ulična tabla Rue de Belgrade

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Država koja više od godinu dana nema tužioca za ratne zločine hoće da sudi za ratne zločine optuženima iz celog regiona. Država koja ne postupa po Interpolovim crvenim poternicama (Momir Stojanović, radikalska trojka) očekuje izručenja građana drugih država po istim tim poternicama. Pravosuđe koje nikada nije podiglo optužnicu protiv ijednog visokog zvaničnika svoje države za ratne zločine, optužuje (pokazalo se bez dokaza) bivše i sadašnje zvaničnike okolnih zemalja. Pravosuđe koje tri godine nije podiglo optužnicu za zločine nad Albancima na Kosovu traži izručenje Albanca sa Kosova da mu sudi. Država koja je obećala saradnju i podršku Specijalnom sudu za Kosovo odmaže mu i meša se u njegovu nadležnost.

A kad njenom nerazumnom zahtevu ne bude udovoljeno, breca se i plače kao dete koje preti da više neće biti poslušno i da će se okrenuti lošijem od dvoje (ili više) razvedenih roditelja, onom na istoku koji za infantilne zahteve uvek ima više razumevanja.

Kako to da Ramuš Haradinaj nije izručen Srbiji? Možda se zaista nekome od sudija Apelacionog suda u francuskom Kolmaru, kao što tvrdi Haradinajeva advokatica, učinilo da on u Srbiji ne bi imao fer suđenje. Drugim rečima, da je predmet suviše politički obojen da bi se njenom klijentu moglo suditi nepristrasno.

Pogledajmo postupke predsednika Srbije Tomislava Nikolića i premijera Aleksandra Vučića, koji će ga na predsedničkom mestu uskoro zameniti. Ovaj prvi je pisao francuskom predsedniku Fransoa Olandu, a drugi je sazvao hitnu sednicu vlade i održao vanrednu konferenciju za medije. Obojica su pokazali da su kao najviši zvaničnici države zainteresovani za Haradinajevo izručenje, odnosno da im je to potrebno iz političkih razloga. Obojica ga nazivaju zločincem i jasno stavljaju do znanja da je presuda već doneta u političkim krugovima srpske države pre nego što je i imala šansu da stigne do pravosudnih organa. Da ne bude zabune, državni vrh Srbije se o slučaju Haradinaj oglašavao i ranije, takođe ga nazivao zločincem i jasno stavljao do znanja da se u tom sudskom predmetu stvari uglavnom vrte oko politike.

Odluka francuskih sudija bi možda bila drugačija da su srpski sadašnji i neki bivši premijeri javno iznosili šta se desilo albanskim ženama i deci u Suvoj Reci (za taj zločin je suđeno u Srbiji), da su sa jednakim žarom podsećali na iskaz Širete Beriša o tome kako je ostala bez cele porodice i kako je posle pucnjave u lokalnoj piceriji slušala jauke svog ranjenog maloletnog sina pre nego što ga je srpski policajac overio hicem u glavu. Ili da su, ukazujući na odugovlačenje procesa u predmetu Trnje, javno govorili o ubistvu žena i dece u tom kosovskom selu i zahtevali efikasniji rad pravosuđa. Ili da ih je iko čuo kako govore o ubistvu 1.300 Bošnjaka u Kravici i ukazuju na opasnost da se taj proces u Beogradu, posle traljavog početka, otegne unedogled.

Možda tada francuske sudije izjave srpskih zvaničnika o potrebi suđenja Haradinaju ne bi shvatile kao nacionalno i politički motivisane. A možda su naprosto zaključile da dokazi kojima srpsko Tužilaštvo za ratne zločine raspolaže ne potkrepljuju u dovoljnoj meri navode optužnice.

Kroz Vučićevo obraćanje medijima nakon odluke suda u Kolmaru letele su odsečene uši i glave, tekli su potoci krvi Haradinajevih navodnih žrtava, a da se zapravo nije znalo odakle premijer čita. Ako je reč o izjavama svedoka iz istrage, onda se radi o direktnom ometanju rada istražnih organa. Bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević nedavno je podsetio na premijerovu sklonost da to čini, kada je sa jednakom strašću čitao izjave svedoka o vađenju očiju iz istrage u predmetu Nasera Orića.

Haradinaju je suđeno u Hagu i tamo dokazi koje je Srbija imala, a neki državni zvaničnici su se kao danas Vučić hvalili da raspolažu neverovatnom količinom i kvalitetom dokaza – uglavnom nisu prihvaćeni od suda. Deo tih dokaza predstavljale su izjave koje su albanski pritvorenici davali u srpskim policijskim stanicama pod torturom i prinudom, zbog čega odbranama nije bilo teško da ih diskredituju. Neki svedoci koje je kolegama u Hagu poslalo Tužilaštvo za ratne zločine iz Beograda doživeli su fijasko na suđenju za zločine OVK, pre svega u Haradinajevom predmetu.

Recimo i to da je Haradinaj, sudeći po izjavama Marka Đurića i Aleksandra Vučića, optužen za zločine za koje je u Beogradu već suđeno Antonu Lekaju. Oni koji su pratili proces nisu primetili dokaze koji ukazuju na Haradinajevu odgovornost. Nisu ih primetile ni sudije, što su i navele u presudi Antonu Lekaju (pogledati, recimo, stranicu 43).

Da budemo načisto, niko ne tvrdi da je Haradinaj nevin, ali sva je prilika da njegova eventualna krivica ne bi mogla biti dokazana u Srbiji iz najmanje dva navedena razloga – prvo, previše je zainteresovanih (i ostrašćenih) političara na vlasti koji žele njegov skalp i drugo, veliko je pitanje kakvim dokazima protiv njega Tužilaštvo za ratne zločine zaista raspolaže.

Sve što Srbiji u ovom trenutku preostaje je potez koji je trebalo da povuče na početku – da dokaze protiv Haradinaja, ako ih ima, prosledi Specijalnom sudu za Kosovo u Hagu. Uostalom, premijer Vučić je tvrdio da Srbija podržava rad tog suda, a skupštinski Odbor za Kosovo i Metohiju čak je formirao Radnu grupu koja je trebalo da prikupi dokaze o zločinima OVK i prosledi ih Specijalnom sudu za Kosovo u Hagu. Telo je formirano je u oktobru 2015. godine i bilo bi zanimljivo čuti šta su do danas prikupili i koliko su toga prosledili. Ne bi bilo čudno ako bi odgovor bio – ništa.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 28.04.2017.

Srodni linkovi:

Nadežda Milenković – Ko to tamo ponižava

Dejan Ilić – Otužni vodvilj

Pavle Kilibarda – Problem Haradinaj

TEMA – KOSOVO