O junaku iz Sidneja još će se pričati. Možda je radoznali čitalac kao ja više puta pogledao snimak kako Al-Ahmed otima pušku od masovnog ubice. Sve izgleda tako obično i bezazleno, nema naglih pokreta, skoro pa kao usporeni snimak, ne vidi se na prvi pogled ništa dramatično. Čovek prišao čoveku, oteo mu pušku i uperio je u njega, dok je on korak po korak išao unazad. Da ne znamo kontekst, da nismo čuli koliko je ljudi ubijeno – izgledali bi kao deca koja se igraju… hm, možda ne baš partizana i fašista, ali nešto slično svakako.
Priče oko snimka, o glavnom akteru, junaku Al-Ahmedu, mnogo su dramatičnije. Čuli smo šta o Al-Ahmedu kažu rođaci, roditelji… Al-Ahmed ne može da podnese da ginu ljudi. Tako kaže njegov rođak. Njih dvojica pili su kafu, a onda je zapucalo, i Al-Ahmed je krenuo u svoj herojski poduhvat. Sada ga slave širom sveta. I treba. Ljudi stručniji od mene i bolje informisani o stvarima u Australiji, objasniće sve što treba da se objasni i ispričati sve što treba da se ispriča. Mi smo u svemu tome samo posmatrači, skoro pa kao s Marsa.
A kada se gleda iz velike daljine, to što se pažnja usmerava na Al-Ahmeda, pak, izgleda kao udžbenički primer za reakciju medija na jedan strašan događaj kao što je masovno ubistvo. Umesto pažnje na ubice, umesto tragičnih priča o žrtvama, u prvi plan stavljaju se priče preživelih, a ako još ima i junaka, onda svakako oni idu napred, kao simboli preživljavanja. Jer, to je Al-Ahmed postao, od običnog čoveka, mislim da je piljar, i pravog junaka, preobrazio se još i u simbol ljudskosti. To nam je potrebno u velikim nesrećama.
Prevedeno na jezik medija – umesto očigledne tame, dobro je javnosti dati malo svetla. Ili, kako je to rekao sidnejski rabin, a prikladno prazniku Hanuke, malo svetla može rasterati mnogo mraka. Samo što on, ako sam dobro sve razumeo, nije mislio baš na Al-Ahmeda, iako je i za njega, dakle za rabina, Australijanac poreklom iz Sirije, ili Sirijac s australijskim državljanstvom nesumnjivo junak, utoliko više što je baš Arapin. A to što je Arapin, zaista je srećna okolnost, kad smo već kod medijskog pokrivanja događaja.
Iako ne bi trebalo da bude tako, jer što kaže rodbina, Al-Ahmadu je svejedno ko je šta, po bilo kom osnovu. I da se sad vratimo na početak, i ono što vidimo na slici: gledamo junaka koji uopšte ne izgleda kao junak, izgleda baš onako kako zamišljamo da izgleda obična osoba, piljar iz kraja, dakle.
Što nas vraća u Srbiju. Traže se junaci. Praktično od novembra 2024, pa tokom cele 2025, evo sve do njenog kraja, raspisan je konkurs za junake i kod nas. Na konkursu su prošli prvo studenti, pa nastavnici, pa profesori, još i jedan vozač autobusa… Nije stvar u iscrpnom spisku junaka. Treba to odmah primetiti – sve sami obični ljudi, iz kraja. Kad ih gledamo na ulici, uopšte ne izgledaju posebno, je l’ da. Ali, kada ih smestimo u (epsku) priču o pobuni, stvari dolaze na svoje mesto, kao kod Al-Ahmeda.
Snimo je Goran Marković odavno, pre četvrt veka i nešto više, dokumentarni film „Nevažni junaci“. Bilo je tih junaka u Srbiji 1999/2000 mnogo više nego što smo mogli da ih očekujemo ili da im se nadamo. Redom sve obični ljudi. Kao Al-Ahmed, i ovi naši obični ljudi jednostavno više nisu mogli da trpe nepravdu. I ustali, u svojim mesnim sredinama, da kažu svojim sugrađanima da nešto mora da se uradi da bismo ponovo postali ljudi, s dostojanstvom. Sve je to zabeležio Marković, vredi pogledati. Putovao je Marković Srbijom, prikazivao svoj film pred izbore 2000. Podizao buntovno raspoloženje.
I sam Marković postao junak, još tada. A popularni stripovi i filmovi uče nas da se junaci, to jest superjunaci prepoznaju na prvi pogled – nose helanke, maske, drečave ogrtače, i redom svi, izuzev Batmana, imaju nadljudske sposobnosti. Pored ostalog i zato što mnogi od njih nisu s naše planete. Kao jedan takav, dakle kao ne jedan od nas, nudi nam se i Vučić. On bi da odigra superjunaka prema popularnom obrascu. O tome smo već pričali, ne vidim da bi mogao, ako bi već da glumi, da odigra bilo šta drugo do – davitelja.
Samo, nije ovo tekst o njemu. Ovo je tekst o otvorenom konkursu za junake. Gde su se odnedavno pojavili novi kandidati, redom svi iz pravosuđa. Gledamo na njih s velikom nadom, uprkos iskustvu. Jer, znamo, dugo su ćutali, dugo su izbegavali da se zameraju, i sad, gle, probudili se, digli glas, zaličili na heroje. Tužioci podigli optužni predlog protiv ministra, iako Vučić preti pomilovanjem. Pa se sad pitamo – koje je njihovo pravo lice, ono ranije ili ovo sad? A ako je i jedno i drugo, kako da znamo kada će koje lice da pokažu?
Jeste, teško je s junacima. Na junake bismo da se oslonimo. Ali, ko je mogao znati da će Al-Ahmed da se pokaže kao junak i stekne planetarnu slavu.
Sve isto i kod nas – ko je očekivao da će se studenti podići i izdržati sada već više od godine u otporu prema siledžijskom, brutalnom režimu? Ili, uzmimo nastavnike: o njima se mislilo sve isto što se mislilo i o ljudima u pravosuđu, uglavnom sve loše. A onda su se – budimo patetični – podigli iz pepela i zablistali. Sad, kada smo to videli, slično očekujemo i od tužilaca, sudija. Iako kod nas oni ne nose ni ogrtače ni perike, želeli bismo da gledamo na njih kao na superjunake. I već idemo pogledom uokolo, tražimo nove kandidate.
Razočaraće nas, sleže ramenima čitalac. Misli na sudije i tužioce. Vrlo moguće. Ali, nije stvar u tome. Kao da ćemo prvi put biti razočarani i kao da nismo nikada razočarali. Stvar je u tome da ne znamo ko su sve potencijalni junaci oko nas. Al-Ahmeda niko, siguran sam, nije video kao junaka, niti je bilo šta junačko očekivao od njega sve do masovnog ubistva na sidnejskoj plaži. Ni mi ovde nismo mogli ni da sanjamo pobunjeničku 2024. i 2025. a dogodile su se. Pobuna je postavila pozornicu i sad na nju redom izlaze junaci. Ili propuštaju da izađu. Ne može se to planirati.
I baš zato, umesto da se osvrćemo oko sebe i tražimo potencijalne junake, važnije je da čuvamo pobunu/pozornicu, a junaci će se već pokazati, jednom kada dobiju šansu. Treba se samo nadati da za to neće biti potrebno da se ponovo besmisleno gube životi.
***
Ne može se to preskočiti, makar i ispod zvezdice na kraju teksta. Odustali Amerikanci od hotela na mestu Generalštaba. Ako je verovati vesti, neće da imaju veze sa poslom zbog koga se jedan ministar izvodi pred sud. Eto trenutne posledice junačkog dela tužilaštva. Spasen Generalštab (dobro, znam, treba biti oprezan, ali, malo bar da se radujemo, kao što smo se radovali i za odustajanje, makar i privremeno, Rio Tinta). I stvarno je neverovatno, Vučić ne mari za proteste i tužioce, a tamo neki Amerikanac – poštuje. Kaže, to su ozbiljne stvari, neću gaziti preko toga. Naši junaci ispali važniji tom Amerikancu, nego ovom ovde našem… šta sad da kažemo, kako da ga nazovemo. Nije bitno i nije bitan.
Važno je nešto drugo: kao što ne možemo da izračunamo kada će na pozornicu pobune izaći junak, ne možemo ni da pretpostavimo kako će odjeknuti njegov junački čin, ovde kod nas ili tamo negde, daleko. Što nas vraća na bitnu stvar – da ponovimo: treba sačuvati pozornicu/pobunu, a junaci i dobre stvari će već doći, sve i ako ne znamo kad i odakle.
Peščanik.net, 16.12.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Od izvora uvek jedan, kosovski put - 18/05/2026
- Holizam (ili narativni hedonizam) V. Petrova - 15/05/2026
- Šta možemo da naučimo iz priča - 12/05/2026
