Preševo 2015, MIC Niš, Komesarijat za izbeglice i migracije RS

Preševo 2015, MIC Niš, Komesarijat za izbeglice i migracije RS

Gde kod da zagrebeš, isplivaće sovjetština. Da, ovaj se korov baš čvrsto zapatio u svesti naših sugrađana. No ipak, da li znate po čemu se današnja Rusija razlikuje od Sovjetskog Saveza?

Sovjetskog čoveka si usred noći mogao lupiti po glavi, probuditi ga i upitati: šta će biti 1980? I nikakva iznenadna bol ili pakleni mamurluk od jučerašnjeg teškog pijanstva ga ne bi sprečili da uvereno odgovori: naša zemlja će 1980. zakoračiti u komunizam. Svemoćna Partija je još početkom 60-ih svečano obećala da će se već to pokolenje kojem on pripada naslađivati blagodetima komunizma.

I danas se živo sećam prekrasnog crteža u mom prvom udžbeniku istorije uz pomoć kojeg nam je veselo i vrlo prosto bilo objašnjeno šta nas čeka 1980: svaka porodica će imati svoj stan, besplatne komunalije, besplatne lekove i lekarske usluge, besplatan javni i turistički transport itd.

Cilj je kasnije bio malkice korigovan i umesto komunizma nam je te 1980. stigla Olimpijada. Ali, i to je – smatralo se tada – odličan rezultat. Bio je to zaista veliki praznik, istina donekle okrnjen. Pozivajući se na našu vojnu intervenciju u Avganistanu, ovaj naš praznik su sve zapadne zemlje listom bojkotovale. Ali zato su se mnogi Moskovljani još par godina sa zadovoljstvom sladili zalihama koka-kole uvezene zbog Olimpijade.

I nisu samo utopističke maštarije o komunizmu i radost zbog Olimpijade sovjetskom narodu grejale dušu. Maštao je taj narod – i te je ciljeve takođe pred sebe postavio! – da dostigne i prestigne Ameriku, da prvi pošalje čoveka u kosmos, da u hokeju pobedi kanadske profesionalce. Nešto od toga je čak ostvario, a nešto je do kraja ostalo tek puki san.

A danas? Koji su ciljevi današnje Rusije i šta će s njom biti za 20 godina? Ume li to neko da nam kaže? Nekada davno, na samom početku svog predsednikovanja, Putin nam je obećao da ćemo stići i prestići Portugaliju. Ubrzo zatim su planovi tog novopečenog Napoleona naprečac bili zaboravljeni, te je Portugalija i dalje ostala daleko ispred nas.

I mada je to, reklo bi se, njegova tema, čak i na pitanje hoće li Rusija ratovati ili ne, naš nam predsednik nekako sasvim smušeno i neodređeno odgovara.

Nema ni stoprocentne uverenosti u to da li će 2018. u Rusiji biti održan svetski šampionat u fudbalu ili ne. To pitanje je još uvek otvoreno. Mogu da nam ga uzmu, ili da ga bojkotuju, baš kao što su nam i onu moskovsku Olimpijadu 1980. složno bojkotovali. Tim pre ako režim u međuvremenu smisli još neki nestašluk tipa aneksije Krima ili rušenja malezijskog Boinga.

To što je budućnost Rusije postala nepredvidiva je stvar koja više nikoga ne može začuditi. To i jeste „zaštitni znak“ našeg predsednika, brend koji on još od davne 1999. celom svetu radosno reklamira. Jer odavno je primećeno da je Vladimir Vladimirovič izvanredan taktičar i nikakav strateg. I živi on tako svoj srećni život, pretrčavajući kratka rastojanja od jednog blistavog taktičkog poteza do drugog, a s njim zajedno – i mi.

Najsvežiji primer je Sirija. Evo šta ćemo – odlučio je prošlog leta Putin. Umešaćemo se u sirijski konflikt, malo ćemo tu i tamo pripomoći zapadu u borbi s islamskim terorizmom, usput ćemo se vredno potruditi da našem drugu Asadu bombama proredimo njegovo pobunjeno stanovništvo, a zapad će u znak zahvalnosti zaboraviti na Ukrajinu i polako, mic po mic, ukinuti sankcije.

Međutim, lukavo „otvaranje s planom za šuster mat“ nije upalilo. Zapad se u Putinove zamke nije uhvatio, a kremaljski veliki kombinator već sprema novi potez: znači tako; izgleda da od naših bombi na desetine hiljada izbeglica beži u Evropu kojoj to enormno otežava i bez toga teške probleme sa migrantima? Hej, pa ako je tako – a nesumljivo jeste – pojačaćemo bombardovanje! Ako ništa drugo, možemo im dobro zagorčati život, a posebno onoj pakosnoj Nemici koja nam nanosi najveću štetu. Nećete da nam ukinete sankcije? Nećete da priznate da je Krim naš i da nam dozvolite da uzmemo i ostale delove Ukrajine? E onda – što se kaže – izvolte… I potpišite se moliću lepo!

Kako je prošla nedelja pokazala, zapad je sve odlično razumeo. „Poslednjih dana smo bili zaista šokirani. Zahvatio nas je pravi užas od slike stradanja desetine hiljada civila od bombardovanja koje na severu Sirije sprovode ruski avioni“ – izjavila je prošlog ponedeljka ta pakosna Nemica, kancelarka Angela Merkel.

Nastalu situaciju je najbolje formulisao Džordž Soros. U borbi protiv ISIS-a, Putin nije nikakav saveznik – napisao je on. On se u sirijski konflikt umešao sa sasvim drugim ciljem. U početku nije imao nameru da zaoštrava najveći evropski problem – problem migranata. Ali tokom vremena, ovaj veliki taktičar je napipao najbolniju tačku zapada: događaji u Siriji i oko nje, odnosno migrantska kriza prouzrokovana ratom na Bliskom istoku, ozbiljno preti Evropskoj uniji koja puca po svim šavovima. To bolno mesto treba jače pritisnuti i tako „pomoći“ Evropi da se što pre raspadne. Evropska unija i Putin su „u mrtvoj trci ko će prvi da propadne“ – upozorava Soros.

Ostaje još samo da se vidi hoće li i ostali evropski političari i njihovi američki saveznici razumeti kakva im opasnost preti. Sudeći po prošlonedeljnom telefonskom pozivu Obame, Vašington je to i te kako dobro razumeo. Od Rusije se izričito zahteva da odmah prekine sa vazdušnim udarima na sirijsku umerenu opoziciju. Međutim, budući da o tom bitnom delu telefonskog razgovora Kremlj javnosti nije saopštio nijednu jedinu reč, nameće se zaključak da veliki kombinator nastavlja da kombinuje.

Evgenij Kiseljov, Радио Эхо Москвы, 15.02.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 22.02.2016.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU