Genijalnu ideju da se ovde dosele i razbaškare ispostave tuđinskih univerziteta podržao je slavni poslenik Univerziteta, profesor emeritus dr mr. ing. sci Šutanovac Dragan. Neočekivana sila koja se iznebuha ukazuje i rešava stvar, dobro, ne rešava je ona, jer je o tome, verujem, već odlučio onaj koji sam odlučuje u svemu i svačemu: ako je dovođenje strane buržoazije i inostranog proletarijata donelo toliko dobra i koristi, zašto model koji je savršen ne primeniti i na najviše obrazovanje?
Sve ovo što nam čine strane kompanije, kojima bi da se blagopridruži i „Rio Tinto“, sve što odnosi naše rude i sve što zagađuje našu sredinu, sve što pogoršava ionako pogoršan položaj domicilnog, ponesenog u XX veku pa upuštenom u ovom stoleću, življa – sve to donosi mnogo dobra, materijalnog, vladajućoj klasi, i ne sumnjam da je potonja našla način da se uvodeći slavne univerze na domaće tržište pre svega sama okoristi!
Nelečena slobinka, koja upravo rasimovski opstaje u olimpijskom plemenu šetajući iz sektora u sektor, spremna da podrži sve što joj se kaže da podrži, gotova da srubi svakoga ko se počne koprcati tražeći svoju pravicu, kao što je u više navrata učinila sa učiteljima i nastavnicima, dala je oduška svojoj osvedočenoj mudrosti i ustvrdila je to uvođenje zdrave konkurencije u visoko obrazovanje! Slavica! Pa da li bi ti prošla nadmetanje sa drugima?! Glupo mi je ovo pitanje, proisteklo iz moje bespomoćnosti i ogorčenosti, naravno da bi prošla, i jesi prošla, jer se na tom tržištu, gde si ti uspešna protagonistkinja trideset godina, proverava samo odanost gospodarima, a to je zanat koji si ispekla i čije zlatne plodove ubiraš li ubiraš!
Ali vratimo se emeritusu dr Aganu, koji je u zasluženom zaboravu proveo tolike godine, a koji se sada, iskreno i nekoristoljubivo, a nadasve stručno i rodoljubivo, okomio na Rodoljuba Šabića, pojedinca usprotivšeg se najnovijoj bezočnoj drskosti vrhuške, pogledajmo sa koliko pažnje i razumevanja bivši političar prati šta se zbiva u čarobnom svetu najslavnijih univerziteta: „Njujorški univerzitet (NYU) ima tri univerzitetska kampusa u Njujorku, Abu Dabiju i Šangaju. Ima i akademske centre u Berlinu, Firenci, Londonu, Madridu, Parizu, Pragu, Tel Avivu, Sidneju… Da li su dovoljno kvalitetni za Srbiju? Da li će proći akreditaciju?“
Da li će proći akreditaciju negdašnji demokrata, hoće li ovo čime se istakao biti dovoljno da kao ambasador ode u postojbinu pominjanog univerziteta? Kao čovek koji je ispoljio poslovni duh i dok je bio ministar odbrane, emeritus i ovde ekonomiše, ulaže u svoju buduću karijeru onoliko koliko smatra neophodnim: osim otvorene podrške režimu koji se rodio iz duha tragedije njegove partije, popularni Šule preporučuje se i stilom koji je omaž besmrtnom stilu našeg vlasnika: statistiku i toponime drži sve u glavi, prati sve migracije najslavnijih profesora, i što je najvažnije – biva duhovit. Dovitljivost, ironija, sarkazam – sve u službi višeg dobra.
Nije se pretrgao, ali imao je uzore, Jelenu Milić video sam jednom na „Pinku“, nije bog zna šta morala ni da kaže, kao što nikad i nije, ali posle toga čujem – ambasadorka u Hrvatskoj, zemlji čiji jezik poznaje kao svoj džep. Pa ugledam, menjajući isprazne televizijske kanale, Zorana Ostojića u možda istoj toj fotelji, pred istim kamerama, rezultat: rad na televiziji, rame uz rame sa Komrakovim, kome treba posao dok ne dovrši svoje portirsko-noćno-čuvarske memoare, jer je nakon Petog oktobra bio prognan u Zvečku kod Obrenovca.
Ali našto se zaustaviti samo na stranim univerzitetima? Zašto ne dopustiti američkim, nemačkim, engleskim bolnicama da otvaraju kod nas filijale i da budu zdrava konkurenca državnom zdravstvu i našim privatnicima, koji nas, kao i laboratorije i apoteke, deru li deru? Država bi inostranim bolnicama novčano i na svaki drugi način pomogla da ovde stranu na zdravu nogu, zašto da im ne izađe u susret barem onoliko koliko izlazi u susret stranim fabrikantima!? Doktori iz slavnih klinika bi nas lečili, a kapitalisti eksploatišu i resurse i homo sapiensa, bio ovaj iz Vijetnama ili iz Bora…
Zašto napokon, ili najpre, ne dozvoliti policiji stranih država, da kod nas ima svoje stanice, pa i kazneno-popravne ustanove?
Bili bi zdrava konkurencija našoj policiji koja je na bespogovornoj usluzi vladajućoj partiji, naši policajci hapse one na koja biva napujdana, i otmeno gledaju kroz prste zakrabuljenim siledžijama koje svi gledamo in flagranti?
Da privedem ovo kraju: jesam za strane univerzitete kod nas, neka naši mladi u domaji dobiju ono što je najbolje, neka ne idu u tuđinu i neka se studentkinje, postdiplomke, doktorke nauka porađaju u Srbiji, mogu i u nekoj od budućih stranih bolnica, ali se v takom sluchae zalažem da i anglosaksonski sudovi, tužioci, sudije, pa čak i porotnici, dobiju ovde zgrade i licence, da budu konkurencija našem sudstvu: to bi nam svima služilo na čast.
Peščanik.net, 20.11.2024.
Srodni linkovi:
Aleksandar Pavlović: Strani univerziteti u Srbiji – konkurencija ili diskriminacija?
Rodoljub Šabić – Vlada popušta pod „pritiscima“, predsednik očajan
Muzički blog Ljubomira Živkova
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
