Velika iluzija

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Uvek mi bude neprijatno – mada to, srećom, i nije često – kad me neko preceni, država pak jedva čeka i daje sve od sebe da se drugima predstavi neuporedivo boljom nego što jeste. Uverena da se ceo svet lažno predstavlja, upinje se i naša bleda mati da očara okolne i prekomorske države svojom izuzetnošću, olimpijsko pleme drži da nijedan izdatak za tako uzvišenu svrhu nije prevelik, a ono što me je ovih dana dokrajčilo, blago rečeno, to je što i poharano stanovništvo isto misli što i njegova vajna, demokratski izabrana vlastela: za ugled Srbije – koliko god treba, svakome ko će zemlju predstaviti boljom i drukčijom nego što jeste!

Ne pratim život elite, ali tumaram po deponiji zvanoj internet i tu nabasam na tobožnji skandal koji su našijenci napravili u Parizu, gde imamo još uvek velelepni Kulturni centar, i gde stoluje da li rođak sa sela, dramski pisac, ili neko njemu nalik, ali tamo su se po službenoj dužnosti, a dobrotom vladajuće stranke, obreli i rođaci naših velmoža iz gradova, a koji nisu nikakvi pisci, uglavnom su se poslenici kulture tamo gadno pokarabasili, rukovodilac je kazao, gorko, da sa ljudstvom kakvo mu je dodeljeno ne može da podiže ugled Srbije, njegov plemeniti vapaj da mu se na raspolaganje stave kvalitetniji podizači ugleda nije bio uslišen, bilo kako bilo, u svađi nasred Trećeg arondismana malo je falilo da udari Srbin na Srbina, srušili su jedan stilski astal iz vremena Pariske komune, skrjali mu jednu nogu i okrnjili duborez, bruka se raščula po celoj EU i po zemljama kandidatkinjama da uđu u porodicu evopskih naroda, da, naši su u svojoj prostodušnosti metnuli PVC prozore na zdanje koje je pod zaštitom francuske države, njihovog zavoda za zaštitu spomenika i UNESCO-a, pa će me vraćanje fasade u njeno prvobitno, prirodno, istorijsko i stilsko stanje koštati mislim sto hiljada evra, ali me astal i pendžeraj manje truju od dodatnog dokaza da na lažnom predstavljanju radimo punom parom.

Njegovo Veličanstveno Vladarstvo Aleksandar živi u uverenju da će takozvani orlovi na svetskom prvenstvu u fudbalu zaseniti sve druge ptice i da će Srbija nakon finalne utakmice biti najuglednija država, i to ne samo u čarobnom svetu fudbala, nego u svim zamislivim i nezamislivim oblastima koje državu čine državom. Kad naši sportisti osvoje medalju to je kao da se na svečano postolje penje kompletan državni vrh, a čim vrhuška siđe, na postolje se jedan za drugim penju silni siromasi i socijalni slučajevi iz Srbije, jer su svi oni kroz tu medalju pobedili sirotinju i srednji stalež u mnogo razvijenijim državama! Medalja je uporediva samo sa naforom, medalja je materijalno i dekorativno ovaploćenje božanskog, a zamysel da se na sportskim nadmetanjima može isposlovati visoki ugled za državu praznoverje je nad praznoverjima.

Praznoverci drže da je vrhunski sport simbol i dokaz svega vrhunskog što negujemo i postižemo u našoj vrhunskoj državi, fudbaleri su doduše odavno razasuti po tuđinskim ligama, pa je teorija krvi i tla malko okrnjena, ali ako i igraju bezmalo svi na tuđinskom tlu, krvca je naša, i kad se tome dodaju dresovi i himna biće to još jedna prilika da se Srbija raščuje ne po dobru, nego po trijumfu nad celom međunarodnom zajednicom. U to ime vladar usmeno objavljuje ferman da će beloglavim supovima biti isplaćeno deset miliona evra ako budu dostojni Nemanjića i osvoje prvo mesto!

Moji negdašnji saradnici listom su zapanjeni i ne veruju mi kad kažem da bih mogao da živim bez ijedne olimpijske medalje, ili bez ijednog rekorda, znam li ja, pitaju sablažnjeni, koliko znoja treba proliti da se osvoji prvo mesto u Evropi ili u svetu? – Vidim da niste bolji ni drukčiji od države: zavoleli biste svaku disciplinu u kojoj bi neko iz Srbije dobio medalju, ne znate ni pravila ni svrhu tekvonda, niste bili ni na jednom takmičenju, ni na treningu, ali biste odmah dali nacionalnu penziju, stan i ne znam koliko stotina hiljada evra devojci koja je u tom sportu pobedila.

Kažem im da joj je ta medalja plata, ne, ma kakvi, ona to radi za ugled Srbije, eh, da nam je više tih Milica, gde bi nam kraj bio?! Ponavljam, ama sam nadjačan, da zbog mene ne mora niko da se znoji, a da nam je kao zajednici potreban nevrhunski sport, igrališta za decu, za amatere i kak se veli rekreativce, da, to jeste u skladu sa mojom maštarijom o silnim honorarima koje bih dobio za još nenapisani bestseler, a od čega bi najveći deo otišao u moj fond za netalentovanu decu, vreme je da se udari čifte elitizmu i veličanju borbe za opstanak, to bih ja učinio, uz nos državi opsednutoj snom o višim bićima, o višoj zapravo rasi, kojoj prosečni i još slabiji od proseka primerci moraju da služe do krajnjih njihovih granica, jer su potonji tek odskočna daska, pogon i katalizator ubogi za one koji mogu više, možda i najviše, a takvi će onda proneti nadzemaljsku slavu Srbije, proneće je po vascelom internetu, po svim kanalima koje daljinski upravljač može da otvori, o nama će se čuti u celom svetu, a kad svi ovi naraštaji, savremenici i svedoci slave naše, budu pod zemljicom čarnom, još će ostati snimci naših uspeha, i još će moći da se čuje MP3 „Bože pravde“.

&

Šta bi bilo kad niko od naših sportista ne bi osvojio nijedno zlatno odličje, ni srebrno, ni bronzano? Bi li naše bivstvovanje imalo ikakvog smisla, bi li se takav život mogao izdržati, i koliko dugo?

Moji odavno dresirani i prezadovoljni dresurom prijatelji će na to: „Pa zar se ti ne raduješ napretku sporta, ne pitaš se gde su granice ljudskih mogućnosti?!“ – Naravno da se ne pitam! Devojka na Olimpijadi diže tegove triput teže od nje same, dizaču tegova se, pred zadivljenim i besposlenim čovečanstvom, i naočigled preplaćenih članova MOK-a, slomi ruka, taj se lom kostiju začuje kao da je u šumi zbog mraza pukla grana, žrtvi se otme urlik bola (koji ju, gle, povezuje sa svima nama kojima zlatna medalja i podizanje ugleda otadžbine nisu na kraj pameti) – šta se tu veličanstveno događa, što bi anonimni sunarodnici morali celog veka da finansiraju?!

Tu moji oponenti, srećni što su u tolikoj većini i tako prijatno ušuškani u naviku divljenja pobednicima, već gube strpljenje: „Daj, pa sve države to rade!“ – „Pa neka rade, ja se sa svim državama ne slažem: vladajuće elite novcem stanovništva plaćaju ono što one smatraju reklamom, a ja ću vam sad poslednji put ponoviti da državi ne priliči i ne pomaže reklama.“

Ljudi bi da podižu ugled apstrakciji kakva je država, a kad tražim da definišu ugled, svima je to ispod časti. Kad je Novak Đoković harao kontinentom, ugled Srbije bio je na vrtoglavom vrhuncu, kako to, pitam, nije li to ugled lično Đokovićev, pa onda njegovog tima, pa njegove familije koja ga je načinila zavisnikom od pobeđivanja, nije li to uspeh njegove prve učiteljice, pa Hrvata koji ga je trenirao u Nemačkoj, pa kuvara koji je u tom kampu omogućio zdrav i pravilan razvoj tih svih sportskih organizama? Koliko ima koncentričnih krugova i elipsi oko prvaka u tenisu, pre nego što se na dalekom obzorju ne ukažu državne granice Srbije, sa njenim karaulama i graničnim prelazima?

I šta se dešava kad takva pobednička uzdanica i nepresušno vrelo ugleda Srbije počne da gubi i da se stropoštava na svetoj ATP listi, zar ne krnji građanin Đoković već duže vreme naš zajednički, državin i narodov ugled, zar ne bi država, ako uspešnima udeljuje šakom i kapom, trebalo da ga zbog njegovog posrtanja novčano kazni?! Njemu lično nije ni davala (držala ga je, shodno svojoj najsvetlijoj tradiciji, u neravnopravnom položaju: nije mu dala čak ni stan, koji je onda on, budući stambeno i svekoliko zbrinut, mogao pokloniti nekoj porodici nedorasloj da podigne šampiona u bilo čemu), ali ako je naš ionako visok ugled dosad besplatno i dragovoljno – ili usput – podizao i podizao, sad je počeo da škodi našem ugledu i da dovodi u pitanje našu svekoliku nadmoćnost!

Ili se vrati na vrh, mladi čoveče, ili uzmi državljanstvo samo Monaka, pređi u budizam, ili gde ti je drago, pa onda podrivaj ugled kneževine i Dalaj-lame koliko ti drago.

 

Samo za vas Ljuba peva Vostani Serbie

Peščanik.net, 09.06.2018.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Deset miliona, brate!