Kako to obično i biva, o stanju jednog društva često možete mnogo više saznati ne po vestima koje mediji objavljuju nego po vestima koje mediji ne objavljuju. Pogotovo kad neke teme naprave takvu medijsku gungulu da ne možete razabrati ni šta je bitno, a kamoli šta je istinito.

Da li zbog nemara ili namere urednika tek, u nedelji u kojoj su nas prvo tabloidi, a zatim i svi ostali mediji zatrpavali dugim spiskom naručenih ubistava i mnogo kraćim spiskom njihovih naručilaca, tačnije – naručioca (Slobodana Miloševića) i naručiteljke (žene mu Mirjane Marković), jedna srodna vest iz najbližeg susedstva nije dobila nikakav publicitet iako biste očekivali da će je naši novinari videti kao dobru vest ili još bolje – kao dobar početak.

Naime, u Hrvatskoj se dogodilo da je jedna novinarka dobila spor protiv države. Ako ste pomislili da već i sama ta činjenica zavređuje prostor u ovdašnjim medijima koji bi trebalo da više od drugih saosećaju sa kolegama koji se zlopate zbog države, sačekajte da čujete nastavak. Novinarka je podnela tužbu zbog toga što su agenti kontraobaveštajne službe pokušavali da je prisile da špijunira (svoje kolege ali i političare, ambasadore, intelektualce) i da u medije plasira priče koje joj služba naruči.

Zanimljivo bi bilo saznati zašto ova vest nije prepoznata kao, ako ništa drugo, a ono bar aktuelna u trenutku u kojem svi mediji bruje o nekadašnjim ubistvenim operacijama naše ”Službe” i kad neki mediji optužuju tu istu ”Službu” da tendenciozno plasira poverljive ili izmišljene podatke. Zar ni jedni ni drugi nisu videli priliku da kroz priču o hrvatskim tajnim službama našoj javnosti ponude sliku naših tajnih službi? (Pa šta hoćete, ni Šekspir nije napisao da ima nešto trulo u državi Engleskoj nego u državi Danskoj, zar ne?)

Osim toga, činjenica da je hrvatski sud dodelio odštetu nekom novinaru jer mu je tajna služba ugrozila zdravlje i ugled, mogla bi biti inspiracija našim novinarima da isto to potraže na našim sudovima. Ne samo što bi to bila prilika da speru ljagu sa sebe (kako da ne oprostite nekome ko je radio pod pretnjema i ucenama tajne službe?) nego ni visina odštete nije zanemarljiva (sedamnaest hiljada evra, kao u slučaju hrvatske novinarke).

Ali, da bi se to desilo morali bi da ispune dva uslova: prvi – da javno priznaju kako su radili po nalogu ”Službe” odnosno vlasti, a ne po sopstvenoj savesti i nalogu profesije, što baš i nije za pohvalu, i drugi – da ustvrde da su radili zbog pretnji, a ne zbog materijalne ili nematerijalne koristi, što bi takođe mogao biti nepremostiv problem. A možda i razlog što se raskrinkavanje neke tajne službe nije učinilo kao vest. Makar ta služba bila u Danskoj, pardon u Hrvatskoj.

Peščanik.net, 07.04.2014.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)