Danilo Kiš, foto: Peščanik
Danilo Kiš, foto: Peščanik

Ako će napadi na druge ustanove izgledati kao napadi na Univerzitet u Beogradu pošto je njegov Etički odbor odlučio, jednoglasno, da je rad Siniše Malog plagijat, onda praktično nema nijednog razloga da te druge ustanove ne slede Univerzitet i ne iščupaju se iz očito ne baš čeličnog stiska tekućeg režima. Sve čime su zapretili klovnovi – da ne kažem, džokeri – koalicije na vlasti, na čelu sa vrhovnim lakrdijašem Vučićem, samo su poslovični dim i magla: guše, ali nisu opasni po život.

Recimo, lakrdijaš ovako: predložiću da se svi doktorati digitalizuju, pa da mogu da se čitaju kao što se čitao ne više doktorat Malog. U dobro režiranoj komediji, na tom mestu bi se zaorio gromoglasan smeh, jer za razliku od komedijaša, obaveštena publika u studiju zna da se doktorati već digitalizuju ili su u štampanom obliku pohranjeni u Univerzitetskoj biblioteci, te su dostupni za čitanje kome god se prohte da na to potroši vreme.

Pored toga što je tu smešno neznanje samo po sebi, jer se izdaje za vrhovni autoritet i kompetenciju, ni pretnja se ne može shvatiti ozbiljno: preti se onim što već jeste deo opšteprihvaćene dobre prakse. Drugim rečima, to čime Vučić preti zajednica koja je meta njegove pretnje vidi kao minimalni standard verodostojnog intelektualnog ponašanja. Zapretiti univerzitetskim radnicima digitalizacijom doktorata isto je što i zapretiti sudijama da će morati da sude u skladu sa zakonom.

Tako se svet lakrdijaša pokazuje kao odraz normalnog sveta u Alisinom ogledalu. U tom naopačke izvrnutom svetu iza ogledala najveća pretnja je poštovanje reda i zakona.

Kada je jednom zagazio u taj svet, Vučić je neminovno morao da posegne i za eksplicitnim literarnim analogijama: svetogrdno je uporedio Sinišu Malog sa Danilom Kišom. U već pominjanoj imaginarnoj komediji, na tom mestu morali bi se razleći smeh i suze zajedno. Ne samo zato što bi se publika zbog ovog poređenja morala smejati do suza; u isto vreme, ona bi morala i zaplakati od muke, jer nemušti zabavljač otvoreno demonstrira koliko nema pojma.

Hajde da čisto primera radi stavimo u istu rečenicu dva naslova koji se ni po jednom osnovu ne mogu smisleno dovesti u vezu, izuzev u naopakom lakrdijaševom umu: „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i „Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije“. Čitaocu s Marsa ostavljamo da samostalno zaključi kojim žanrovima pripadaju dela s ovim naslovima. Čitaocu na Zemlji se izvinjavamo što ćemo mu ponoviti ono što već odlično zna.

U Kišovoj knjizi imamo prozu, to jest fikciju. Rad Siniše Malog trebalo je da bude naučni, ali, eto, ispalo je da nije. U prozi je preuzimanje delova iz drugih tekstova bez oznake da je reč o citatu dopušteno, ako se može pokazati da se na taj način sklapa smisaona celina koja nadilazi značenje preuzetih delova i njihovih izvornih celina. Kiš je napisao dve knjige kako bi objasnio da je upravo to uradio. Uporedivši ga sa Kišom, Vučić je Malom zapravo postavio zadatak.

Mali bi sada trebalo da napiše novi rad i pokaže da je izmenio smisao delova koje je citirao smestivši ih u novi kontekst svog rada. Kada bi to uspeo, Mali ne samo što bi odbranio svoj doktorat nego bi napravio i zaista revolucionarni zaokret u naučnom mišljenju i pisanju. Istorija nauke delila bi se nadalje na dva perioda – pre i posle Malog. Možda Mali sa sobom i nosi taj kapacitet, ali za sada to u njemu vidi samo Vučić (dobro, pored njega i Ana Brnabić i Mladen Šarčević).

A možda Vučić ipak vidi nešto drugo, što opet ne vidi niko drugi osim njega i njemu lojalnih kolaboracionista sa FON-a. Možda Mali nije pisao naučni rad. Možda je, poput Kiša, hteo da napiše priču. Pa su svi pogrešno pročitali njegovo delo izuzev Vučića, a zajedno sa njim i članovi raznih stručnih komisija na FON-u uključujući i Nastavno naučno veće tog fakulteta. Iako je to malo verovatno, moguće je da su svi oni delo Malog – ponovimo mu naslov „Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije“ – iskreno čitali kao fikciju.

Trebalo je onda, ako je tako, to da nam kažu, kao što nam je Vučić sinoć sugerisao. Tada bismo uvideli da rad Malog možda i nije plagijat. Ali bismo saznali još nešto: Mali je izabrao pogrešno mesto za objavljivanje svoje priče, a stručnjaci na FON-u uzeli su na sebe da sude o nečemu u šta se ne razumeju i za šta nisu kompetentni. U najmanju ruku, zajedno su pokazali da se ne snalaze u svetu. S obzirom na mesta koja su zauzeli, sledeći izvod bi morao da bude da je i zemlja u kojoj su takvi promašaji u razumevanju mogući ozbiljno poremećena.

Krajnji izvod već sluti i čitalac sa Marsa – jedino u takvoj zemlji, iza ogledala, moguć je i Vučić kao predsednik. Obrativši nam se sinoć, Vučić nam je upravo to rekao, uvevši u priču o Malom – ni krivog ni dužnog – Danila Kiša.

Peščanik.net, 26.11.2019.

TEMA – PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)