Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Nemačka mora da preuzme vođstvo u Evropi. Mi smo za to predodređeni. Ne zbog naše veličine, već, pazite sada ovo, zbog naše istorije! Herfird Minkler, omiljeni politikolog nemačkih neokona, tvorac je ove genijalne ideje. Minkler kaže da je ogromna krivica kojom je Nemačka sebe opteretila u prošlosti učinila našu zemlju „ranjivom“. I dodaje: „Hegemon svestan svoje ranjivosti i koji pažljivo meri svaki svoj korak nikada ne može da nastupa kao hegemon.“

Grčka kriza pokazuje da je to potpuna budalaština. U stvari, Nemačka već dugo nastupa kao učitelj i staratelj Evrope. Sećate li se kada je bilo nemačko ujedinjenje? U tako kratkom vremenskom periodu smo mnogo toga naučili o sebi. Ko god je poverovao da smo mi sada na strani dobra, trebalo bi malo da se zamisli.

Iščašena argumentacija neonacionaliste Minklera pokazuje kako snalažljivo i kvazinaučno naš nemački gospodar opravdava svoju političku ambiciju. Nemačka ne razume stvarnost i zaboravlja svoju istoriju. Bild je nedavno uporedio Angelu Merkel sa Bizmarkom. Ali ona nije Bizmark. Prikladnije bi bilo poređenje sa Vilhelmom Drugim.

Jadan je onaj narod koji izabere vladu bez blagoslova Angele Merkel. Oktobra 2011. grčki premijer Jorgos Papandreu je nameravao da održi referendum. Do referenduma nije došlo, njegovi ljudi su ga smenili. Ali tek kada su videli da je Nemačka poludela od besa. Čim smo saznali za Papandreuove namere, zaustavili smo isplatu pomoći Atini – zato što nam se može. Angela Merkel je tada lično formulisala pitanje koje bi se postavilo građanima Grčke u slučaju referenduma.

Nemačka tokom evrokrize nastupa sa kajzerovskom nadmenošću. Svi znaju za nemačku velikodušnost i grčku nazahvalnost. Na primer, bajka o 35 milijardi evra investicija koje su poverioci ponudili pohlepnom Ciprasu. Welt am Sonntag nam donosi naslov: „Atinski poverioci su radili savršeno.“

Međutim, ovde nije reč o velikodušnosti poverilaca, već o novcu iz strukturnih fondova Evropske unije. Svaka država ima na to pravo, kada je u stanju da pokrije 15 odsto sume koju uzima iz fondova. To Grčka sebi ne može da priušti. Angelu Merkel hvale za obećanje koje to nije i koje Grčka ne može da priušti.

Svejedno. Sve možemo da ulepšamo kao Süddeutsche Zeitung: „Evrogrupa stalno nudi ustupke Grčkoj, poslednji je smanjeni zahtev za primarni budžetski suficit od samo 1 odsto BDP.“

Tačno. Jedan procent ove, ali zato dva procenta sledeće godine, a tri one tamo. To komentator iz SZ ne spominje, niti se pita kako mladima u Grčkoj objasniti da i narednih nekoliko decenija moraju da otplaćuju dugove svojih roditelja.

To građani Nemačke nikada nisu morali da rade. Francuski ekonomista Tomas Piketi je na to podsetio: „Nemačka je idealan primer zemlje koja nikada nije otplatila svoje dugove. Ni posle Prvog, a ni posle Drugog svetskog rata.“

Odavno su ekonomisti koji se ne pridržavaju dogme štednje pokazali put za izlazak iz krize: državni dugovi ne moraju da se otplate. Mešavina inflacije, posebnih poreza na privatnu imovinu i otpisa dugova rešiće problem. Piketi objašnjava: „Evropa je osnovana na oprostu dugova i investicijama u budućnost.“ A ne na Merkelinoj protestantskoj ideji večnog iskupljenja.

Jedan od ciljeva evropskih integracija bio je i zauzdavanje Nemačke. Polako shvatamo da upozorenje na ponovno buđenje mračnog nemačkog nacionalizma i nije bilo tako neobično. Evropske države koje zajedno sa Angelom Merkel uništavaju Grčku možda će jednog dana to zažaliti.

Sebastian Hafner je napisao da je najstrašnija stvar u nemačkoj istoriji to što je nemački Rajh „gotovo od samog početka srljao u katastrofu. Njegova sve veća i nepredvidiva želja za moć stvorila je svet neprijatelja koji su ga na kraju uništili“.

Spiegel, 09.07.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 25.07.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA