Uoči pete godišnjice 11. septembra jedan od najslavnijih i najoriginalnijih britanskih pisaca analizirao je – sa zazorom – jačanje ekstremnog islamizma. U ovom prodornom i sveobuhvatnom eseju daje oštru kritiku ovog grotesknog uverenja i preispituje neuverljiv odgovor Zapada na ovu erupciju zla.
Bila je polovina oktobra 2001. i primicala se noć u pograničnom gradu Pešavaru, u Pakistanu, kad je moj prijatelj – reporter i za politiku zainteresovani čovek od pera – prišao pijačnoj tezgi i počeo da se cenjka oko gomile majica s likom Osame bin Ladena. Sunitski islam zabranjuje prikazivanje ljudskog lika zbog straha od idolatrije; ali evo Osaminog lordovskog lica, izloženog na rasprodaji upravo ispred džamije. Džamija je počela da se prazni nakon večernje molitve, i moj se prijatelj najednom obreo okružen bratstvom koje se guralo, podbadalo, podrugljivo dovikivalo: mladićima Pešavara.

U to doba dana njihovi su vršnjaci u megalopolisima Evrope i Amerike očekivali da će ublažiti svoje ne previše snažne frustracije tako što će ispiti mnogo alkohola, pojesti velike količine hrane ne razmišljajući o tome šta je zdravo, jurcati od stana do stana u moćnim i skupim mašinama, ispijati još više alkohola uz razna sredstva za stimulaciju i opuštanje, tako što će nekoliko sati skakati gore dole na podijumu za igru ispod stroboskopa, i (u priličnom broju slučajeva) upražnjavati usiljeni seks sa gotovo potpunim strancima. Ovakva zabava nije dostupna mladićima Pešavara.

Tu u blizini, odmah preko granice, Zapad je bio u ranoj fazi invazije na Avganistan i pokolja nad pakistanskim pobožnim klijentima i idejnim produktima, Talibanima, tj. u ranoj fazi poravnavanja Hindu Kuša svojom moći i besom. Tu, još bliže, uši ovih mladića još uvek su bridele od borbenih krikova raspaljenih mula, a oči su ih ponovo pekle od kao testo gustog dima koji se izvijao nad bezbrojnim vatrama – vatrama koje su zapalili prognanici i izbeglice iz Avganistana, ulogoreni po čitavom gradu. Možda je tu bilo i svesti o tome da je Islamska Republika Pakistan tokom proteklog meseca preokrenula svoju dugogodišnju politiku i odlučila da žrtvuje živote svojih muslimanskih klijenata i idejnih produkata s one strane granice u zamenu za američki keš. Stoga, kad je rulja mrko procedila svoje pitanje, odgovor je morao da bude dobar.

“Zašto hoćeš ove majice? Sviđa ti se Osama?”

Gotovo da mogu da čujem ton odgovora koji bih ja dao – piskav, kolebljiv, potpuno malodušan. Sve u svemu, bio bi to odgovor oportuniste u škripcu, i namenjen, u stvari, tome da mi obezbedi dovoljno vremena da se svijem u fetusni položaj i stavim ruke preko lica. Nešto poput: “Pa eto, prilično mi se sviđa, ali mislim da je malo preterao u Njujorku.” Ne, to ne bi ničemu poslužilo. Ovde je trebalo odvažnosti i oštroumnosti. Razgovor između mog prijatelja i mladićâ se nastavio:

“Sviđa ti se Osama?

“Naravno. On je moj brat.”

“On je tvoj brat?”

“Svi ljudi su moja braća.”

Svi ljudi su moja braća. Voleo bih da sam to rekao tada, i voleo bih to da kažem sada: svi ljudi su moja braća. Ali, nisu svi ljudi moja braća. Zašto? Zato što su sve žene moje sestre. A brat koji poriče prava svoje sestre nije moj brat. U najboljem slučaju je moj polubrat – po definiciji. Osama nije moj brat.

Religija je osetljiv teren, da osetljiviji ne može biti. Ovde hodamo po jajima. Zato što je i sama religija jaje. Danas na Zapadu nema dobrih izgovora za religijska uverenja – osim ako neznanje, nazadnost i sentimentalnost ne smatramo dobrim izgovorima. To, naravno, nije tako na Istoku, gde je, kao što znamo, gotovo svaki građanin u mnogim ogromnim i mnogoljudnim zemljama intimno definisan svojim religijskim uverenjem. Tu su izgovori veoma ubedljivi; i mi ispravno prihvatamo da je “vera” – nedavno i gotovo dražesno definisana kao “želja za potvrdom od natprirodnih bića” – svetska istorijska sila i svetski istorijski akter. Sve religije, što nikog ne iznenađuje, imaju svoje teroriste, i hrišćanska, i jevrejska, i hinduistička, pa čak i budistička. Ali, mi u vestima ne slušamo o ovim religijama. Mi u vestima slušamo o islamu.

Hajde da pojasnimo ovu poziciju. Mogli bismo početi tako što ćemo reći, ne samo da poštujemo Muhameda, već da nema ozbiljne osobe koja bi mogla da ne poštuje Muhameda – jedinstvenu i blistavu istorijsku ličnost. Sudeći po kontinuitetima koje je uspeo da uspostavi, on je i dan-danas ličnost gigantskih razmera, za muslimane sveobuhvatna: revolucionar, ratnik i suveren, Hrist i Cezar, “sa Kuranom u jednoj ruci”, kako ga je zamišljao Bagehot, “i mačem u drugoj”. Muhamed ima sva prava da bude najizuzetniji čovek koji je ikada živeo. I to uvek čovek, kako je neprestano tvrdio, a ne bog. Naravno da poštujemo Muhameda. Ali, ne poštujemo Muhameda Atu.

Donedavno se govorilo da je ono sa čime se ovde suočavamo u stvari “građanski rat” unutar islama. To je ono što bi trebalo da bude: ne sukob civilizacija niti bilo šta slično, već građanski rat unutar islama. Pa, izgleda da je građanski rat zavšen. A islamizam je pobedio. Gubitnik, umereni islam, uvek je naoko dobro zastupljen na nivou op-ed stranica i javnih rasprava; drugde je mlitav i nečujan. Mi u vestima ne slušamo o umerenom islamu. A islamizam je, kao pokretač i uobličitelj događaja u svetu, uglavnom sve što o islamu čujemo.

Dakle, da ponovim, mi poštujemo islam – koji je doneo bezbrojne koristi čovečanstvu i ima uzbudljivu istoriju. Ali islamizam? Ne, teško da se može tražiti od nas da poštujemo verski talas koji poziva na naše sopstveno uništenje. Štaviše, Veliki Korak Unazad smatramo tragičnim razvojem događaja u islamskoj priči, a sada i u našoj. Naravno da poštujemo islam. Ali, ne poštujemo islamizam, baš kao što poštujemo Muhameda, ali ne poštujemo Muhameda Atu.

Ubrzo ću doći do Donalda Ramsfelda, arhitekte i jemca ogavne kataklizme u Iraku. Ali, najpre moram da skrenem sa velikih stvari na male, i da govorim o pisanju i o čudnoj stvari koja mi se desila za mojim radnim stolom u ovom Dobu Nestale Normalnosti.

Svim piscima koji pišu fikciju ponekad se desi da odustanu od nekog započetog dela – tj. da ga ostave po strani, kako mi to nežno kažemo. Prvobitna ideja, inicijalni “drhtaj” (Nabokov), naići će na neke “tačke otpora” (Apdajk); a te su tačke otpora ponekad prosto previše tvrdoglave, previše brojne i previše prodorne. Sednete da napišete narednu stranicu, a ona mrtva – kao da je vaša podsvest, deo vas koji je tiho odgovoran za tolike poslove koje svakog dana obavite, neutralizovana ili isključena. Norman Mejler je rekao da je “sablasna umetnost” odista tužna u malom broju slučajeva, a jedan od njih je to što zahteva da provedete previše vremena među mrtvim stvarima. Nedavno sam, i to prvi put u životu, odustao, ne od mrtve stvari, već od priče koja je dobro napredovala; i učinio sam to iz posve spoljnih razloga. Svestan sam da to i nije baš događaj koji će potresti svet; ali, za mene je ta epizoda bila od egzistencijalnog značaja. Na Zapadu su pisci aklimatizovani na slobodu – na bezgraničnu i nezasitu slobodu. I ja sam otkrio nešto. Pisanje je sloboda; i čim se ta sloboda nađe u senci, pisac ne može da napreduje. Senka u ovom slučaju nije bila strah od posledica. To je bilo kao da sam, sasvim protiv svoje volje, dobijao nekakvu novu vibraciju ili frekvenciju planetarne svetlosti. Priča je bila satirična i zvala se Nepoznata poznanica.

Sekretar Ramsfeld je, po mišljenju nekih, nepravedno ismejan zbog svoje takoreći haiku klasifikacije terorističke pretnje:

“Poruka glasi: postoje poznate “poznanice”. Postoje stvari koje znamo da znamo. Postoje poznate nepoznanice. To znači da postoje stvari koje znamo da ne znamo. Ali, postoje i nepoznate nepoznanice. Postoje stvari koje ne znamo da ne znamo.”

Poput navike da govori u “trećem licu prvog stepena pasiva”, i ovo zvuči “veoma ramsfeldijanski”. A Ramsfeld zna da zvuči još ramsfelidijanskije od ovoga. Po knjizi Boba Vudvorda Plan napada, na sastanku sa senatorima iza zatvorenih vrata (ideja je bila da se proda promena režima u Iraku), Ramsfeld je sve prisutne bacao u očaj bujicom ramsfeldijanizama, uključujući i naredni refren: “Znamo šta znamo, znamo da ima stvari koje ne znamo, i znamo da ima stvari koje znamo da ne znamo da ne znamo.” U svakom slučaju, sve tri kategorije ostaju sasvim korisne kao analitička oruđa. I sigurno su snažno privukle naratora Nepoznate poznanice – Ajeda, sitnog islamskog teroristu koji se bavi svojim poslom u Vaziristanu, severnoj planinskoj oblasti Pakistana, u kojoj se, kako se šuška, još uvek krije Osama bin Laden.

Ajedova grupa, koja se zove “Prizma”, nekada se sastojala iz tri sektora, ne preterano maštovito nazvana Sektor jedan, Sektor dva i Sektor tri. Ali, Ajed i njegove kolege su pažljivi čitaoci zapadne štampe, tako da sektori sada imaju nove nazive. Poznate poznanice (Sektor jedan) bave se dnevnom logistikom: bombe, mine, granate i razne druge improvizovane eksplozivne naprave. Posao Poznatih nepoznanica (Sektor dva) dinamičniji je i duže traje; sastoji se, na primer, od obilaženja Severne Koreje u nadi da će se negde nabaviti zamišljenih 25 kilograma obogaćenog uranijuma, ili od obilaženja fabrika u Uzbekistanu u potrazi za učinkovitijim otrovima i gasovima. U Poznatim poznanicama braću muče požari, curenje gasa i gotovo svakodnevne eksplozije; braća iz Poznatih nepoznanica pate od glavobolje i gušobolje, a dah im je efektno obogaćen mirisom snažnih bombona protiv kašlja, i kreće se zajedno s njima među buradima s kiselinom ili kadama punim sirovih pesticida. Ali, svi žele da rade onde gde radi Ajed, to jest u Sektoru tri, Nepoznatim nepoznanicama. Sektor tri je posvećen konceptualnim probojima – promenama paradigme.

Promenama paradigme kao što je napad od 11. septembra 2001. Promenama paradigme otvara se prozor; a kad se jednom otvori, prozor će se neizbežno zatvoriti. Ajed zapaža da je 11. septembar neponovljiv; i zaista, taktika je zastarela već oko 10h istog jutra. Njena učinkovitost je trajala 71 minut, od 8.46, kad je American 11 udario u Severnu kulu, do 9.57 i početka pobune na letu United 93. Na letu United 93 putnici su mobilnim telefonima bili obavešteni o svojoj novoj stvarnosti, i nisu se dugo zadržavali u staroj paradigmi – četvorodnevna opsada na vrelom asfaltu, sve manje zalihe hrane i vode, kužni toaleti, uslovi i zahtevi, oslobađanje žena i dece po fazama; onda predaja, ili komandosi koji se svuda veru. Ne, oni su znali da nisu na komercijalnom letu, ne više; bili su projektilu. I pobunili su se. Tako se u 10.03 United 93 je pao i prevrnuo se pri brzini od 580 milja na sat, u Šenksvilu, Pensilvanija, na 20 minuta od Kapitola.

Bilo mi je utešno teško da izmišljam promene paradigme. I Ajedu i njegovim prijateljima iz Sektora tri takođe je bilo teško. Sinergija, maksimalizacija – te vrste pojmova se valjaju po Nepoznatim nepoznanicama. Ovde se jedan drug zalaže za miniranje pukotine San Andreas; tamo neki drugi razmatra širenje virusa besnila (pomešanog sa malim boginjama, metamfetaminima i steroidima) među faunom u Central parku. Usledi zamišljena tišina. I veoma često ta tišina traje danima. Sve što u Nepoznatim nepoznanicama možete čuti jeste povremeno pljeskanje dlanovima ili krckanje bube koju je neko zgazio. Ajed se oseća, ili se osećao, nadmoćno u odnosu na svoje kolege, zato što je već imao svoj eureka trenutak. Imao ga je u proleće 2001, a njegov projekat – njegova “beba”, ako hoćete – pokrenut je u leto te godine i sprovodi se još uvek. Kodno ime mu je: UU: KSi/G,K.

Ajedov konceptualni proboj nije uopšte dobro prošao u Sektoru tri, kako je nazivan u to vreme; u svari, svi su ga ismejali. Ali, Ajed je potegao porodičnu vezu i obezbedio prijem kod Mule Omara, jednookog islamističkog sveštenika koji je kratko vladao Avganistanom – jedne veličanstvene figure u ogrtaču i japankama. Ajed mu je izneo svoj predlog i, na njegovo zaprepašćenje, Mula Omar se nasmešio njegovom planu. Ovo je bio neophodan uslov, budući da se Ajedova promena paradigme mogla ostvariti samo uz pune resurse neke države. Pokrenut je UU: KSi/G,K. Ideja je bila, kako bi Ajed rekao, varljivo jednostavna. Ideja je bila da se pročešljaju svi zatvori i ludnice da bi se pronašao svaki kompulsivni silovatelj, i da se onda svi oni puste na Grili, Kolorado.

Na početku priče KSi putuju u G,K već pet godina, prelazeći centralnu Afriku u minibusevima i pešice, a mnogi su imali i krvave susrete sa sudbinom (vojska od nekih 30000 Džandžavida u Sudanu, “dečja milicija”, naoružana mačetama, u Kongu). Povrh svega ovoga i kao da nema dovoljno briga, Ajed se ne slaže dobro sa svojim ženama.

Oni koji poznaju teren neće biti zastrašeni izdvajanjem Grilija, Kolorado. Zato što je u Griliju, Kolorado, kao što sada znamo, 1949. konačno oblikovan islamizam. Priča je groteskna i neverovatna – ali takve su i njene posledice. I hajde da i dalje govorimo sebi koliko je groteskna i neverovatna naša trentuna stvarnost, toliko nepredvidiva, toliko sveobuhvatno nesaznatljiva, čak i sa divotnog kraja devedesetih. U to vreme je, ako se sećate, Amerika imala toliko slobodnog vremena, i u političkom i u kulturnom smislu, da je mogla da posveti čitavu godinu Moniki Luinski. Danas se čini da su čak i Monika i Bil živeli u nevinim vremenima.

Od tada je svet doživeo moralni krah – po globalnoj širini i dosegu duhovni ekvivalent velike depresije iz tridesetih. S naše strane neverovantna izvedba, prisilne psihološke procedure, obogaćenje tehnike ispitivanja, Gvantanamo, Abu Graib, Hadita, Mahmudija, dva rata i desetine hiljada leševa. Sve bi se ovo, naravno, moglo trezveno uporediti sa poduhvatima suprotne ideologije, ideologije koja, u svom gotovo hiljadugodišnjem obliku, priziva sliku klanice u okviru ludnice. Pojasniću ovo, zato što nije bilo široko shvaćeno. Najekstremniji islamisti žele da ubiju sve na svetu osim najekstremnijih islamista; ali, svaki džihadista shvata potrebu za eliminisanjem svih nemuslimana, bilo preobraćenjem bilo egzekucijom. I sada znamo šta se dogodi kada se islamizam dočepa vojske (Alžir) ili nečega sličnog nacionalnoj državi (Sudan). U prvom slučaju rezultat je bio bratoubistvo, sa 100.000 mrtvih; u drugom se nakon islamističkog državnog udara iz 1989. odvija neka vrsta kotrljajućeg genocida, a brojka iznosi možda dva miliona. A sve to seže unazad do Grilija, Kolorado i do Sejida Kutba.

Stvari su za jadnog Sejida krenule po zlu kada je iz Aleksandrije krenuo preko Atlantika, i kada je, navodno, “pijana, polugola žena” pokušala da provali u njegovu kabinu. Ali, pre nego što dođemo do toga, evo malo zaleđine.

