Double Blank Road Sign
Double Blank Road Sign

Ovo je iznenađujuća izjava: „(P)ozivanje na odgovornost državnog vrha Srbije za potencijalne zloupotrebe jeste i implicitno pozivanje na istu odgovornost državnog vrha Rusije, budući da bez njihovog znanja i učešća nijedna zloupotreba nije mogla biti izvršena.“ Iznenađujuća, jer ruska strana nije izvršila nikakvu zloupotrebu, osim ako nije reč o korupciji, u kom slučaju bi zaista ruski državni vrh, ako je u to upleten, morao biti pozvan na odgovornost. Ne znam šta kažu ruski zakoni, ali računam da i ruska javnost ima isti interes koji ima i srpska, a taj je da ne prelazi preko korupcije, unutradržavne ili međudržavne, ako ikako može. Isto važi i ako je reč o korupciji u kojoj je samo učestvovala ruska firma. Ovo bi se očekivalo da je očigledno.

No, ako nije reč o korupciji, onda je reč o poštovanju srpskog ustava i zakona, a to bi rusku stranu trebalo da interesuje samo ukoliko se njihovim kršenjem povećava rizik da će neki sud negde u nekom momentu utvrditi da je ta kupoprodaja izvršena protivpravno, i to bi povlačilo odgovarajuće posledice. Računam da bi srpske vlasti mogle, ako su zaista na to spremne, da traže razjašnjenja i nakande svakojake vrste od ruskih partnera. To je sve komercijalni problem i nema baš nikakav međudržavni značaj. Ako bi ga eventualno bilo, to bi bio vid implicitne ucene, što naravno čini čitav taj posao značajno gorim od prosto rđavo ispregovaranog i sklopljenog kupoprodajnog posla.

Možda je, da se zadržim na ovoj temi, srpska strana zaista mislila da ne prodaje imovinu, već kupuje rusku političku podršku, što je još gori prigovor od onoga da je sklopljen štetan komercijalni posao. Ukoliko su se srpske vlasti zaista pre svega rukovodile političkim motivima, pa neka košta šta košta pravno i finansijski, i računale da iz toga neće slediti nikakva odgovornost jer bi to otuđilo upravo tu rusku naklonost koja je prodajom te imovine navodno obezbeđena, to je još ponajgore.

Ostavimo to za čas. Uzmimo da je samo sklopljen štetan ugovor, je li tu ruska firma ili država nešto zloupotrebila? Odgovor je negativan. Kupac je gledao da ga sve to što je moguće manje košta ili, što je isto, da ostvari što je moguće veći profit. Šta bi trebalo drugo da čini? To je naprosto kupčev komercijalni interes. Za očekivati je da će prodavac voditi računa o sopstvenom interesu. Da će u pomoć pozvati sopstveni ustav i zakone, da neće politizovati čitavu transakciju, i da će gledati da prođe što je moguće bolje. Ukoliko je, recimo, pobrkao trgovački sa političkim poslom, i uz to eventualno prekršio ustav i zakone, to je onda zloupotreba. To se ne može opravdati ni unutrašnjepolitičkim niti spoljnopolitičkim razlozima.

Ovo je važno, da se vratim na tu temu, zato što se sada javljaju problemi međudržavne prirode koji zaista zabrinjavaju. U vreme prodaje naftne industrije, isticalo se da je to uslov da se obezbedi da gasovod Južni tok prođe kroz Srbiju. To nije pristojan način trgovačkog pregovaranja, ali nije zloupotreba u nekom bukvalnom smislu. Očekivalo bi se da kupac neće tako nastupiti jer će odbiti prodavca, koji bi to zaista mogao da razume kao ucenu. Pa bi mogao da potraži nekog drugog kome bi prodao tu imovinu, a potražio bi i alternativu Južnom toku.

Zašto? Zato što se sa prihvatanjem ovako vezanog posla stupa u povećani odnos zavisnosti, kao što se upravo vidi, koji zaista može da dovede do ucenjivanja. Jer, sada se kaže kako je zemlja uspostavila spoljnopolitičke odnose sa Rusijom koji, eventualnim vođenjem računa o sopstvenim interesima, nosi sa sobom cenu „pucanja u sopstvenu nogu“. Što je, zapravo, i sadržano u izjavi koja je navedena na početku ovoga članka. A to ne lišava odgovornosti one koji su sklapali te poslove, već tu ogovornost diže na neki prilično visok stepen.

Peščanik.net, 16.08.2014.

UKRAJINA

The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija