Kiša pada i pomalo snega / Teško onom ko konaka nema

Daj i ja da budem novinar istraživač, sad je bar priroda dala internet, Google, Vikipediju; ako već imam trajni moto za tekstove o izbeglicama, barem da mu znadem poreklo, avaj, naiđoh na sebe samog (Kazna za nesportski život), tja, moglo bi biti iz narodne pesme, iz pozorišnog komada sa pevanjem i pucnjavom koja je u staro vreme bila kao dobar dan, ili je iz opusa kakvog romantičarskog pesnika koji je vraćajući se posle fajronta u iznajmljenu sobu gde tek treba potpaliti vatru u peći pomislio na nevoljnike koji ni to nemaju, ne znam; ovako nenastavljena zvuči rima kao poslovica, kao umereno dešperatna konstatacija: tako je kako je, promeniti se ne može, ali budimo toliko barem ljudi da je promrmljamo sebi u bradu dok, prozebli i mokri, podižemo kragnu kaputa i ubrzavamo korak.

&

Koliko sam puta čuo vapaj „da se više ne delimo“, pa evo, sad gotovo da se ne delimo kad treba da podignemo glas protiv azilanata: novinari revnosno zapitkuju domaći živalj kako mu se dopada najezda izbeglica, inoveraca koji ne znaju naš jezik, koji nisu čak ni slovenskog porekla, a stanovništvo predusretljivo odgovara, radosno što ima priliku da sa nekim podeli svoju muku: „Daleko im lepa kuća, neka idu kod onih koji su bombardovali njihove zemlju, šta su navalili svi kod nas…“ Drugi će: „Imam četiri kćeri, tri su zaposlene, najmlađa ide u školu, naravno da sam protiv toga da dođu ovamo…“

Državni službenik izdigao se iznad porodičnog i sitnosopstveničkog interesa te izneo najviši mogući, državni i bezbednosni razlog: termoelektranu. Koja Srbadiji daje svaki treći kilovat, a u blizini koje bi neko da smesti tuđince. Spremne očito na sve. I da dignu „Nikolu Teslu“ u zrak, i da se nastane u samoj elektrani, pa da, čim su prevalili tolike kilometre i obreli se na ovoj geografskoj dužini i širini…

Revija odgovora dovoljna je za studiju o iskorenjenoj empatiji, o snažnom uverenju da mi nikome ništa ne dugujemo, naprotiv, međunarodna zajednica treba prethodno sa nama da se iskusura, da podmiri makar deo štete nama nanesene, tek ćemo tada razmotriti bismo li i mi primili izvesnu, u početku dakako tek simboličnu količinu očajnika koji bi da okušaju sreću u još neviđenoj tuđini.

Ili mi je nešto gorko promaklo, ili novinari uopšte nemaju pripremljeno nijedno potpitanje. Na primer: „Razumem da se ne radujete siromašnim, gladnim i ne uvek baš ni obrazovanim pridošlicama, znam da ni vama ne cvetaju ruže, ali zar nismo mi u dva velika naleta preplavili i Evropu i Ameriku i Kanadu?“ Pa drugoga koji za azilante ima samo drvlje, kamenje i škrgut zuba da novinar upita: „Imate li vi nekog rođaka u inostranstvu, a ako i nemate – jeste li ikad zamislili sebe kako bez posla i bez nade napuštate ovaj vaš verovatno i rodni gradić nadomak Elektrane i kako odlazite, poput Gvozdena na slici Miće Popovića, u pečalbu koju ćete tek da upoznate?“ Ne. Sva pitanja koja sam pročitao sugestivna su kao ona koja država postavi građanima kad raspiše referendum, poslenici slobodne reči pitaju tonom koji ohrabruje sagovornike da otvore svoja čemerna i otvrdla srca, žurnalisti samo što ne kažu intervjuisanima: „Mi smo naši, i mi naravno mislimo isto kao i vi, ali naše je samo da pitamo, a vi imate punu slobodu govora, imate pravo, dužnost i čast da branite svoj zavičaj od promena i svoju rođenu opštinu da štitite od nepotrebnih izdataka“.

&

Ako u anketama vrli novinari i vrli građani ne skrivaju zajedničku odbojnost, otpor, strah i bes prema azilantima, možete zamisliti tek kako je na internetu gde smisliš sebi dopadljiv nik i raspališ po kome god ti drago. Pažnju mi je sinoć privukao mislilac potpisan kao Švedo, a koji je sajtu B92 poslao slatke riči ove: ovde u švedskoj ima je previše a već su najavili da sledeće dolazi preko 60 000 hiljada! Kad odeš u grad kao da se nalaziš u Bagdadu!

