Rusija danas vodi dva agresivna rata, jedan protiv Ukrajine koji je započela 2014. i drugi u Siriji u koji se braneći diktatora Asada umešala u jesen 2015. godine. Što se Ukrajine tiče, do danas je tamo poginulo više od 10 hiljada njenih građana, a što se ruskog agresora tiče, budući da zvanično „nas tamo nema“ – ne znamo. Ali ako izbrojimo sva naša vojna lica koja svoje „godišnje odmore“ koriste u turističkom raju na jugoistoku Ukrajine i sve „dobrovoljce“ koji tamo s radošću borave, broj naših žrtava je po svoj prilici blizak onim ukrajinskim. U Siriji je nešto drugačija situacija. U zavisnosti od procene raznih eksperata, tamo se ukupan broj ljudskih žrtava proteže unutar teško shvatljivog dijapazona od 400 hiljada do celih milion poginulih ljudi. Proceniti ruski „doprinos“ ovom broju je zaista teško, ali ako uračunamo razmere i učestalost naših bombardovanja i tome dodamo činjenicu da bez naše svesrdne podrške Asad ne bi mogao tako dugo i uspešno da istrebljuje svoj narod, u većoj ili manjoj meri sva krv prolivena u Siriji pada na savest ruskog agresora.
Od samog početka ruske agresije na Ukrajinu, u našu javnost je od strane domaće opozicije doprlo par revoltiranih glasova i nekoliko akcija protesta. Najprimetnija su bila dva Marša mira u Moskvi, jedan u martu, a drugi u septembru 2014. U ove dve protestne akcije, po procenama ministarstva unutrašnjih poslova učestvovalo je po 5 hiljada, a po ocenama organizatora (to jest realno) po 50 hiljada ljudi. I na tome se sva masovna antiratna kampanja u Rusiji faktički završila. S vremena na vreme u nedržavnim medijima se pojavljuju antiratne publikacije od kojih je najupečatljivije bilo novinarsko istraživanje Leva Šlosberga iz 2014. On je u lokalnom listu Pskovska gubernija objavio seriju članaka o tajnim sahranama pskovskih „desantnika“, to jest profesionalnih vojnika koji su poginuli u Ukrajini. Poslednje antiratno „talasanje“ stiglo je od strane opozicione partije Jabloko. Tokom njihove akcije pod nazivom „Vreme je da se vratimo kući“, apel za prekid rata u Siriji potpisalo je oko 50 hiljada ljudi. I to bi bio sav antiratni potencijal savremene Rusije.
Rat u Vijetnamu je zaustavilo američko društvo, odnosno zapadno javno mnjenje koje je zajedno s američkim društvom činilo jedan jedinstveni kulturno-socijalni front, takoreći zajednički „pokret otpora“ tada vladajućem establišmentu. Već na samom početku rata, Bertrand Rasel je inicirao osnivanje tribunala s ciljem kontinuirane istrage ratnih zločina počinjenih u Vijetnamu. U sastav tog tribunala su ušle mnoge poznate i važne javne ličnosti evropskog i američkog kontinenta, kao što su Žan-Pol Sartr i bivši predsednik Meksika Lazaro Kardenas. U leto 1971, Njujork tajms je počeo da objavljuje takozvane Pentagonske papire, seriju članaka o tajnim dokumentima pripremljenim iza čvrsto zamandaljenih prozora i vrata američke vojne uprave, namenjenih isključivo za unutrašnju upotrebu. U sporu Njujork tajmsa i Pentagona, Vrhovni sud SAD staje na stranu ove renomirane novinske kuće. Na talasu antiratnog raspoloženja, rađa se moćan pokret mladih – hipi pokret – koji u oktobru 1967. aktivno učestvuje u masovnom „Pohodu na Pentagon“.
Vijetnamsko selo Son Mi (masakr u Mi Laju) postalo je simbol sramote Sjedinjenih Država, a poručnik Keli simbol sramote američke vojske. Osuda rata u Vijetnamu je dosegla takve razmere da je tada aktuelni predsednik Lindon Džonson, koji je u prethodnoj predsedničkoj kampanji pobedio sa do tada neviđenim rezultatom od 61,1 odsto glasova, odustao od kandidature, a republikanac Ričard Nikson, u značajnoj meri zahvaljujući obećanju da će prekinuti rat, lako postao novi predsednik SAD. Bez tako raspoloženog javnog mnjenja i bez moćne antiratne kampanje u SAD i Evropi, američki generali bi možda i danas napalmom palili vijetnamska sela i pesticidima trovali vijetnamske džungle.
