Pre samo dve sedmice, 8.novembra, Vlada Srbije je iznenadno, bez prethodne javne rasprave, uputila na razmatranje Skupštini Srbije Predlog zakona o dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Predlog je izazvao oštre kritike i stručne i najšire javnosti. Sasvim očekivano, jer za takve kritike bio bi dovoljan razlog već samo način na koji je pripremljen, bez odgovarajuće procedure, bez javnog uvida i bilo kakve rasprave, ako ne sa širom javnošću, ono bar sa predstavnicima državnih institucija u oblasti visokog obrazovanja. A daleko od toga da je samo bahata „procedura“ bila iritantna, naprotiv. Još oštrije je ocenjena sadržina predloženih dopuna – kao netransparentna, diskriminatorna, potencijalno izuzetno koruptivna, opasna.
Najkraće, prema predlogu bi strane visokoškolske ustanove koje sklope sporazum sa Ministarstvom prosvete mogle da rade po posebnim, evidentno povoljnijim uslovima od onih koje moraju da ispunjavaju domaće. Za razliku od domaćih, državnih i privatnih fakulteta, stranim fakultetima ne bi bila potrebna akreditacija na teritoriji Srbije, bila bi im dovoljna samo akreditacija u državi (bilo kojoj) u kojoj imaju sedište. Dakle ne bi morali ispunjavati ni minimalne uslove koje zahtevaju naši propisi i koje moraju ispunjavati domaći fakulteti i čiju ispunjenost kontroliše Nacionalno akreditaciono telo. Faktički od strane naše države ne bi bilo nikakve kontrole. A povrh toga predlog je predviđao mogućnost da se sporazumom ministarstva sa stranim fakultetom predvidi i sufinansiranje školarina na račun budžeta Srbije.
U skladu sa kritikama koje su na ovakva rešenja uputili predstavnici brojnih univerziteta i fakulteta, Konferencija univerziteta Srbije (KONUS) zatražila je 15. novembra da Vlada povuče predlog zakona iz skupštinske procedure. A 17. novembra u otvorenom pismu članovima skupštinskog Odbora za obrazovanje i nauku, rektor Univerziteta u Beogradu je ukazao da je celokupna akademska zajednica zabrinuta, uznemirena i apsolutno protiv ovakvog predloga kako zbog načina na koji je pripremljen tako, pogotovo, zbog njegove suštine. Dan kasnije, 18. novembra, na povlačenje predloga zakona pozvao je i Odbor za visoko obrazovanje Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).
Vlast je arogantno ignorisala sve to pa se Odbor za obrazovanje Skupštine Srbije, hitno, 18. novembra, sastao i glasovima poslanika vlasti podržao predlog a narednog dana, 19. novembra, nadležna ministarka prosvete kategorično je izjavila da ni u kom slučaju neće biti povlačenja predloga.
Ali samo dva dana kasnije, 21.novembra, predsednik Vlade je dezavuisao podršku dobijenu od nadležnog skupštinskog odbora i demantovao svoju ministarku izjavom da će Vlada doneti odluku o povlačenju dopuna Zakona o visokom obrazovanju.
Međutim istog 21.novembra, samo posle podne, predsednik Republike izjavio je da je zbog te (još ne donete) odluke Vlade on očajan. I budući da je opšte poznato ko je alfa i omega naše vlasti, iako bi bilo tragikomično, moguće je, čak i verovatno, da predsednik Vlade sutra obavesti javnost da se predlog ne povlači.
Kako god bilo smatram očiglednim da bi odluka o povlačenju predloga bila jedina ispravna. Šta više, mogla bi biti izuzetno retka prilika da se podrži neki potez Vlade kakva je ova naša aktuelna (po poslednjim istraživanjima tek 14 % građana joj veruje).
Nažalost to je, doslovno skandaloznim „obrazloženjem“, onemogućio predsednik Vlade. Jednom izjavom „da će Vlada predlog povući zbog nezapamćenih pritisaka i ucena rukovodstva Univerziteta“ uradio je bar dve, sa stanovišta standarda iole pristojne politike, sasvim neprihvatljive stvari. Prvo, predstavio je rukovodstvo univerziteta kao nekakvu ekipu opskurnih likova, ucenjivača a pri tom ekstremno nekorektno „zaboravio“ da kaže o kakvim se to „nezapamćenim pritiscima i ucenama“ radi. I drugo, postao je raritetan, možda čak i jedinstven primer predsednika Vlade koji je spreman da javno izjavi da njegova Vlada podleže ucenama i pritiscima.
Svemu tome dodao je još i da „nažalost, postoje ljudi koji ne žele da naša deca studiraju na stranim univerzitetima i da to mogu u Srbiji, a ne van naše zemlje. Bez obzira na sve pritiske, nastavićemo da se borimo i naša zemlja će biti zemlja razvoja i napretka u kojoj će naša deca imati mogućnost slobodnog izbora da se obrazuju tamo gde žele i da ostanu u svojoj domovini.“
Otužno patetično i licemerno. Jer predsednik Vlade zna, bar bi morao da zna, da tu mogućnost koju on pominje naša „deca“ već imaju. I da stranim univerzitetima ni sada, ako za to imaju interesa, ništa ne brani da dođu u Srbiju. Neki su već prisutni i dobro su došli. Ali malo je verovatno da su dobri i potrebni i oni kojima je problem da potvrde da ispunjavaju bar minimalne uslove koje moraju domaći.
Morao bi znati i da nijedna pristojna Vlada sebi ne dozvoljava da, u bilo kojoj oblasti, stranom pravnom ili fizičkom licu da povoljniji status, prizna više prava nego domaćem. To se radi samo u zemljama u (polu)kolonijalnom statusu.
Konačno, svakako bi morao znati da je apsurdno predlagati da status fakulteta umesto od ocene kolegijalnog Nacionalnog akreditacionog tela zavisi od volje i diskrecione odluke pojedinca, člana Vlade, da sa njim zaključi ili ne zaključi nekakav sporazum. Člana bilo koje Vlade, a pogotovo one koja je svoju zemlju dovela u sam vrh crne liste najkorumpiranijih u Evropi.
Peščanik.net, 22.11.2024.
Srodni linkovi:
Aleksandar Pavlović: Strani univerziteti u Srbiji – konkurencija ili diskriminacija?
Ljubomir Živkov – Nova solidarnost
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Manipulisanje - 05/12/2024
- Zašto štrajk? - 02/12/2024
- Petljavine s ministrovim imunitetom - 25/11/2024