Ne budi lenj napišem ja pa svoje: komentator potpisan kao Svedo tuguje u Svedskoj sto ima puno azlianata i strepi od najezde novih, a ko ste vi, g. Svedo? Stari Svedjanin koji je zavrsio slavistiku i cita srpske sajtove, ili ste mozda i vi dosli u Svedsku iz bivse Jugoslavije, i sebe sad vidite kao starosedeoca, kao nekoga koga je bas prijatno videti u gradu, a vama je neprijatno kad vas doseljenici podsete na Bagdad? Pa sta je uopste Bagdad?

Neskol’ko chasov spustia vinem se ponovo do lica mesta, Švedo dobio pedeset jedan kliktaj podrške, i devetnaest glasova nepodrške, na moju stranu stalo četvoro čitalaca, protivan za divno čudo nije bio niko, procentualni sam pobednik, po pažnji koju mi je čitateljstvo uopšte posvetilo sam pak petnaest puta slabiji, i ne izbija mi Švedo iz glave: biste li vi, zemljače, voleli da vas Kraljevina Švedska obešteti? Izneverena očekivanja, takva i takva, odšteta tolika i tolika. Rodnu grudu napustiste nadajući se da ćete u Švedskoj naći posao, da ćete se skućiti i da ćete biti sveža krv, temperamentni južnjak, egzotičan taman koliko treba, a oko vas da će posvuda biti kćeri Skandinavije, plavooke, kosa im boje slame, neke na rukama imaju zlatne i nežne, samo izbliza vidljive malje, i to samo dok su još preplanule po povratku sa Jadrana, sad kad odete u varoš i stanete ispod sahat-kule oko vas sam go bagdadski lopov, ima i film koji se tako zove, i vaš dolazak na sever, odliv vašeg uma i celog vašeg organizma, vaša selidba koja je bila blagovremena i blagoslovena, sad je umnogome obesmišljena, a zašto, zbog licemerne političke korektnosti, ko je ne zna skupo bi je platio.

&

„Večeras zajedno! Ovo je emisija posvećena svima vama koji živite i radite daleko od rodnog kraja…“ Zar nemamo ovu špicu, čestitke, pozdrave i narodne pesme na Radio Beogradu od pamtiveka? Pa kome to pravimo, koliko je ljudi iz Jugoslavije i Srbije otišlo u inostranstvo i tamo provelo decenije ili ostalo tamo do poslednjeg daha? Naši se zovu dijaspora, pojava stara možda tek pola stoleća, ali izuzetno ovde štovana, voljena i precenjivana, dijaspora se oglašava doznakama, šalje rodbini i crkvi novac, lekove, a mi sa svoje strane pravimo ministarstvo koje će se baviti samo njima. Ali to su naši! Sve školovani i fini ljudi, kad oni odlaze Srbija plače, i to naravno da nije nikakva najezda azilanata, to se onda zove odliv mozgova! (Nedavno mi bivši novinar mislim čak najstarijeg dnevnog lista na Balkanu uze reč iz usta: Srbija, reče, nije ništa izgubila time što joj deo stanovništva živi u inostranstvu, to i ja mislim, a mislio sam isto to i kad je SR Jugoslavija na tri godine bila lišena mene).

Uglavnom se na priliv mozgova sa istoka i juga kod nas gleda kao na nezasluženu kaznu i stanovništvo koje inače robko prihvata sve što mu vladajuća klasa čini odjedared iznenađujuće oštro i drsko zahteva od države da nevoljnike smesti u neku drugu mesnu zajednicu koja neka vidi sa njima šta će, neka se i tamo žitelji ujedine, neka dignu i oni bunu protiv azilanata: nećemo valjda i džamije da im zidamo i da im u narodnim kujnama spremamo halal obroke?

O narodnom otporu prema tuđinu ima dakako lokalpatriotizma koji trenutno eto nema gde da se iskali, pardon: iskaže, ta se opijenost zavičajem i vlastitom nahijom prekrasno slaže sa sabornim sebičlukom te sa negovanim slepilom za tuđu muku. Moramo da ih držimo podalje od naše Elektrane (da nam ne bi još i oni krali struju, kao naša vajna manjina da ne kažemo koja), pa koliko su te izbeglice daleko od emisije na arapskom a koja će u devet uveče počinjati poletnim pozdravom spikera: „Ovo je emisija posvećena svima koji živite i radite daleko od rodnog kraja“?

Peščanik.net, 28.11.2013.

Srodni linkovi:

Miloš Ćirić – Rat se vraća kući

Bojan Gavrilović – Niko nema što Srbin imade

Milica Jovanović – Azilanti u snegu

Vimeo – Centar za azil u Bogovađi

Vimeo – Pomoć azilantima