Nesporno je da su Amerika s kraja 60-ih godina 20. veka i Rusija danas dve teško uporedive, neko će reći čak sasvim neuporedive zemlje. Ali ta neuporedivost nije bogom dana. Ona nije rezultat nekakve bezimene „istorije“ ili bezimene „geografije“, već iza nje stoje sasvim konkretni ljudi i njihovi konkretni postupci, nekada vrlo riskantni. Ljudi koji su tada pokušavali da zaustave rat u Vijetnamu sudarali su se sa raznim problemima. Kada je 1967. Muhamed Ali u znak protesta zbog rata u Vijetnamu odbio da služi redovni vojni rok u američkoj vojsci, Komitet za sport države Njujork je ne časeći časa velikom bokserskom šampionu na tri godine oduzeo licencu za profesionalno bavljenje boksom i lišio ga titule prvaka sveta. Budući da su američke vlasti na razne perfidne načine sprečavale finansiranje antiratnih filmova, Frensis Ford Kopola je za snimanje svog filma „Apokalipsa danas“ morao sam da pronađe novac, a svu neophodnu ratnu tehniku za ovaj fim iznajmila mu je armija Filipina. S američkom vojskom iz nekog „nepoznatog“ razloga nije uspeo da se dogovori. Niksonova administracija je medijima zabranila objavljivanje bilo kakvih kompromitujućih materijala o ratu. Ali ljudi verni principima svog novinarskog zanata to nisu poslušali. Rizikovali su i na kraju dobili presudu Vrhovnog suda.
Antiratno raspoloženje u Rusiji postoji, ali ne postoji antiratni pokret. Rusija već četiri godine ubija ljude u Ukrajini i dve godine to isto radi u Siriji, a danas se čitav građanski potencijal liberalno nastrojenih ruskih intelektualaca troši na odbranu Matilde. Da se razumemo, meni bi takođe bilo mrsko ako bi toj nazadnoj grupi sitnih duša i mračnjaka pošlo za rukom da izdejstvuju zabranu ne samo ovog filma, već i bilo kog umetničkog dela. Ali osim umetnika koji reaguju isključivo na događaje stare najmanje jedan vek, naša kultura bi i na savremene izazove mogla da pokuša da pruži makar neke odgovore. Pored Mihalkova i Šahnazarova kojima naravno tako nešto ni na pamet ne pada, u Rusiji ima još reditelja. Gde su oni?
Ja se već četiri godine glasno obraćam toj isušenoj močvari ruskog (i ne samo ruskog) javnog mnjenja sa apelom o stvaranju međunarodnog tribunala za istraživanje ratnih zločina Putinovog režima. Pisao sam članke, govorio na radiju, razgovarao s ljudima koji bi po visokom stepenu svog uticaja na društvo, po snazi svog autoriteta i po mom ličnom ubeđenju mogli da uzmu učešća u radu jednog takvog, najširoj javnosti okrenutog tela. A odgovor je tišina ili ravnodušnost, ili bezvezne primedbe u vezi sa organizacionim teškoćama, ili potpuno idiotski predlozi da se sačeka, jer režim navodno samo što nije pao.
U savremenoj Rusiji nije preporučljivo govoriti ne samo istinu, već i neke sasvim obične, normalne stvari. Na primer, za tvrdnju da se prema svim važećim međunarodnim ugovorima i zakonima Krim nalazi na teritoriji Ukrajine, u Rusiji vam sledi krivična prijava. Ili recimo, ako mislite da se ubijanje ljudi ne može smatrati dobrim delom, vama za sada još niko neće pretiti sudom, ali vam zato sledi društveni prezir i etiketa izdajnika, u boljem slučaju maloumnika. I zato se čak i opozicioni političari trude da o ratu uopšte ne govore ili ako već moraju, da svoj antiratni diskurs okite isključivo brigom o novcu. Voditi rat protiv Ukrajine je danas za nas veoma skupa rabota – baš tako je u svom nedavnom duelu s Girkinom izložio svoj antiratni stav Aleksej Navaljni. Mi treba da prestanemo da ubijamo Ukrajince jer nas (eto) trenutno muče finansijski problemi, pa tu rabotu treba da odložimo za neka bolja vremena.
Jedna jedina opoziciona antiratna stranka u savremenoj Rusiji – partija Jabloko – svoju protestnu akciju „Vreme je da se vratimo kući“ obrazlaže gotovo istim, čisto knjigovodstvenim argumentima kao i Aleksej Navaljni. Njihov antiratni poduhvat prikupljanja potpisa je praćen veoma ubedljivim poređenjima i kalkulacijama. Recimo, jedno ispaljivanje rakete Kalibar jednako je 2.500 učiteljskih ili 2.000 lekarskih mesečnih plata. Ili, koliko se dečijih obdaništa i još nekih građanima važnih stvari može izgraditi i uraditi ako bi samo nedelju dana prestali da ubijamo Sirijce. A o tome da Sirijce i Ukrajince, kao i sve ostale žitelje planete ne treba ubijati ne zato što je to skupo, već zato što je to u najmanju ruku odvratno i nemoralno, o tome se ruski opozicionari ne izjašnjavaju. Boje se valjda da ih naši sugrađani neće najbolje razumeti.
Političar nije onaj koji podilazi stanovništvu, već onaj koji vidi problem i vodi građane ka njegovom rešenju. Danas je glavni problem Rusije Putin, ili tačnije to što je za Rusiju Putin jednako rat. I zato Putina (u tom širem smislu) može pobediti samo čovek koji će u Rusiji umeti da osnuje masovni antiratni pokret i stati na njegovo čelo. A dok takav jedan pokret ne bude osnovan, jedini pošten odgovor bilo kog ruskog građanina na pitanje ko je ubio deset hiljada Ukrajinaca i stotine hiljada građana Sirije biće – „ubili smo ih mi…“
Kasparov.ru, 14.08.2017.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 22.08.2017.
UKRAJINA