Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Sećate li se Frensisa Fukujame (Francis Fukuyama) i onoga: “Kraj istorije…”? Ovih dana on izjavljuje da terorizam i gubitak poverenja ubijaju demokratiju. Imao je u pomenutoj knjizi1 jedan ključni pasus: “Ono čega možemo postati svedoci nije samo kraj Hladnog rata, ili prolazak kroz posebno razdoblje posleratne istorije, već kraj istorije kao takve: to je kraj ljudske ideološke evolucije i univerzalizacija zapadne liberalne demokratije kao finalnog oblika ljudskog vladanja”(podvukao M.M). Pisao je to pre četvrt veka kao utuk na Marksovo nadanje da posle kapitalizma dolazi komunizam. Marks ipak nigde nije, kao Fukujama, decidirano rekao da je komunizam “kraj ljudske ideološke evolucije”. Fukujama, međutim, ne sumnja da posle kapitalizama – nema ničeg. On je u pravu, u smislu da je od kada smo poverovali u kapitalizam kao jedino moguće i finalno rešenje, svet zaista ostao bez ikakve humane perspektive u opštem haosu i raspadanju.

Dakako, većinu nas ne muči raspad komunizma ili kapitalizma; muči nas to što nam naočigled nestaju fundamentalna pravila ponašanja koja garantuju funkcionisanje ljudskog društva, što nam se raspada normalnost. Muči nas to što se obistinila izjava Margaret Tačer: “There is no such thing as society / Ne postoji to što neki zovu društvom”. I zaista je blizu pobeda sebičnog individualizma i na toj osnovi agresivnog primitivizma. Mnogi kukaju na Trampa, koji još nije postao nešto, dok je u postojbini Margaret Tačer ministar spoljnih poslova već postao populistički šarlatan ne manjih razmera i ne manje opasnih izjava. Amerika na stranu, pre dotičnog Borisa Džonsona, diplomatiju Ujedinjenog kraljevstva vodile su ličnosti velikih svetskih iskustava i manira kao Antoni Idn, Harold Makmilan, Daglas-Hjum, Dejvid Oven, Džon Mejdžor… Može li danas iko zadržati poverenje u spoljnu politiku najdiplomatskije i najtradicionalističkije nacije na svetu? Fukujama je u pravu – bližimo se ničemu.

Poverenje građana, ljudi uopšte, poljuljano je svuda u svetu. U.S. News od juna donosi rezultate Gallup istraživanja kojima je dao naslov: “Amerikanci su izgubili poverenje u sve i svakoga”. Galup konstatuje da u najmoćnijoj zemlji sveta ugled ne pada samo vojsci (uprkos katastrofalnim akcijama širom sveta) i malom biznisu (što bi moglo biti shvatljivo) – nego i svemu ostalom: sve institucije društva su pale ispod istorijskog proseka. Dva osnovna stuba njihove demokratije, Kongres i Vrhovni sud, beleže katastrofalne stope pada. U Kongres poverenje ima samo 8 odsto građana, što je za 16 odsto manje od istorijskog proseka. Vrhovni sud sa 32 odsto građana koji mu veruju deluje prilično stameno, međutim njegov pad iznosi 12 procenata, a od žalosnog rekorda Kongresa razdvaja ga samo rast nepoverenja prema verskim institucijama od 13 odsto. Šta reći za zemlju i sistem koji je oblikuje ako u njoj najintenzivnije opada poverenje građana u najvišu političku predstavničku instituciju, najvišu pravosudnu instituciju i verske organizacije? To su tri stuba u koje se Amerika uvek klela i kojima je krunisala svoje poimanje demokratije, a kojima danas demos okreće leđa.

Kamo sreće da samo političari lažu građane, a lažu vraški efikasno. Robert Raih (Reich) citira milijardera Trampa koji obećava: “Za pet do deset godina imaćete radničku partiju. Partiju onih koji 18 godina nisu videli povišicu i zato su besni, onih kojima je oduzeta mogućnost da zarade za život i prehrane porodice”. Po svojim izjavama on je daleko veći levičar nego Berni Sanders; sem toga ima jaču populističku kartu: “Toliko sam bogat da me niko ne može potkupiti!” Ispitivanja Associeted Press i NORC centra pokazuju da 90 odsto Amerikanaca ne veruje političkom sistemu. Ako je marketing optimum laži, kako se meni čini, biće da su mnogi postali žrtve sopstvenog neobuzdanog marketinga.

Pokazalo se da izreka: Kada Amerika kine, svet dobije kijavicu2 i dalje ima mnogo osnova. Gotovo svugde – od Vašingtona i Moskve do Prištine i Pekinga – vojska i policija stoje na vrhu institucija u koje građani imaju poverenja, čini se više iz očaja da ne izgube i poslednji oslonac, nego što te institucije to zaslužuju. Svako ima svoje specifičnosti. Kineze, na primer, najviše trese strah od korupcije, koja raste uprkos grupnim streljanjima i drakonskim kaznama. U Srbiji građani više veruju policiji nego sudovima – 82 odsto građana smatra da je sudstvo neefikasno i zavisno od politike i interesnih grupa. U Rusiji, uprkos visokom stupnju poverenja u Putina (koje polako opada), 73 odsto građana smatra da ekonomija ne valja i da rastu jedino kamatne stope. U Italiji, od medija i intelektualne elite omraženi premijer Renci stoji prilično čvrsto na vrhu rang liste najpopularnijih političara. Njegovih 46,7 odsto pozitivnih poena je za zemlju u kojoj postoji izreka: “Kiša pada – dole vlada”, izrazito visoko, ali sve ostalo stoji daleko ispod evropskih proseka. Pomenuh Prištinu, pa evo šta ispitivanja kažu: ekonomskom situacijom nezadovoljno je 75 odsto ispitanika, u rad skupštine poverenje ima 19,9 odsto, u rad sudstva 13,9, političkim pravcem zadovoljno je samo 7 odsto (68 odsto nezadovoljnih). Ličnost u koju Evropljani imaju maksimalno povernje je papa Francisko i to sa 81,9 odsto, ali i njemu pada rejting od kada se zalaže za migrante.

Više nije problem da li neko, nego kolika je većina ljudi nezadovoljna, ponajpre time što je proigrano poverenje koje su gajili prema političkim ličnostima. Američki predsednik Obama je postao prototip urušavanja nada i političkog poverenja. Štaviše, vodeći sedam oružanih sukoba u svetu srušio je i ugled Nobelove nagrade za mir. Razlika između njega i evropskih političara je samo u tome što u evropske niko nije polagao nade unapred. Suština gubljenja poverenja ipak nije u razočarenju političkim ličnostima. Sve se uvek vrti oko ekonomije, novca. Sasvim ozbiljni tekstovi, ozbiljnih autora (Tima Montgomerija iz Wall Street Jornala na primer) navode da je pad poverenja uzrokovan ekonomskom krizom 2007/8. godine. Logika nameće da se potraži uzrok krizi, pri čemu bi se otkrilo da je ona uzokovana mahinacijama u finansijskom sektoru, gde su masovne prevare postale sistem, a ne izuzetak.

Koliko me sećanje služi, Zigmund Bauman je sredinom 70-ih godina prošlog veka objavio tekst u kojem objašnjava razloge masovne privrženosti socijalizmu ljudi u Istočnoj Evropi. Socijalistički poredak je mase seljaka preveo u industriju, otvorio im nove perspektive, dao redovne prihode i iznad svega im otkrio anticipiranu potrošnju putem kredita. Kao seljaci mogli su da troše samo ono što su zaradili. Kao radnička klasa stekli su pravo da troše unapred. Nova mogućnost pomerila je njihove aspiracije. No, ovaj je mamac uzet od kapitalizma.

Krediti, potrošnja unapred, osnovna su karakteristika kapitalizma. Bez kredita taj sistem ne funkcioniše. Reč kredit je latinskog korena – credere – verovati, imati poverenja. Za tu reč u engleskom ima 18 sinonima. Posledica je to saznanja koliko je poverenje važno za odnose među ljudima, te koliko njegova zloupotreba može biti razorna za jedne i profitabilna za druge. Tu je jedan od korenova globalne finansijske krize u kojoj su prokockani i poslednji tragovi poverenja prema finansijskim institucijama, a naknadno i prema politici, koja je te narušioce fundamentalnog odnosa među ljudima spasavala parama nedužnih. Evropska unija je u spasavanje banaka u razdoblju 2008/11. upumpala 4.500 milijardi evra, što je 37 odsto njenog BDP-a. Američka država je raznim vidovima pomoći ubrizgala u finansijski sistem 5.000 milijardi dolara. Poređenja radi, dugovi najsiromašnijih zemalja iznose 500 miljardi, koje cela planeta nikako da nađe i pokrije! Od tih suma se dobija onaj Šantićev “bururet u glavi”. Zvaničan naziv je bailout – kad se spoljnim (državnim) parama spasavaju banke. Bail-in je kada gubitke pokrivaju akcionari svojim ulozima (unutar banke). Bailout su svi praktikovali, uključiv i “komunističku” Kinu, jer je finansijska globalizacija najtemeljitija i od nje se ne može pobeći.

Kriza je nametnula jaču kontrolu u sferi finansija. Sve članice EU su se 2014. godine složile da više nema pokrivanja gubitka državnom intervencijom, već ostaje samo bail-in, ali sa počekom kroz dve godine. Međutim, čak su i mere povećane discipline iskorišćene da ponovo stupi na snagu ona Galbrajtova dosetka kako “budale povremeno valja odvojiti od novca”. Pomenute dve godine bankari su iskoristili da lansiraju novi “proizvod” – subordinirane obligacije. Taj “proizvod” donosio je znatno veću kamatu nego štednja, pretvorio štedišu u “suvlasnika” banke i delovao vrlo primamljivo. Skriveno je, dakako, da stupanjem na snagu bail-in prekreditirane banke padaju u bankrot. Ceo postupak je izveden isključivo u malim bankama, sa namerom da ih se otera sa tržišta i da se opljačkaju naivni “akcionari”. Na osnovu kampanjom stečenog kapitala menadžeri banaka su delili rodbini, prijateljima i partnerima u pljački ogromne i olake kredite. Mnogi koji su se uhvatili na povećane kamate i postali “suvlasnici banke” prvog januara, kada je propis stupio na snagu, otkrili su da je “njihova” banka – bankrot. Masa životnih ušteđevina klijenata je propala. Za razliku od običnih štediša kojima država garantuje uloge do 100.000 evra, prevareni “vlasnici” nisu imali prava ni na tu nadoknadu.

Drugi metod aktuelne krađe je jednostavno davanje kredita bez pokrića po istom ključu – od rodbine do poslovnjaka sa kojima se deli iznos. Rezultat je kriza nenaplativih kredita, koje u Italiji zvanično i cinično zovu “sofferenze” – bankarske patnje. Suma je impozantna i u EU iznosi ukupno 277 milijardi evra! Te “patnje” dakako ne nastaju bez sprege banaka i privilegovanih klijenata kojima se olako odobravaju krediti, iako je unapred jasno da oni nikada neće biti vraćeni u celosti. U tom maheraju Srbija nije naivna – nalazi se na 11. mestu u Evropi sa 20,6 odsto nenaplativog dela od ukupne kreditne mase. Sve bivše jugo republike bolje su od Srbije: Bosna sa 15,2 a Makedonija sa 10,9 odsto. Da je u pitanju sistem pljačke, a ne nedisciplina primalaca kredita, svedoči činjenica da tzv. etičke banke koje daju male kredite od po 2-3 hiljade dolara, sirotinji koja nema šta da ponudi kao zalog (hipoteku), beleže najnižu stopu nenaplativosti od samo 2,4 odsto! Upečatljiv je primer Nigerije, gde nenaplativi krediti u velikim bankama iznose 21,8 odsto, a u sirotinjskim etičkim 3,6 odsto ukupne mase kredita. Sirotinja ne učestvuje u krađi.

Međutim, ko poznaje situaciju zna da finansijska mina nisu čak ni ti klasični non performing loans – nenaplativi krediti. Problem su nebrojene akumulirane količine i iznosi sumnjivih derivata u bilansima banaka. Niko živi ne zna tačno šta je od toga smeće, a šta ipak nešto vredi. MMF je pokrenuo to pitanje o kome se malo govori a koje nosi ogromne rizike. “Najrelevantniji neto kontribuent sistemskim rizicima – piše u izveštaju MMF-a – je Deutsche Bank!” Opet se otkriva, kao sa Volkswagenom, da Nemci u koje se imalo maksimalno poverenja, podvaljuju kao i svi drugi, čak masovnije i veštije. Dakle, nepoštenje je postalo globalizovani sistem.

Budući da tvrdnje nerado ostavljam bez dokaza, evo i njih: prema pomenutoj analizi MMF-a, Deutsche Bank ima 55.000 milijardi u problematičnim derivatima. Sledi hongkongška HSBC (23.000 milijardi), trojka Royal Bank of Scotland, Barclays i BNP-Paribas (ukupno 40.000 milijardi), pa Credit Suisse… i teško da ima neke banke u svetu koja nije na tom spisku.

Mada može delovati kao populistički manir, ne prestajem da naglašavam kako su banke rigorozne prema štedišama i malom biznisu, jer od njih ubiraju zdrav novac, koji omogućuje kasnije fiktivno multipliciranje i mahinacije. Te “sirotinjske” pare ponekad i nisu tako male. Na primer, na inicijativu predsedika Obame formiran je komitet koji je ustanovio da je najprofitabilniji posao u Americi kreditiranje studenata. Podaci pokazuju da je (2013. godine) profit na kredite studentima u Americi iznocio 51 milijardu dolara; ubiran je po kamatnoj stopi većoj od kredita za nekretnine. Profit najuspešnije kompanije EXXON Mobil Oil iznosio je 44,9 milijardi dolara. Podseća na vojvođansku izreku: “Za čeg’ su ovce neg’ da se šišaju”.

Finansije sažimaju sve ostalo, tako da nema potrebe, a nema ni hrabrosti da se raščlanjuju ostale oblasti u kojima po principu spojenih sudova moraju da se prelivaju razlozi za masovni gubitak poverenja. Zašto je poverenje važno? PEW istraživački centar nabraja četiri razloga: 1. zbog potrebe sklada javne politike, 2. povećanja poverenja investitora i potrošača, 3. zato što je ključni element ekonomskih aktivnosti i 4. zato što se na poverenju zasniva politika demokratskih vlada. Sledi zatim šta vlade treba da rade kako bi povratile poverenje: da smanje socijalne i ekonomske neizvesnosti, da poštuju iskustvo građana, da budu otvorene za angažovanje građana; pa sledi grupa saveta o boljem regulisanju “integriteta i nepristrasnosti”. Pročitao sam popriličan broj tih sugestija o restauraciji poverenja, a dopala mi se konstatacija: “Poverenje stvara socijalne veze i zajedništvo. Na političkom nivou nedostatak poverenja dovodi do slabljenja demokratije i otvara prostor varvarstvu… Smisao zajedničkog življenja je podvrgnut logici tržišta koje nameće pojedinačni interes na štetu solidarnosti…” No i to je samo konstatacija, iako nosi naslov “Gde naći izgubljenu solidarnost”. Ništa od onoga što sam pročitao ne uspeva da me razuveri kako živimo u vremenu kada se jedan sistem vrednosti raspada do nepopravljivosti. Preostaje jedino konstituisanje nečega iz osnove novoga, nečeg što će biti u skladu sa Četvrtom industrijskom revolucijom, koja je već uveliko počela. Nemoć i kašnjenje politike i ekonomske teorije ispostavljaju sve veći račun.

Biznis i finansije, 13.08.2016.

Peščanik.net, 14.08.2016.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

________________

  1. Francis Fukuyama: The End of History and the Last Man / Kraj istorije i poslednji čovek, Free Press 1992.
  2. Ova izreka (The US sneezes – the world catches a cold) naročito je bila popularna u vreme krize 2008. kada su se američka zbivanja prelila na seo svet.