Moj otac nije voleo televiziju. Govorio je: „Ona pruža jeftinu popularnost koja prolazi za nekoliko dana. To nije isto što i slava“. Ne samo da je retko nastupao na „malom ekranu“, nego nije ni voleo da gleda televiziju. U međuvremenu, uticaj televizije ne samo da je porastao nego je postao instrument, rekao bih ključni, u borbi za vlast i, naročito, u pokušaju da se ta vlast po svaku cenu očuva. Često se kao glavni argument pritisaka na opoziciju pominje njeno odsustvo sa glavnih televizijskih kanala. Na drugoj stani, vođa i njegovi se ne skidaju sa ekrana i pored toga što se većini gledalaca povraća kada upale televizor i u njihovu sobu, u kojoj su zatočeni već jako dugo, uskoči Vučić sa svojim prenemaganjima, glumatanjem i lagarijama. Ali on ne haje za to, važno je da bude stalno prisutan na tom uticajnom mediju. Grogiranom gledalištu je ionako svejedno šta gleda, ono više ništa ne vidi.
Ali Vučić ovoga puta nije tema. Mističnoj moći televizije ne mogu da odole ni oni koji do juče nisu ni sanjali da će se pojaviti na njoj. U trenutku kada stanu ispred kamere, većina njih najednom počinje sebe da doživljava kao medijsku zvezdu i ponaša se sasvim drugačije nego u životu pre tog nastupa. Najbolji primer je doktor Nestorović koji je verovatno pomislio kako tih nekoliko trenutaka istupa pred milionima treba što bolje iskoristiti i po svaku cenu ostati upamćen. Nažalost, kao najbolju formu za predstavljanje budućim obožavaocima izabrao je dosetku koja je, ispostavilo se, bila sve osim duhovita a namera da ispadne vickast, po prirodi funkcije koju zauzima, prerasla u opasnost koja je zapretila celokupnom stanovništvu. Možda je fatalno bilo to što je u istom kadru sa njim bio i predsednik države, koji se kezio na ono što je Nestorović lupetao, pa se u nameri da mu se dopadne doktor malo zaneo? Kako bilo, doktor ne prestaje da i dalje nastupa na televizijama koje kontroliše vlast, nastavljajući sa ulogom vragolastog šaljivčine. Medij ga je tako ščepao kandžama iz kojih, izgleda, za njega nema izlaza.
To me podseća na tužnu sudbinu ljudi poznatih pod nazivom naturščici. To su obični ljudi koji su izabrani da u filmovima glume – sebe. Znači, zbog izvesnih potreba, pre svega autentičnosti, reditelji ponekad umesto glumaca za pojedine likove angažuju ljude koji privatno liče na te osobe. Glumci, po pravilu, imaju suprotan zadatak, oni prave lik, to jest igraju ličnosti koje se od njih razlikuju. Naturščici, međutim, treba samo da se ponašaju onako kako se inače ponašaju i to je sve što se od njih traži. Čuveni francuski reditelj Robert Breson celog života je radio isključivo sa naturščicima i nikada ni za jedan od svojih filmova nije angažovao bilo kog glumca. Ali, ono što je važno reći, ni jedan od njegovih protagonista nikada nije snimio dve uloge, uvek se posle završenog snimanja vraćao onamo odakle je stigao pred reflektore – u običan život.
To je, koliko znam, većinu njih koštalo mnogo. Retko ko je od tih glumaca za jednokratnu upotrebu mogao da se pomiri sa činjenicom da je ponovo poštar ili bankarska službenica. Mnogi od njih su nanovo pokušavali i nikada nisu uspevali, kriveći za to pokvarenost umetnika ili „pedersko masonske“ relacije u filmskoj industriji. Bilo je i tragičnih slučajeva, naročito kod dece glumaca. Milioni ljudi, potreseni njihovom igrom, koja ne predstavlja ništa drugo nego prosto odsustvo svesti deteta da ih snimaju, već sledeći put, suočeni sa potpuno istom „glumom“, ostajali su ravnodušni. A to je tu decu bolelo…
Mislim da doktora Nestorovića, i ostale naturščike kojih je ovih dana puna televizija, čeka slična sudbina. Oni će biti surovo upotrebljeni i vraćeni na mesto kome pripadaju. A tamo neće biti ni popularnosti, ni oreola posebnosti, ni privida omnipotencije. Publika će biti svedena na najmanju moguću meru, sve dok ti na pravdi boga duhoviti ljudi jednoga dana ne utvrde kako se njihovim vicevima više niko ne smeje.
Peščanik.net, 27.04.2020.
KORONA