brakovi. Svejedno, neka je 15 posto nacionalna manjina u bilo kojoj zemlji. I neka je ona demokratska. Pod ovim poslednjim se podrazumeva da se ljudi, glasači, rukovode svojim potrebama kada biraju predstavnike u vlasti. Uzmimo da su manjini uskraćena prava ili su zapravo, stvarno ako ne i pravno, nejednaki sa većinom u pravima. „Hrvatska je država hrvatskog naroda i svih njenih građana“ ili „Srbija je država srpskog naroda i svih njenih građana“ i tako u svakom slučaju, recimo i u Ukrajini kada je reč o Rusima.

Ova nejednakost u pravima u zemlji sa demokratskim izborima i vlašću vodila bi tome da se manjina rukovodi odbranom jednakosti u pravima, a u većini svako svojim interesima. U normalnim okolnostima to bi značilo da bi manjina sa 15 posto glasova imala značajno veći uticaj, jer bi gotovo u svim ishodima glasanja učestvovala u koaliciji na vlasti. I to nezavisno od toga da li bi bila predstavljena jednom strankom ili bi se više njih nadmetalo za podršku glasača. Ovaj ishod ne bi zavisio ni od izbornog sistema, dakle čak i da je dvopartijski a ne višepartijski.

U vreme pred raspad Jugoslavije nacionalisti su računali teritorijalno, a ne demokratski. Ako smo većina na teritoriji, onda nam demokratija odgovara jer ćemo uvek biti u većini i na vlasti. Pa su zagovarali centralizaciju vlasti. Da ne pominjem pojedinačne zagovornike, dovoljno je reći da je to pretpostavka na kojoj se zasniva Memorandum SANU. Istim shvatanjem su se rukovodili i drugi, pa je svako gledao na kojoj teritoriji bi mogla da se oformi poželjna nacionalna većina.

Uzmimo sada Bosnu i Hercegovinu. Čak i ako bi se svi ponašali kao da su manjina, pa bi dakle više vodili računa o etničkim pravima nego o interesima, kako je potrebna koalicija da bi se oformila zajednička vlast, svi bi imali interes da se odlučuje u zemlji kao celini, i o jednakosti prava, individualnim i kolektivnim, a ne svako na sopstvenoj etničkoj teritoriji – jer su sve koalicije moguće u smislu da mogu da oforme većinu, čak i ako ne bi postojao politički pluralizam unutar etničkih grupa. Zapravo, hrvatska bi zajednica, iako najmanja, imala veći uticaj jer bi bila neizostavni deo bilo koje koalicije na vlasti. Opet, pluralizam unutar svih etničkih grupa ne menja ništa na stvari, jer je odnos između prava i interesa ono što određuje smene na vlasti i pravne i političke odluke koje se donose.

Uzmimo sada zemlje ili teritorije gde se brane etnička prava bez obzira da li su ona stvarno ugrožena ili nisu. Ovo je stanje stvari na najvećem delu bivšeg jugoslovenskog prostora. Lako je videti da će stranke koje brane etnička prava, čak i kada je reč o etnički homogenim teritorijama, imati prednost nad onima koje zastupaju interese glasača. Pa su zahtevi za etničkim teritorijama politika kojom trajnu prednost stiču nacionalističke stranke. Ili su sredstvo odustajanja od demokratizacije i zavođenja autokratske vlasti, što nije slučaj samo u Srbiji.

Pogledajmo sada Ukrajinu. Ruska manjina nije nikako mala. Rusa u Ukrajini ima, procentualno, oko 20 posto, manje nego Srba u Crnoj Gori, ali uporedivo. Sličnost je i to što Rusija, zapravo ruske vlasti, vidi Ukrajince kao manjinu, što bi i bili ukoliko bi Ukrajina bila deo Rusije. Slično kao sa Crnom Gorom i Srbijom. Demokratski posmatrano, međutim, ruska manjina u Ukrajini bi imala veoma veliki uticaj u vlasti. I to sasvim nezavisno od toga da li bi se zalagali za jednaka prava ili bi, u uslovima kada su prava jednaka, ruski glasači bili pre svega motivisani svojim interesima.

Može da se misli, kao što je bio slučaj u Jugoslaviji, da demokratije nema ako nema države, gde se misli na punu kontrolu teritorije ili na (unutrašnji i spoljašnji) suverenitet. Drukčije rečeno, da demokratija nije državotvorno sredstvo. Kod toga ruska politika čini grešku koju je napravila srpska 80-ih i 90-ih godina prošlog veka.

Koja se sastoji u tome da se zamrzavaju sukobi izvan sopstvene teritorije. Reč je o upotrebi sile koja nema jasan politički cilj. Ovo je očigledno ako je politički cilj utopijski. Recimo obnova ruskih carskih teritorija. Najpre nije jasno koje su one, a potom je to neostvarivo. Posledica je ono što se sada vidi u ruskoj politici. Raspolaže se silom da se na tuđim teritorijama stvaraju zamrznuti sukobi i „narodne republike“ koje niko ne priznaje, ali nema, kako se to kaže, izlazne strategije, nema političkog rešenja kojem ti sukobi služe. Zauzimanjem Ukrajine će se samo stvoriti novi veliki zamrznuti sukob. Ovo je korišćenje sile koja nije političko sredstvo. Nije potrebno biti Klauzevic pa videti grešku koja se čini.

Ništa se, dakle, ne menja ukoliko se zauzme čitava Ukrajina, jer dok je moguće silom obezbediti unutrašnju suverenost, spoljašnja je nedostupna. U istoj meri kao i kada je reč o drugim zamrznutim sukobima koje održava Rusija (dva u Gruziji i jedan u Moldaviji). Jednostavno nema političkog rešenja. Da bi ga bilo potrebno je nešto što bi se moglo nazvati Minhenskim sporazumom po kojem je raskomadana Čehoslovačka. Taj ‘Munich moment’ je upravo tu i za sada nema naznaka da bi moglo da dođe do dogovora kojim bi se Ukrajina predala Rusiji u novom evropskom poretku.

Uzmimo, međutim, da je Rusija demokratska zemlja, da li bi u odnosima sa Ukrajinom bilo nerešivih sporova? Rusi u Ukrajini, opet ukoliko bi Ukrajina bila demokratska zemlja, imali bi dovoljan uticaj da zaštite svoja prava, konačno i u ustavu ako je to potrebno. To je razlika između demokratskog i teritorijalnog rešenja. A isto važi i za Srbiju i za srpski svet, a kako vidimo i drugi teže da teritorijalno odrede svoje svetove, bilo da je on hrvatski ili bugarski ili mađarski ili albanski.

Peščanik.net, 24.02.2022.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Koji je politički cilj

Vladimir Gligorov – Sankcije Rusiji

UKRAJINA