Studenti su proigrali poverenje mog prijatelja i mogu ga povratiti samo udvostručenim naporima da se dopadnu – i oni sami, i svi mi – Evropskoj uniji, ne bi li nas ova, kad bude kucnuo taj sve dalji istorijski čas, primila u porodično okrilje.
Evo redova koji su me ponukali da se pera latim (ko se lera pati, nesreća ga prati): „Neprijatno je odjeknulo – mada zapravo i nije baš odjeknulo, više je zabašureno – ovo skorašnje Demostatovo istraživanje koje je pokazalo da je više od polovine (neznatno – 52 odsto) studenata protiv članstva Srbije u Evropskoj uniji. Može se na ovo, međutim, gledati i drugačije – sa više optimizma uz pomoć malo cinizma – kroz šta su sve prošli, ko ih je sve učio i vaspitavao, čudo je i da je trećina njih (tako je pokazala anketa) za Evropu.“
Ko bi se postarao da naučne rezultate zabašuri, ko bi to želeo? Studenti su nas, šta, razočarali i malko osramotili, pa se gradimo neveštim i čekamo da zaborav obavi svoje? Mogao sam ovo pitati i telefonom, ali neću, nije to ništa između nas dvojice, ako je stvar što se kaže znakovita, neka se uključe i treća lica, da odgonetnemo, skupa, koliko uzmognemo: da li svaki drugi student sanja da živi u Srpskom Svetu, ili pobunjenici samo ne bi u Evropsku uniju ovakvu kakva je?
Ono što su studenti pokrenuli nazivam i smatram preporodom (čak i ako ne uspe!): verujući u ispravnost onoga što su tražili, nisu raspisali konkurs za saveznike, dapače, otpisali su odsečno opozicione partije; zbog tog čistunstva dobili su, još u februaru, od mene prijateljsku opomenu, ali ako su odlučili da se odmaknu od političara, ipak su očekivali da će im prirodno prići svi drugi staleži, sve grupe i svi pojedinci kojima je stalo do istine, do poštovanja zakona, ili, još bolje, pridružiće im se svi kojima je potreban moral (premda, po moemu, do morala drži i bezmalo cela opozicija).
I zaista, uz studente su stali najpre njihovi profesori, pa, jedni za drugima, bajkeri, ratni veterani, poljoprivrednici, učitelji, taksisti, mic po mic – svi osim SNS-a, SPS-a, Srpske pravoslavne crkve i Evropske unije.
Među onima koji su se predstavili kao studentski lojalisti obreli su se i slučajevi kao što je građanin-profesor Lompar Milo, kome pripade čast da govori na pokojnom Trgu pokojnog i odnesenog iz groba Dimitrija Tucovića, naseli su, studenti, na profesorovu glagoljivost i prepredenost, ali da je Evropska unija blagovremeno stala uz studente, možda bi se na govornici ukazao i neki velikodostojnik Evropske unije, možda bismo na Slaviji slušali i simultani prevod sa engleskog, a ne samo mudrolije o srpskoj slavi, srpskim svetim teritorijama i o Srpskom Svetu. Sklon sam da studentsko nehajanje – ili odbojnost, imaju i na nju puno pravo – za porodicu evropskih naroda shvatim kao ličnu, uzvraćenu antipatiju: Evropska unija sa nesimpatijom i zabrinutošću gleda na studentski ustanak, iako je ovaj obrazložen, opravdan, neoružan i nenasilan, a gleda ga sa neodobravanjem jer ima kolonijalističke planove i dogovore sa našim vlasnikom, i ne znam kad EU studentima nanosi više štete – kad bestidno prenebregava jedan od najvažnijih društvenih pokreta, ili kad despota obasipa hvalospevima i izlivima divljenja? Studentima je EU naudila bezmalo koliko i tri domicilne udruge blagopomenute u preth. pasusu.
Jesu pojedinci iz evropskog plemstva držali stranu studentima, jesu gradonačelnici evropskih prestonica lično dočekivali bicikliste na putu u Strazbur, i maratonci su bili srdačno dočekivani u Evropi, ne samo od naših iseljenika, nego i od tamošnjeg življa, i lepo je, i dirljivo je, ako usred godišnjih odmora (a odlazak na letovanje je jedna od svetinja za sve preplaćene pripadnike novog evropskog plemstva) studente dočekaju Slovenka i Hrvat, učinili su najviše što su mogli, i ja sam im zahvalan, ali oni su izuzeci: vrhuška Evropske unije ne skriva i ne poriče svoje neokolonijalističke porive i planove, svejedno joj je što se na njenom obodu ljudska prava otvoreno gaze i ismevaju svakog bogovetnog dana i svake bogovetne noći: ako se mladim ljudima, koji su nas sve podsetili šta to beše vrlina, ne ide tamo gde je vrlina ustuknula pred koristoljubljem i pohlepom, meni to nije neprijatno odjeknulo. Naoborot. Evropska unija zamerila se i lično meni, možda otuda umišljam da razumem studente: kad god odonud neko dođe i divi se, javno, našem vlasniku poželim da i ja, svima koji su na platnom spisku EU, zagorčam, kad bih samo mogao, ne samo taj dan, nego čitav njihov mandat.
Peščanik.net, 02.09.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
LJUBAVNA PESMA ZA EVROPUMILO LOMPAR
NADSTREŠNICA
