Nataša Kandić, antiratni protest u Beogradu 6.5.1992, foto: Goranka Matić
Krajem marta ove godine Nataša Kandić je na Peščaniku objavila brojeve svih žrtava rata na Kosovu, nepromenjene od 2014. godine, i posebno imena sve dece (svih narodnosti) koja su stradala u tom ratu. Ti su podaci rezultat nekih petnaest godina istraživanja u okviru Fonda za humanitarno pravo i REKOMA, institucija koje je osnovala, vodila i u njima radila, u saradnji sa sličnim institucijama u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. U nedavnom sećanju na rat na Kosovu, mediji su uporno ponavljali da se ne zna tačan broj žrtava rata… Drugim rečima, država koja četvrt veka nije bila u stanju da organizuje posao evidentiranja žrtava, nije u stanju da uradi ništa drugo nego da progoni onoga ko je posao uradio. To jeste simbolički epicentar srpske vlasti.
Mediji koji žele da ugode samo vlasti bivšeg predsednika republike odlučili su da je proglase glavnim neprijateljem Srbije: glavni razlog je hronična alergija te grupe na činjenično stanje, poznato i kao istina, a olakšavajuća okolnost je što je reč o ženi u ozbiljnim godinama, bez ikakve političke potpore, moći i sredstava – sem svoje kompetentnosti i hrabrosti. A i lako je, jer je uporno napadaju prethodnici ove grupe, već nekih tridesetak godina. Nije jedina, glavni neprijatelji Srbalja ovoga soja uglavnom su bile i ostale žene. Valjda je usud hteo da vrhunac samozapljuvanosti mržnjom izvede upravo lik Brnabić. Konačni akcent dao je drugi lik, omaleni Bokan, koji je zaključio da ima jedna dobra stvar oko Nataše Kandić, a to je da su Srbi ujedinjeni u mržnji prema njoj. Tako strašnu istinu o Srbima još niko nije uspeo niti se usudio da iskaže, ni na jednom kanalizacijskom medijskom kanalu: kloaka Pink tako je konačno prevazišla Informer u proizvodnji dotične materije.
Jedini mogućni kandidat za sličnu poziciju, Tito, ni izdaleka nije tako ujedinio Srblje. To još jedino mogu da pobiju oni koji se usude da se proglase neujedinjenim, a bilo bi i lepo, upravo zato što Natašu Kandić nimalo i nikada nije bilo briga za popularnost i omiljenost.
***
Posle kratkog boravka u Beogradu, ovo izuzetno medijsko uneređenje gledala sam u Ljubljani. Desilo se da sam u gluvo doba noći našla Nevinost bez zaštite Makavejeva na nekom kanalu i odgledala do kraja, premda film znam napamet i smatram ga jednim od najboljih u jugoslovenskoj kinematografiji. Otkuda, kako, i naročito zašto – u smislu zašto smo zaslužili – imadosmo kulturu sa ovakvim upadima pameti, duhovitosti, kritičnosti, odgovornosti, samorefleksije, pa bogme i upravo takvog, jedinog pravog patriotizma, da i ne govorimo o hrabrosti, preciznosti, majstorstvu, brzini, stvaralačkoj ludosti, veselom mangupluku, toplini… I ko smo bili mi, koji smo to znali da prepoznamo i obožavamo? I nije li ono što se već sedam meseci događa u Srbiji nastavljanje toga, dakle najboljeg? I kako je mogućno drugačije, nego kao kloaku, videti sadašnju vlast? Tako je izgledalo jutro sa proverom Pinka, sa mešavinom pornografije, lupetanja, dranja… Trideset godina se muvalo i cincalo, da bi se sad masovno progovorilo i zaustavilo sa neočekivane strane, da bi se pameti ponovo dalo prostora. Vaistinu, samo metle u ruke, i slava ujediniteljki!
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
