natpis: moje si nebo
Foto: Predrag Trokicić

Sutra, ili možda prekosutra, a najkasnije za tri dana! Dakle, za tri dana, a svakako ranije, saopštiću vam nešto od čega će vam ponovo zastati dah. Ako ga uopšte imate! Poznato je kako to izgleda, ali znate da ja neke stvari ponavljam, i one postaju sve gore. Red je da vam pokažem ono najgore.

Tada, kada vam to budem saopštavao, sklonite se da ne čujete, to što čujete i vidite a ne biste smeli, biće toliko strašno da sam u dilemi da li uopšte da vam kažem. Ako vam ne kažem kad sam mislio da vam kažem, svakako ću odlučiti kad ću da se u konačnoj verziji pojavim pred vama.

To činim retko, znate da me često nema, nekad i satima. Znam da ste zabrinuti kad me nema zašto me nema, da mi se nešto, ne daj bože… ali nema razloga za ohrabrenje i nadu. Uvek se pojavim, možda u poslednji čas, kad god umaknem snajperima ili čuvarima.

Kad budem odlučio da odredim dan u kome ću doneti odluku kad ću da je saopštim, to će biti prekretnica u mojoj karijeri, deo neispričane istorije, materija za moje biografe. Poslastica za moje mrzitelje koji me podstiču na nove podvige. Ne volim da me vole, ne verujem da bi to iko mogao. Mrzeo bih sebe da se ne radi o meni.

Pre nego što dođe još jedan dan u kome će vam jeza obeležiti ostatke života moram da vam iznesem svoj testament. Zašto ga uopšte pišem sada, u času moje najveće opčinjenosti mojim posebnim bićem?

Ovde ću da citiram majora Gavrilovića, koga sam, kao i Kona unapredio u potpukovnika: više ne morate da brinete za svoje živote. Oni odavno ne postoje. Šta vam treba takav teret, život je samo čaša odvratne malvazije!

Sve što sam stekao nije moje. Sve što je moje nisam stekao. Poreklo mog siromaštva još nije poznato. Pitajte mog brata odakle nam da nemamo ništa.

Nisam upoznao nikoga ko me voli, niti ijednog koga ne mrzim. Sve moje ljubavi završavaju se u meni. Moj autoerotizam jači je od svakog autošovinizma, kako kaže moj intimni prijatelj i mislilac Miša Vacić u svom srBskom manifestu. Sa njim često, u ponoćnim razgovorima raspravljam o Šopenhaueru, Spinozi, Hajdegeru, stoicizmu i epikurejskoj filozofiji smrti. Tako su nas i uhvatili.

Volim istinu, ali je nisam upoznao. Čast je moja otadžbina, ali sam je izgubio. Moja je zemlja bez granica, moja je livada zasađena nepoznatim biljkama. Opojno je gledati tu lepotu. Na tom mestu je moj brat Vulin otkrio da konoplja rađa paradajz.

Ne znam ko me je sve izdao. Ne znam kod koga su me izdali oni koji rasli pod mojom rukom. Ne znam ko mi je odan od onih koje sam ponizio. Znam da me oni koje sam porobio vide kao spasioca. Na sve strane su moji neprijatelji, među kojima su i njihovi prijatelji. Želim da ih odvojim, ali oni ne žele. Više ne prepoznajem ni jedne ni druge. Stalo im je da ih ne prepoznam, rastužili su me svojom podlošću koju sam preneo na njih. To je moja najbolja osobina, ne dam svoje nitkove.

Vreme koje mi preostaje potrošiću u prvoj iskrenoj ispovesti mom omraženom narodu. Mrzeo sam vas sve, iz sve snage, uživao sam u vašim mukama, lagao da brinem, iskreno zabole me za vas. Da ste neko i nešto ja bih bio niko i ništa. Zato sam strahovao da mi se ne rasprši san koji ne sanjam jer ne spavam. Mrzim vas i ovoga časa, više no ikad. Mržnja prema vama to je ljubav prema meni, voleo sam se bezumno, prezirao sve koji su lagali da me vole, ali sam ih nagrađivao zbog laži. Kopao sam grobove, zatvarao, tukao, uživao u važnim opelima. Svaka smrt mi je dokazivala da imam zbog čega da živim. Odavno se osećam kao grof Vlad Cepeš, komšija iz Transilvanije, moj prijatelj iz davne prošlosti.

Zamislite moj užas kad sam shvatio da me mrze oni koji su zaduženi da me brane od svih koji me mrze. Nešo, ne ljutim se na tebe. Sedeo si mi na krilu dok si odrastao, bio si plašljiv, plačljiv, slinav i ponizan, stresao si se od jeze kad god bi me video. Dobro, i meni nikada nije bilo prijatno da se gledam, to je moja večita žrtva, taj uvid u lični strah koji prenosi teške ožiljke na moje suptilno biće.

Tvoj tata, dragi moj Nešo je radio svoje, moj bata svoje. Posvađasmo se oko tate i bate, rekoh da te ne diram a da me ne diraš. Ali, stvari su otišle predaleko. Prisluškivao si me, ti si Nešo postao moj Ranković, možda su tvoji mikrofoni bili u mojoj spavaćoj sobi iako nikada ne spavam, nego radim. Želeo si da saznaš šta činim dok ležim, da čuješ krike i šaputanja sa mog jastuka ali meni je država uvek bila važnija od ljubavi. Imaš vojsku, imaš oružje, ne diži ga na mene.

Duboko me je potresla i ohrabrila inicijativa Nebojše Bakareca da formira grupu za eliminaciju opozicije i ostalih neprijatelja. Moj mili Bakarec, pola jegulja pola čovek – koga takođe ne volim – uzeo je iz najboljeg dela istorije Staljinov recept: nema čoveka, nema problema. Ne biraj, ne tragaj kad trebiš. Ne gubi vreme, uzimaj odoka i skidaj. Svi su problemi, nema greške. U koga god da pukneš, to je taj! Ne veruj nikome koji se kune. Naši su postali gori od njihovih, a više se ne zna koji su naši.

Bolje da kupimo njihove a oteramo ove istrošene. Evo, pazarili smo Majića, sveže parče, njihov moralni jarbol, kandidat za pisca i predsednika. Idemo dalje. Tek će on da bude časni sudija.

U još jednom danu opštenarodne jeze saopštiću razloge za ovaj testament.

A to je danas.

Zbog toga što su nadležni organi pratili, otkrili i uhapsili zločinca koji je kovao zaveru protiv države i naroda, počinio nebrojena zlodela, upropastio i sa svojom bandom opljačkao sve što je bilo moguće.

Ja im na tome čestitam. Znao sam i to sam govorio: niko nije jači od države.

Vežite me i vodite ljudi, više ne mogu da podnesem sebe odvezanog.

Auuuu!

Kaži Goco!

Predsedniče, znači uhvatili ste sebe kao zlikovca i sada znate da ste vi taj. Donosićemo vam Informer svaki dan. Vučko ima da vam trebi vaške i juri stenice u ćeliji, i da vadi Krleta iz…To je šok, stvarno mislim… vi, takav čovek.

Ma, nemam problema s tim…

Čekajte…

Kaži Goco!

A kad je ono, vrhunac jeze, sto puta gore od otkinutih glava, ono što će nas prepasti za vjeki vjekov! Živa nisam da to čujem…

A, to? Pa kad se sutra vratim i izađem na Pink. Dobićete hronični proliv kad me vidite.

Vraćate se već sutra?

Zagorka, jel sutra?

Peščanik.net, 12.03.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)