Posle skoro tri meseca otkako je Trampova administracija povela rat protiv univerziteta, i godinu i po dana organizovane kampanje Republikanske stranke protiv predsednika vrhunskih koledža, jasno je da su antisemitizam i pravila o jednakosti i inkluziji samo izgovor za napade. Kao i mnogo toga što ova administracija radi, rat protiv visokog obrazovanja motivišu antiintelektualizam i pohlepa. Tramp gradi mafijašku državu, gde je don taj koji raspodeljuje i novac i moć. Univerziteti su nezavisni centri intelektualne i, donekle, političke moći. Tramp nastoji da uništi tu nezavisnost.
Postoji način da univerziteti uzvrate udarac. Za to je potrebno nešto više od odbijanja da se povinuju Trampovoj volji, i nešto više od formiranja ujedinjenog fronta. Moraju da napuste sve ono što ih inače zaokuplja i ometa – rangiranje, donatore, usluge u kampusu – i da se usredsrede na svoju osnovnu misiju: proizvodnju i širenje znanja. Intelektualci su usvojili ovu strategiju za borbu protiv autokrata u drugim zemljama. To radi.
Pošto Tramp na sve gleda kao na transakciju i pretpostavlja da se svi rukovode profitom, univerzitetima pristupa na isti način na koji se odnosi prema advokatskim kancelarijama i, verovatno, drugim zemljama: preti razornim finansijskima merama svakome pojedinačno, da bi ih prinudio da se prilagode i sprečio ih da stupaju u saveze. Tramp je mogao da uvede porez na univerzitetske zadužbine (endowments), što bi gotovo sigurno uživalo široku podršku javnosti. To bi, međutim, uticalo na svaki veći univerzitet, što bi ih moglo navesti da se udruže. Istraživački grantovi, koji su specifični za svaki univerzitet, predstavljaju idealan instrument za njihovu podelu i slabljenje.
Trampova prva meta, njujorški Univerzitet Kolumbija, prihvatio je zahteve u roku od dve nedelje pošto je izgubio 400 miliona dolara u grantovima i ugovorima. Kada prinošenje prve žrtve nije povratilo sredstva, univerzitet je prineo još jednu: svoju privremenu predsednicu, Katrinu Armstrong. To nije zadovoljilo Trampa, koji sad navodno hoće da Kolumbija pristane na direktan nadzor vlade. Tramp takođe maše finansijskim pretnjama Univerzitetu Pensilvanije, Harvardu, Kornelu, Braunu, Džons Hopkinsu i Nortvesternu – a ipak još uvek nema znakova organizovanog otpora univerziteta. Nema čak ni zajedničke izjave u odbranu akademskih sloboda ili isticanja vrednosti univerziteta za društvo. (Čak i ljudi koji nemaju vidljive koristi od humanističkih nauka znaju koliko vrede medicinske škole i bolnice.)
Ne bi trebalo da bude tako lako odvojiti univerzitete jedan od drugog ali, za sada, izgleda da je to lakše čak i nego primorati advokatske firme da se takmiče za poslove i naklonost našeg samozvanog dona. To je možda zato što advokatske firme definišu uspeh na način koji je barem marginalno bliži njihovoj idealnoj funkciji (pomoć u očuvanju vladavine prava) za razliku od onoga kako univerziteti definišu uspeh u svojoj idealnoj funkciji, a to je proizvodnja i širenje znanja. Većina istaknutih američkih univerziteta, većinu vremena, meri svoj uspeh ne toliko stepenom u kome njihovi profesori i diplomci doprinose svetu, koliko veličinom svoje finansijske zadužbine, brojem studenata koji čekaju na upis i mestom na rang-listama medija, koji procenjuju vrednost univerzitetskog obrazovanja između ostalog i na osnovu početnih plata diplomaca. Kad je reč o profesorima, univerziteti se takmiče za najbolje među njima, ali sve češće za najčuvenija imena, u nadi da će ona privući najviše novca.
U razgovorima sa svojim kolegama, uporedila sam situaciju u kojoj se univerziteti trenutno nalaze sa dilemom zatvorenika, modelom teorije igara u kojem dvoje optuženih za zločin moraju da odluče da li će delovati samostalno ili će rizikovati i nastupiti zajedno. To je dobar radni model za promišljanje ovog problema, ali nije sasvim prikladan. Univerziteti nisu saučesnici već konkurenti. I žele više od povratka na status quo ante. Oni žele rast i možda bi prihvatili sredstva za istraživanja koja će drugima biti uskraćena.
