Ubistvo Zorana Đinđića podseća na zločin u Orijent ekspresu. Možda je manje izvršilaca, i oni su manje važni, ali je naručilaca i navijača nebrojeno. Đinđić je, poput Kenedija, smetao dominantnoj eliti i poslušnoj većini. Đinđić je ubijen i usled neuspeha njegove vlade da prekine kontinuitet manipulacija podaničkim i samoubilačkim mentalitetom, kojima su se, na počecima XX veka, služile političke elite okupljene oko Crne ruke i Nikole Pašića, ili, u novije vreme, oko Aleksandra Rankovića, Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Drugim rečima, Đinđićevim ubistvom je srpska istorija vraćena u svoje uobičajene tokove. Ti tokovi su određeni samom strukturom društva koje se usporeno modernizovalo, a ubrzano starilo i malodušno dremalo. Tome društvu nije bio dovoljan ni onaj podsticaj kojim su velike sile drugoj Jugoslaviji dale naročito mesto koje je prevazilazilo njenu stvarnu vrednost u međunarodnim odnosima. Đinđićeva prosvećena diktatura, moderna i prozapadna, nije imala suviše izgleda u društvu koje je, umesto da se suoči sa sopstvenom kolektivnom krivicom i sistemom zabluda kojim se zatvorilo u sopstvenu ljušturu, sebe uobraženo uznelo u fantazmagoriju postsovjetske istočno-pravoslavne imperije. Na to je ukazala i sama njegova stranka, koja se odrekla najodvažnijih pokretača, i propustila priliku da, sa građanstvom koje je to samo učinilo pre godinu dana, i Đinđićeve ubice, i društveno dno i članove nove vlade, podseti da se manjinska Srbija, za razliku od one druge, bori i korača. I da je ovozemaljska sreća prevrtljiva.

Onim trenom kad su vrhovi SPC, Akademije, poslovnog sveta, vojske, policije i diplomatske službe pokazali da imaju isto političko mišljenje kao Legija, Mutavi, Pacov i Budala, zatvoren je jedan od mračnih krugova srpske istorije. Takvo mišljenje potvrdila je i većina na nedavnim izborima (2003). I mada se njihov ishod predviđao na osnovu modela koji se ponavljao u svim postkomunističkim zemljama, u čitavom izbornom procesu su i domaći i strani posmatrači izrazito autoritarne stranke i njihove predvodnike uključivali u tzv. demokratski blok, sve kako bi se većinsko raspoloženje u Srbiji prikazalo kao demokratsko. Ako ono to i jeste, ono se nije uspelo profilisati na pomenuti način. Posledice su očigledne. Novi premijer i njegovi saradnici spremni su, i u to ulažu najviše strasti, jedino za restauraciju Miloševićevog režima. Njihovi dometi, u tom smislu, zavisiće i od njihovih sposobnosti, i od neposrednih upliva EU i SAD. U takvoj nategnutoj ravnoteži, Srbija će najverovatnije lagano curiti unazad.

Samozavaravanje će, međutim, skupo stajati Srbiju i njene evropske pokrovitelje. To je i jedna od poruka same Đinđićeve sudbine. Još kad je odabrao Koštunicu za Miloševićevog takmaca, Đinđić je zakoračio na onu stranu života. Možda je i sam toga bio svestan. Kojoj strani se Koštunica privoleo za pretpostaviti je ako se zamisli sadržaj razgovora sa Igorom Ivanovim neposredno posle petooktobarskog prevrata, kojim je istoriju, po ko zna koji put, trebalo vratiti unazad. I ta istorija je ubila Zorana Đinđića.

Srbija i Crna Gora pripale su, načelno, sovjetskoj strani još na konferenciji u Jalti (febr. 1945). Titovo odmetanje od Staljina i, docnije, raskid s Rankovićem i njegovim likvidatorima, tu se ništa nije suštinski izmenilo. Podanička i nasilnička vertikala srpske istorije, u kojoj su se vremenom ispreplitali nacionalizam i komunizam, održala se i na osnovama samoga Titovog režima. Slično se odigralo u Hrvatskoj i među kosovskim Albancima. Svega nekoliko godina posle Jalte, Karl Poper je u svome Otvorenom društvu (1950) prorekao da će se novi nacionalizmi izroditi iz propasti komunizma, koji je gušio takva osećanja. Erik Hobsbaum je 1990. pretpostavio da će se nacionalizmi obnoviti u obliku neke vrste reakcionarnog populizma, u svetlosti otpora liberalnom kapitalizmu. U slučaju Srbije, to se, u deceniji i po, dogodilo dva puta. Nacionalizam je isprva izneo Miloševića i njegove kriminalne pustolovine. Posle njegovog pada, opstale su težnje da se nastavi istim putem, samo unutar granica zemlje koja je okružena susedima koji su nepovratno pripali evropskim integracijama. Iste konzervativne elite koje su iznele Miloševića, da bi ga potom delimično izdale, našle su novog saveznika u mafiji koja je obuhvatila i samu državu, nastavljajući da sluđenoj Srbiji prete da će, ukoliko prihvati novo doba i nove vrednosti, biti uništeni tradicionalni oblici solidarnosti i veza ljudi u zajednici, da će se zemlja rasprodati strancima, a novac oteti međunarodni finansijski krugovi.

Pravu istinu nije bila u stanju da dočara ni sama Đinđićeva vlada. Pomoć sa strane bila je ogromna i pojeli su je neproduktivni slojevi ostarelog i besposlenog društva. Fabrike, sa zastarelim mašinama i prekobrojnim radnicima, prodavale su se po cenama koje je određivalo tržište. Srpska istorijska tradicija se poderala, istrošila i obesmislila u deceniji u kojoj se prošlost zloupotrebljavala kao izgovor za ratove, zločine i pljačku, i neposrednih suseda i same Srbije. U istorijsko nasleđe, uostalom, spada i ono ideološko nasilje koje je otvorilo Miloševićevu epohu, i nju samu uspelo da preživi.

Bio sam te sreće da mi otac bude najveći srpski istoričar, i po Andrićevom priznanju, jedan od naših najvećih stilista. Imao sam i tu sreću da mi Zoran Đinđić podari tri najsrećnije i najuspešnije godine, koje su podsećale na neko davno prošlo vreme. Umesto države, koja ga je ubila, njegovu smrt osvetiće, verujem, istorija, i oni koji je budu pisali. I u onoj meri u kojoj će razotkriti i njegove ubice i one koji su godinu dana posle krenuli da čerupaju njegovo nasleđe, ta istorija će iznova izvajati onaj lik koji su u sebi sačuvali oni koji su ga voleli i razumeli.

Danas, 12.03.2004.

Peščanik.net, 11.03.2004.

TEMA – ATENTAT

Leave a Reply