Frank-Walter Steinmeier je nedavno izjavio „da je Nemačka prevelika da bi komentarisala svetsku politiku“. Sada vidimo na šta je mislio. Nemačka ne samo da je komentarisala situaciju u Kijevu, već se i aktivno umešala. Rezultat je diplomatska katastrofa.

Da li su Merkel i Steinmeier naivni ili su samo želeli da budu lukavi? Možda su nameravali da pomognu Ukrajincima ili čak da Putinu pokažu gde mu je mesto? Oba ova plana su se izjalovila. Bila podela ili rat, Ukrajina će platiti visoku cenu za to što je podlegla zapadnom iskušenju, u čemu i Nemačka ima veliku odgovornost.

Frankfurter Allgemeine Zeitung je pre samo nedelju dana slavio: „Ministar spoljnih poslova Steinmeier je samo nekoliko dana pre povratka na funkciju obećao da će uskoro proveriti svoj autoritet.“ Pohvala iz FAZ-a, koja se odnosila na nedavno zaključeni sporazum između ukrajinske vlade i opozicije, na kome je radio i Steinmeier, bila je preuranjena. Nova nemačka spoljna politika se već na samom početku suočava sa svojim ograničenjima. Međutim, diplomatija je moć percepcije, kako je to rekao stari majstor Kissinger. Svet moramo da posmatramo i iz ugla drugih. A to su u ovom slučaju Rusi.

Šta su ljudi iz kancelarkinog okruženja i ministarstva spoljnih poslova očekivali od Rusije kada su Kijevu ponudili sporazum o stabilizaciji i pridruživanju? Kada su ohrabrivali ukrajinsku opoziciju da se pobuni protiv – ipak izabranog – despota Janukoviča? Kada su pučističku vladu – kako ipak moramo da nazovemo nove gospodare u Kijevu – priznali bez oklevanja?

Šta su Rusi mislili kada je američki senator John McCain u decembru na trgu nezavisnosti u Kijevu uzviknuo: „Ukrajinski narode! Ovo je tvoj trenutak! Slobodni svet je uz vas! Amerika je uz vas!“ I kako su se Rusi osećali kada su bokser Kličko i gasna oligarhkinja Timošenko odmah nakon državnog udara dobili poziv na predstojeći sastanak evropskih narodnih partija?

Putin ne želi da bude partner Zapadu. On radi na svom evroazijskom velikom carstvu. Obostrano nepoverenje je bezgranično. Uz dobre razloge na obe strane. Ali ovde počinje jedan realni konflikt interesa. Ukrajina, to znači granica. Ona se proteže između Istoka i Zapada, stvarajući do sada nepremostivi jaz u ovoj zemlji.

Sviđa nam se kad nas naš ministar spoljnih poslova uverava da u Ukrajini nije reč o „geopolitičkoj igri šaha“, već Ukrajinci treba sami da odluče o svojoj budućnosti. Međutim, Vladimir Putin ne misli u kategorijama demokratskog samoopredeljenja i digitalne globalizacije. Ukrajina je za njega zaštitni zid, koji okružuje njegovu tvrđavu. Zato ovde nije reč o početku novog „hladnog rata“. Ovde su koreni daleko dublji. Ovo je „velika igra“, o kojoj je govorio i Radyard Kipling. Velika igra za prevlast u centralnoj Aziji, koju su u 19. veku vodili Velika Britanija i Rusija.

Američki geostrateg Zbigniew Brzezinski napisao je 1989. da Ukrajina pravi razliku između toga da li je Rusija „azijska imperijalna država“ koja se bavi konfliktima u centralnoj Aziji ili je „moćna imperijalna država, koja obuhvata i Aziju i Evropu“.

Međunarodno pravo je ovde od drugorazrednog značaja, kao što je to slučaj i kada je reč o američkim napadima dronovima duž granice Pakistana ili izraelskoj okupaciji zapadnog Jordana ili kineskom proizvoljnom povlačenju granica u Južnom kineskom moru. Kada je reč o odbrani sopstvenih interesa, Rusija nije jedina koja je agresivna.

Čak i da je Putin „besprekorni demokrata“, što u stvari nikada nije bio, ne bi mogao da se odrekne Krima. Setimo se samo da su upravo nemačka princeza, kasnije poznata kao Katarina II ili „Velika“, i njen voljeni princ Potemkin zauzeli Krim, „od sada pa zauvek“, dok se nemačko-baltički general Eduard Totleben zahvaljivao Aleksandru II što je tvrđava u Sevastopolju godinu dana odolevala engleskim napadima tokom Krimskog rata.

Možda je Zapad svo ovo vreme radio na podeli Ukrajine na zapadni i istočni deo. Bolje pola Ukrajine na našoj, nego cela na ruskoj strani? U tom slučaju je onda nemačka politika daleko mudrija nego što to na prvi pogled izgleda. U svakom slučaju, svet bi dobro prošao ukoliko bi se kriza završila otcepljenjem Krima.

Spiegel, 03.03.2014.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 04.03.2014.

TEMA – UKRAJINA