Tramp preti da će primeniti različite metode protiv univerziteta: povlačenje federalne finansijske pomoći, ukidanje akreditacija, ukidanje statusa neprofitne organizacije, uvođenje poreza na zadužbine i sprečavanje pristupa stranim studentima. Povlađivanje njegovim hirovima neće ga smiriti, kao što je slučaj Kolumbije već pokazao. Siledžijskim nametanjem svoje volje mreži nacionalnih zdravstvenih instituta, Nacionalnoj zadužbini za humanističke nauke, Vilson centru, Američkom institutu za mir, Smitsonijanu i drugim ustanovama, ova administracija je pokazala da proizvodnju znanja smatra bezvrednom. U retkim istraživačkim oblastima u kojima bi predsednik – ili možda Ilon Mask – mogao videti neku vrednost, gotovo je izvesno da će mafijaška država u nastajanju podeliti sredstva svojim prijateljima. Čovek se naježi od pomisli šta bi univerziteti morali da urade da se uvrste u tu kategoriju.
***
Krajem 1970-ih i tokom 1980-ih, poljski disidenti su u privatnim stanovima širom zemlje vodili takozvani „leteći univerzitet“. Na njemu su predavali vodeći intelektualci, nije bilo selekcije polaznika ni naplaćivanja školarine. Jedini cilj je bio da znanje dopre do što većeg broja ljudi. Tako je građena jedina postkomunistička demokratija koja je sada bila u stanju da mirnim putem, na izborima skine sa vlasti autokratiju. Tokom 1990-ih, kosovski Albanci su na prisilno preuzimanje obrazovanja od strane srpskog režima odgovorili stvaranjem paralelnog podzemnog školskog sistema, od prvog razreda osnovne škole do univerziteta. Nastava se negde odvijala i iza zatvorenih vrata prodavnica. Albina Kurtija, doskorašnjeg premijera Kosova, srela sam 1998. dok je bio student i aktivista na takvom paralelnom univerzitetu.
Ovako radikalan pristup svakako bi imao svoju cenu, iako univerziteti koje Tramp najaktivnije napada imaju neophodne resurse za to. Ali, kako mi je rekao Lion Botstajn, predsednik koledža Bard, „većina najbogatijih univerziteta svoje zadužbine smatra svojom primarnom zaštitom“.
Pozvala sam Botstajna jer on odavno praktikuje pristup koji zagovaram. U Bardu (gde sam predavala tri godine i gde još uvek sarađujem sa arhivom opozicionih ruskih medija) na svaku krizu reaguju pronalaženjem novih načina da se poduči što više ljudi. U poslednjih četvrt veka, ovaj koledž obrazuje ljude koji inače ne bi imali pristup univerzitetskom obrazovanju. Prisutan je u zatvorima države Njujork sa preko 400 upisanih studenata, u šest gradova radi u 10 srednjih škola gde studenti mogu da steknu Bardovu diplomu više škole i vodi „mikrokoledže“ u javnoj biblioteci u Bruklinu, u Harlemu, kao i u centru za mlade majke i žene sa niskim primanjima u gradu Holiok, u Masačusetsu.
Ovi studenti, daleko brojniji od studenata u glavnom kampusu koledža, imaju besplatno obrazovanje; oni neće povećati Bardovu statistiku prihoda posle diplomiranja i verovatno neće priložiti značajne donacije koledžu. Ali Bardova intervencija transformiše njihov život. Mnogi privatni univerziteti imaju proširene programe – nekoliko njih realizuje nastavu u zatvorima, kao i druge projekte u zajednici – ali skloni su da ih tretiraju kao sporedne dobrotvorne aktivnosti, umesto kao sastavni deo svoje osnovne misije. Bard je, s druge strane, privatni koledž koji deluje kao vrhunski javni univerzitet.
Pitala sam Botstajna kako sve to postiže. Rekao mi je da „naivno veruje“ u dobre ideje koje uvek privuku dovoljan broj filantropa. Univerzitet ne mora biti bogat, kaže on. Bard sa svojom zadužbinom od 270 miliona dolara to definitivno nije. Po njegovom mišljenju, univerziteti su „portali tolerancije i izraz fundamentalne jednakosti svih ljudskih bića“ i kao takvi su od suštinskog značaja za demokratiju. On sam je dete preživelih žrtava holokausta koji su emigrirali u Ameriku 1949, pa je posebno senzibilisan na antiimigrantsku politiku trenutne vlade. Tri nedelje posle Trampove inauguracije pozvao je univerzitete da se udruže pred egzistencijalnom pretnjom autokratske vlasti. To je bilo tri nedelje posle prve Trampove inauguracije.
Dakle, ovo je moj radikalni predlog za univerzitete: ponašajte se kao univerziteti, a ne kao preduzeća. Trošite svoje fondove. Prihvatajte više, a ne manje studenata. Otvorite svoje kampuse i proširite svoj domet ne kupovinom nekretnina, već dovođenjem obrazovanja u zajednice. Izgradite bazu. Postanite pokret.
Alternativno, možete pokušati da pregovarate sa šefom mafije koji želi poslušne podanike. Kad ti pregovori propadnu, što će se neizbežno desiti, biće prekasno da tražite podršku javnosti.
The New York Times, 14.04.2025.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 23.04.2025.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJUTRAMPOZOIK
