Politička pozivanja na kulturu

U naslovu ovog skupa rasizmu i ksenofobiji nije suprotstavljena kultura nego interkulturalnost.  Nema sumnje da je razlog tome što je danas pojam kulture, posebno u zemljama nastalim na tlu bivše Jugoslavije, kompromitovan kao jedna od glavnih referenci agresivnog etničkog nacionalizma. Taj nacionalizam voli da govori i radi u ime kulture. Kultura mu služi za opravdavanje, legitimisanje ili prikrivanje politike nacionalnog egoizma, nacionalne dominacije i isključivosti. Tako se dogodilo da je u ime kulture, s pozivanjem na kulturu, tokom poslednjih deset godina u bivšoj Jugoslaviji učinjeno mnogo više zla nego dobrih i pohvalnhh stvari. Kao da su oni koji su se zaklinjali u kulturu da bi opravdali mržnju i rat bili daleko efikasniji od onih drugih, koji su pokušavali da se pozivanjem na kulturu i njene vrednosti izbore za demokratiju, toleranciju i mir. Na žalost, takva uloga kulturnih referenci u politici ne ograničava se samo na naše vreme i na naš prostor. U prospektu koji je Evropska Fondacija Mocart pripremila za jedan skup održan juna 1996. U Sarajevu piše: “Danas kultura služi kao pretekst za isključivost i netoleranciju. U mnogim zemljama, uključujući i Evropu, ljude svaki dan ubijaju zbog njihove kulturne različitosti”. I za zločine nacista može se reći da su često činjeni s pozivanjem na kulturu. “‘Kultura nas je vodila u plinske komore’, govorili su cionisti poslije rata. U svakom slučaju, ona ih u tome nije sprječavala.”

Pravo na razliku

Nema sumnje da se ideolozi ratobornog etničkog nacionalizma oslanjaju na jedan etnocentričan obrazac kulture, u kome su kulturne specifičnosti i razlike preko svake mere uveličane. Nacionalistički govor poziva se na kulturu kao na privilegovano mesto posebnosti i jedinstvenosti, kao na prvi izraz neponovljivog nacionalnog duha, bića ili mentaliteta. Taj govor je pun identitetske i relativističke retorike, u kojoj se famozno pravo na razliku suprotstavlja dominaciji evropocentrične kulture ili takozvanog zapadnog mondijalističkog imperijalizma. Govor o kulturi tu postaje govor o izolovanoj, homogenoj, samozadovoljnoj i od drugih ugroženoj nacionalnoj zajednici. To je govor o suštinskoj, dubokoj i nepomirljivoj razlici među narodima, koja se, pre svega, da videti i odrediti na kulturnom planu.

Ali, problem takvog govora o kulturi i na njega naslonjene politike nije samo u tome što su tu razlike među kulturama prenaglašene i dovedene do nepomirljivog antagonizma. Problem je još više u tome što se tu sa govora o razlikama po vrsti – pri čemu se za svaku vrstu kulture traži pravo na život među drugim vrstama  – brzo prelazi na govor o razlikama po kvalitetu, po vrednostima, na odnos između dobre (razvijene, autentične) i loše (primitivne, zaostale) kulture. Tako se standardna kritika nacionalista uperena protiv onoga što se tu naziva mondijalizmom i kosmopolitizmom novog svetskog poretka samo prividno zalaže za raznolikost i originalnost nacionalnih kultura. Njen pravi cilj je afirmacija jednog manje relativističkog, diferencijalističkog i demokratskog prava, a to je pravo na superiornost, na prvenstvo, na ekskluzivnost sopstvene nacionalne kulture.

Razlika između “nas” i “njih”, između naše kulture i neke druge kulture tu se posmatra kao razlika između jedine prave i autentične kulture i raznih oblika lažne, veštačke kulture ili raznih nižih stupnjeva kulture. U toj situaciji zadatak “naše” kulture nije samo da sačuva i odbrani svoj identitet među drugim kulturama, nego mnogo više od toga: da uzme na sebe i ostvari mesijansku ulogu, da prosvetli, edukuje i od propasti spase ostale. Na primer, u Srbiji danas postoji mit o staroj srpskoj kulturi kao jedinoj autentičnoj, “vizantijskoj”, pravoslavnoj kulturi, koja spasava i boga i čoveka od opasnosti kojima su oni tobože izloženi na drugim stranama, u drugim kulturama. Kao odgovor na to, u Hrvatskoj i Sloveniji obnovljen je mit o ukorenjenosti autentične evropske kulture na tlu tih bivših jugoslovenskih republika, kao kulture katoličkog Zapada, koja vekovima odoleva nasrtljivom varvarstvu južnih suseda.

Izabrani narod kulture

Kada se analizira govor o kulturnim razlikama i pravima naroda da žive u skladu sa tim razlikama, može se zapaziti da se tu po pravilu javlja izuzetno agresivna ideja o narodu koji je pozvan da u svetu preuzme mesijansku ulogu jedinog naroda koji zna šta su pravi čovek, istinski Bog i autentična kultura. Zahtevi za priznavanjem kulturnog identiteta, za očuvanjem nacionalnog “bića” ili nacionalne “duhovnosti”, u krajnjoj liniji se svode na pretenziju na povlašćeni status izabranog naroda. Jer kulturni identitet, određen kao biće naroda otelovljeno u kulturi jedne etničke zajednice, izgleda da nije dat svima. To je ekskluzivni dar božji, kvalitet rezervisan samo za nas. Drugi ili uopšte nemaju kulturni identitet ili je on u lošem, zapuštenom stanju. Amerikanci, na primer, nemaju identitet jer oni čine veštačku zajednicu, bez prave tradicije, bez kolektivnog pamćenja, bez duše. Zapadnim Evropljanima, ogrezlim u materijalizam, humanizam i kosmopolitizam, preostala je neka vrsta bolesnog, omlitavelog, zapuštenog identiteta. Najzad, Muslimani i Hrvati predstavljaju za srpske nacionaliste primer naroda koji su svoj pravi (to jest, srpski i pravoslavni) identitet izneverili i prihvatili islam, odnosno katoličku veru.

Rat u ime kulture

Izabrani narod, kao neka vrsta kolektivnog kulturnog junaka evropske, ako ne i svetske civilizacije, ima zadatak da brani svoju dragocenu ekskluzivnost, ali i obavezu da se u svetu bori, pa makar i ognjem i mačem, za pobedu autentičnih kulturnih vrednosti. Evo dva primera iz proteklog rata u bivšoj Jugoslaviji koji pokazuju kako ta obaveza može da bude shvaćena i ispunjena.

Pre dve godine, neposredno posle operacije “Oluja”, u kojoj je hrvatska vojska proterala iz Krajine većinu srpskog stanovništva, list Arena objavio je (11. avgusta 1995) specijalni broj posvećen tom događaju. U više tu objavljenih priloga rat između Hrvata i Srba predstavljen je kao sukob između kulture i varvarstva. Tako se u jednom tekstu opisuje ulazak hrvatske vojske u Petrinju, u grad za koji se kaže da je za vreme dok je bio pod srpskom kontrolom “bio pretvoren u svinjac”. Nekulturni i lenji Srbi potpuno su zapustili Petrinju, tako da je i sat na glavnom trgu bio u kvaru. “Jadni bili”, piše novinar Arene, “nisu obraćali pažnju na sat”.

Inspiraciju za ovakav portret svojih nekulturnih neprijatelja novinari Arene mogli su da nađu u člancima koje je list bosanskih Srba Javnost – u broju objavljenom 22. jula 1995, dakle, dvadesetak dana pre slavodobitnog specijalnog izdanja Arene – posvetio pobedničkom ulasku Mladićeve vojske u Srebrenicu. U jednom od tih članaka takozvano oslobođenje Srebrenice slavi se kao čišćenje “jedne mrlje na karti”. Reč je o mrlji zaostalosti, primitivizma i nekulture muslimanskog stanovništva Srebrenice i o vraćanju tog grada u civilizaciju posle ulaska Mladićevih vojnika. Zahvaljujući njima “Srebrenica se slobodno provetrava”, objašnjava novinar, “ali je vazduh još uvek težak i neprijatan, natopljen mirisom ustajalosti. To su iza sebe ostavili ljudi koji ne vole široke i otvorene prozore i ulice”.

U oba ova primera pozivanje na kulturnu superiornost pobednika služi tome da se zločinačko ubijanje i proterivanje civilnog stanovništva predstavi kao nasilan, ali prikladan i efikasan metod podizanja nivoa civilizacijskih standarda na teritoriji koju su pre toga zaposedali ljudi na nižem stupnju kulture od pobednika. U istoriji krstaških ratova u ime kulture taj metod je poznat pod imenom “konačno rešenje”.

Preziranje naroda u ime kulture

Međutim, žrtve ratobornih nacionalističkih kulturtregera nisu samo drugi, drugi narodi, druge kulture, druge vere. Njihova bogomdana misija širenja jedine autentične kulture i jedine prave vere ostvaruje se takođe, ako ne i najviše, na štetu sopstvenog naroda. Pokret za nacionalnu kulturu često znači proganjanje nedovoljno nacionalno svesnih ili nacionalno disciplinovanih sunarodnika, posebno onih koji su prihvatili standarde heterogene i otvorene urbane kulture. Još veći gnev nacionalističkih kulturtregera izazivaju široke mase stanovništva koje ne pokazuju zadovoljavajući stepen privrženosti tobožnjim nacionalnim tradicijama i vrednostima, nego se, nedostojne pripadnosti izabranom narodu, povode za stranim uticajima, za zapadnim modama. Ili, što je još gore, prihvataju kao svoju narodnu kulturu s orijentalnim crtama. Govori proroka nacionalne kulture puni su lamentacija u stilu O tempora, o mores. Kako kaže jedan od njih, Srbi su “mnogo površan”, “moralno labav”, “neprosvećen, nedovoljno vaspitan narod», narod “sklon zaboravu”, koji “živi u plićacima” i “voli vulgarnu muziku sa neukusno odevenim pevaljkama”. Tako kritički i s toliko podcenjivanja o Srbima ne govore ni njihovi najljući neprijatelji u inostranstvu. Nije zato ničeg čudnog u tome što se ratoborni rodoljupci najlakše odlučuju da u ratu žrtvuju svoj narod. Njihova nemilosrdna ljubav prema narodu slična je ljubavi surovih učitelja prema đacima o kojoj govore ovi Blejkovi stihovi (u prevodu Slobodana Đorđevića):

Znaće deca u buduće dane,

Ove gorke čitajući strane,

Da je bila u doba što minu,

Slatka ljubav jednaka zločinu.

U ime politike

Ovaj kratki prikaz nekih slučajeva u kojima se ratoborna nacionalistička politika poziva na kulturu – polazeći tobože od uvažavanja kulturnih identiteta i razlika, da bi u stvari legitimisala svoje hegemonističke težnje – vodi nas pitanju modela odnosa između kulture i politike koji odgovara ciljevima demokratskoh i tolerantnog društva. Prema nekim mišljenjima, politika demokratskog i civilnog društbva, politika mira i tolerancije mogla bi da nađe oslonac u jednom obrascu kulture u kome se kulturne raznolikosti posmatraju kao ravnopravni i, pre svega, vitalno međusubno povezani oblici ispoljavanja univerzalnih, opšteljudskih vrednosti.

Ali, hoće li politika zaista biti dobra zato što će se zasnivati na nekom dobrom modelu kulture? Da li je uopšte potrebno i poželjno da se demokratska politika temelji na kulturi i da se na nju poziva? Povoda da se o tome razmišlja s najvećom skepsom ima više nego dovoljno. Na primer, u retorici današnjeg režima u Srbiji poslednjih godina javlja se jedan novi tip kulturnih referenci. Posle završetka rata u Bosni, ovaj režim sve češće svoju kulturnu legitimaciju – koja se u prethodnom peridou svodila na pozivanje na nacionalne svetinje i tradicije i na oživlljavanje nacionalističkih mitova – traži u deklarativnom vezivanju za modele humanističke i čak antinacionalističke kulture. Tako su se u retorici režimskih glasila pojavili, uporedo sa i dalje za nju važnim govorom mržnje, i neki moralistički i pacifistički tonovi.

Umesto traženja prave kulture za pravu politiku, možda treba poći od stava da vrednosti kulture, kao ni istine religije, ne predstavljaju čvrst temelj demokratski shvaćene politike. Umesto politike sa jemstvom u kulturi, u ime kulture (kao i umesto one u ime Boga), potrebna je kultura politike, potrebna je kultura bavljenja javnim poslovima u polisu, navikavanje građana na preuzimanje odgovornosti za političke poslove. Potrebno je da se razbije stereotip o politici, rasprostranjen posebno među intelektualcima, prema kome je politika nastavak kulture drugim sredstvima, polje časti i slave rezervisano samo za odabrane sinove naroda, istovremeno narodne pesnike, narodne iscelitelje i narodne vođe. Politika, međutim, ima svoj autonomni raison d’etre. Neke stvari treba uraditi upravo u ime politike.

1997.

Peščanik.net, 27.11.1997.

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)

Leave a Reply