Sejid Kutb je 1949. napunio 43 godine. Detinjstvo mu je prošlo u provinciji i pobožnosti. Kada je kao mladić otišao na studije u Kairo, stekao je naklonost ka književnosti, Evropi i čak i umerenom kosmopolitizmu. Uprkos ranom – i rutinski nestalnom – divljenju naturizmu, već je žene Kaira smatrao “nečasnim” i priznavao da je nesrećan zbog “njihovog trenutnog stepena slobode”. U jednoj kratkoj priči zabeleženo je njegovo prvo razočaranje u pitanjima srca; njen naslov je, tako tugaljivo, bio Trnje (Thorns). Pa, svi smo prošli kroz to; i većina nas je od tada privržena luku opisanom u pesmi Pitera Portera Jednom ujeden, dvaput ujeden (Once bitten, twice bitten). Ali, Sejidu nije bilo potrebno mnogo obeshrabrenja. Brzo je izgubio nadu da će sresti ženu “zadovoljavajuće” moralne čistote, odlučio je da se drži devičanstva.

U skromnim razmerama etabliran kao pisac, Sejid je dobio posao u Ministarstvu obrazovanja. Ovo ga je radikalizovalo. Osećao se ugnjeten ostacima britanskog protektorata u Egiptu i paničio je zbog sve većeg prisustva Jevreja u Palestini – još jedan britanski zločin u Sejidovim očima. Postao je aktivista, i bio je u izvesnoj opasnosti od zatvaranja (u ruke saturnalijskog kralja Faruka), pre nego što ga je ministarstvo spakovalo za Ameriku da obavi nekoliko godina obrazovnog istraživanja. Uzgred, zatvor će ga sačekati kad se bude vratio. Bio je jedan od dvanaestoro Muslimanske braće koja su zatvorena (i mučena) nakon neuspelog atentata na modernizatora i sekularistu Nasera, u oktobru 1954. Došlo je do kratkog predaha 1964, ali Sejid je ubrzo ponovo zatvoren – i ponovo mučen. Pošto je nepokolebljivo odbio pomilovanje koje mu je ponudio niko drugi do mladi Anvar Sadat, obešen je u avgustu 1966; i to je bilo strateško mučeništvo koje danas počiva duboko u islamističkoj duši. Njegova najuticajnija knjiga, poput knjige sa kojom se često poredi, napisana je iza rešetaka. Miljokazi (Milestones) su poznati kao Mein Kampf islamizma.

Sejid je po svoj prilici još uvek bio snažno potresen rođenjem Izraela (nakon poraza Egipta i još pet arapskih vojski), ali, najpre je, tokom prelaska Atlantika, osetio duhovno širenje. Njegov enciklopedijski komentar U okrilju Kurana (In the Shade of the Koran), nežno će i nesuvislo podsećati na obnavljanje njegovog osećaja za svrhu i sudbinu. Nešto ranije je ušao u omanju sektašku bitku sa jednim hrišćaninom koji se bavio preobraćanjem; Sejid je uzvratio i sam se pomalo baveći istim poslom, i ostvario je nekakav napredak sa grupom nubijskih mornara. A onda se odigrao traumatični incident sa pijanom, polugolom ženom. Sejid je pomislio da je ona američki agent unajmljen da ga zavede, bar je tako kasnije rekao svom biografu koji je napisao da je “taj susret uspešno stavio na probu njegovu odlučnost da se odupre iskušenjima koja bi nanela štetu njegovom identitetu Egipćanina i muslimana”. Bog zna o čemu se u toj epizodi stvarno radilo. Čini se verovatnim da je nalivena Mata Hari, nudistkinja alkoholičarka, prosto bila žena u svečanoj haljini, koja je nedavno možda popila koktel na nekoj svečanosti. Ipak možemo da nastavimo sa zamišljanjem Sejida koji se zabarikadirao u svojoj kabini dok s druge strane vrata sirena peva svoju pesmu.

Martin Amis, “The age of hororism”, The Observer, 10.09.2006.

Prevela Olja Petronić

Peščanik.net, 16.04.2008.

Srodni linkovi:

Vreme horora (II deo)

Vreme horora (III deo)

Vreme horora (IV deo)

TEMA – NAŠ TERORIZAM

Leave a Reply