Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Nije lako biti otac nacije. Ali je, vala, mnogo teže biti nacija pod takvim ocem.

Predsednik Srbije, koji redovno glumi očinsku figuru a tako se i izražava govoreći o odraslim ljudima („položite dete“, „sine, daj gol“), sada je i probranim naučnim radnicima dao očinski savet da, dok vas ja hranim i oblačim, ima da bude kako ja kažem, odnosno – ima vi da kažete ono što ja očekujem da čujem o litijumu, inače ima da vas nema.

Pa kakav je to otac, da ja vas pitam. Eliti koju on nije stvorio objašnjava kako ne treba da kake tamo gde jedu, jer jedu njegov ‘lebac te shodno tome mogu ostati bez istog tj. te kore hleba koju im on velikodušno udeljuje, a novokomponovanoj eliti, koju on jeste rodio, ne objašnjava da ono što iskake ne treba da se izliva direktno u reke i vodoizvorišta a naročito ne da se razliva po skupštini i medijima. Uostalom, čak i da je on otac nacije, a mi deca nacije, pa, zaboga, sada bismo imali dvanaest godina – zar nije trebalo da nas je već odučio od pelena umesto što nas je naučio da treba da ih nosimo na radnom mestu?

U pravu ste, nije svaki otac dobar otac. Ako ne drukčije a ono iz literature i kinematografije znamo kakvi sve očevi mogu biti. Neki je poremećen, neki alkoholičar koji maltretira svakog redom i preko reda, neki je kockar koji rasprodaje sve po kući, neki jednostavno psihopatska struktura ličnosti koja voli da ponižava… Da, ima očeva koji su surovi umesto da budu samo strogi, koji su manipulativni umesto dosledni, koji ne dele savete nego naređenja, koji dele decu na nevoljenu i manje voljenu, koji sa decom ne dele ništa. A ima i gorih.

Normalan otac se, na primer, hvali svojom decom jer time hvali i sebe koji ih je odgojio. Ovaj otac za svoju decu (koju, da ponovim, samohrano gaji duže od decenije!) redovno priča kako su totalno nesposobna da sama nešto urade pa on mora sve da prepušta drugima. Evo vam earodrom pa vi upravljajte jer se mi u velike sisteme ne razumemo, zidajte, rudarite, pravite nuklearke, mi, kak’i smo, ni za nuklearni otpad nismo. A sve to, ne da bi balansirao između istoka i zapada, već samo da bi balansirao na vlasti.

Tužno, ali istinito, ovaj otac sve više deci zvuči kao neki izlapeli deda nacije. Ne lipši magare do zelene trave, do povećanja penzija i minimalca (svima osim prosvetarima), do najbolje cene paštete i parizera (dakle, BIA ipak utvrdila zašto je sve poskupelo?). Ali ne kaže da je trava zelenija (i jeftinija!) u tom tuđem dvorištu zato što se tamo redovno zaliva i kosi, kao u Beogradu na vodi, a ne prepušta se ambroziji, kriminalcima, zmijama i pacovima kao Srbija bez vode i Kosovo bez Srba. Niti razume da, kad vežeš konja tamo gde ti gazda kaže, a ne tamo gde će imati da jede i da se napoji – konj lipše baš kao i magarac iz prethode poslovice.

Nego, deco nacije, gotov je raspust. Sad, ko u školu, ko u zatvor. Šljisnite malo vode za nama, ne bilo vam zapoveđeno.

Peščanik.net, 02.09.2024.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)