Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Nedavno je završen Konkurs za izradu rešenja spomen-obeležja Stefanu Nemanji na Savskom trgu, koji je krajem septembra raspisao Sekretarijat za kulturu Grada Beograda. Propozicije konkursa bile su jasne i toržestvene, budući da su ih propisali sledeći članovi žirija: Nikola Selaković (predsednik i eksponent predsednika Aleksandra Vučića), Emir Kusturica, akademik Svetomir Arsić Basara (jedan od govornika na velikom mitingu na Ušću, novembra 1988), prof. Miodrag Živković, akademik Vladimir Veličković, dr Sima Avramović (dekan Pravnog fakulteta u Beogradu), slikar Nebojša Đuranović, glavni gradski urbanista Milutin Folić i Goran Vesić, gradski menadžer Grada Beograda. Ovako koncipiran žiri trebalo je da obezbedi ozbiljnost ovom drugostepenom konkursu, za koji se izdvojila poprilična svota novca, kako bi se došlo do skulpture „emocionalne snage adekvatne temi“. Za to je izdvojeno ukupno 10 miliona dinara, a na konkurs su pozvani sledeći vajari: ruski vajar Aleksandar Rukavišnikov, kineski vajar Wu Weishan, italijanski vajar Roberto Barni, kao i slovenački vajar Mirsad Begić. Razume se, konkurs je bio otvoren i za druge vajare, ali ciljna vajarska grupa već je dosta govorila o intenciji žirija, koji je želeo da ovom memorijalnom intervencijom rekonfiguriše Savski trg, njegovu prošlost i budućnost, poveže ga sa još nekim tačkama u Beogradu, a posredno pokaže državotvorne ambicije predsednika države. Ako se to nije postiglo serijom Nemanjići, onda bi možda moglo skulpturom od 60 tona u visini od 15 metara, što smo dobili u završnici drugostepenog konkursa, na kome su očekivano pobedili ruski vajar Aleksandar Rukavišnikov i arhitekta Petar Arsić.

Kao deo konkursne dokumentacije, koju je moguće pregledati na sajtu Grada Beograda, nalaze se propozicije konkursa, kao i dorađivani paragrafi konkursnog teksta. Sam lokalitet Savskog trga u poimanju članova žirija, okrenutih ka budućnosti koja je za sada prikazana samo na bilbordu Belgrade Waterfront, kojim je zastrta istorijski važna zgrada Glavne železničke stanice u Beogradu, opisan je ovako: „Prostor Savskog trga zbog navedenih vrednosti koje ga određuju neodvojiv je segment nasleđa Beograda, iako u memoriji grada, izuzev Glavne železničke stanice, čije karakteristike društvenog značaja jesu univerzalne, ali im se vrednost s vremenom menja, ovaj prostor nije jasno determinisan“. Ovaj nemušti tekst predsednika žirija Selakovića i njegovih saradnika trebalo bi da sugeriše kako taj lokalitet nema nikakav memorijski potencijal, niti pozvani kipari treba da vode računa o tome. Njihovo je da što bolje osmisle skulpturu Stefana Nemanje, „začetnika najsjajnijeg perioda srednjovekovne srpske države“, te da u skladu sa propozicijama, stvore delo koje će „dostojno obeležavati sećanje na život i delo utemeljivača državnosti, nacionalnog, kulturnog i verskog identiteta srpskog naroda“. Kineski skulptor Wu Weishan mora da se uhvatio za glavu, kada je dobio poziv sa ovakvim propozicijama. Jedno od pitanja, možda baš njegovo, objavljeno je na sajtu Grada Beograda i ono glasi: „Da li objekti koji formiraju Savski trg postoje u 3D formatu (CAD, Max, 3ds, Revit, ArchiCAD i sl.)? Da li možete da nam dostavite 3D fajlove postojećih objekata koji formiraju trg?“ Odgovor predsednika žirija Selakovića i njegovih saradnika glasio je: „U ovom trenutku ne postoje prikazi objekata koji formiraju Savski trg u 3D formatu“. U prevodu, ovaj odgovor, kao i većina odgovora koji se mogu dobiti u Srbiji, trebalo je da znači: „Nemamo nikakav preview u 3D formatu, niti bi vas trebalo da zanima tako nešto, ako baš želite, možete videti trg preko Google Eartha, a za sam izgled skulpture, možemo vam ponuditi Žitije Sv. Simeona od Svetog Save, kao i istoimeno žitije od Stefana Prvovenčanog, oba na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika ili u prevodu Ljiljane Juhas-Georgijevski na savremeni srpski, ali i fotografiju freske Simeona Mirotočivog u .jpg formatu, koju vam možemo poslati preko gmaila ili vibera svejedno.“

Međutim, i predsednik Selaković, njegov dekan i ostali članovi žirija, jasno su predočili šta se očekuje od skulptora Wua i ostalih pozvanih kandidata, kojima je obećano po pet hiljada eura kao naknada za učešće na konkursu. Naime, preporučena je figura Stefana Nemanje u „stojećem stavu kao velikog župana srpskih zemalja i primorskih, u jednostavnijem vladarskom sakosu“. Takođe, preporučen je „neisukan mač“ kao i Hilandarska povelja u rukama, ili eventualno da jedna ruka pokazuje u neodređenom pravcu (još nije utvrđeno u kom – ka Drini, ka Austriji, ka Bugarskoj ili možda ka Kosovu, gde je bio zatočen Selakovićev kolega Marko Đurić). Dakle, podrazumeva se da veliki župan mora da stoji, ne može da leži niti da sedi. Kakva je to državnost ako župan leži ili ako sedi u čamcu, kao što je to slučaj sa Dostojevskim ispred Nacionalne biblioteke u Moskvi ili Šolohovom, koji sedi u čamcu, dok se spušta niz tihi Don (obe skulpture je radio pobednik konkursa Aleksandar Rukavišnikov). Župan može samo da stoji kao što stoji i skulptura imperatora Aleksandra (rad Rukavišnikova, takođe). Takođe, preporučeno je da Nemanjin lik treba da prikazuje vladara u zrelom dobu, otprilike iz vremena istrage bogumila, a ne starca, monaškog pokajnika, kakvog možemo videti na freskama. U tom slučaju nema mnogo vajde od onog .jpg formata, osim ako Wu i ostali skulptori ne koriste photoshop za podmlađivanje staračkog lica.

Pobednički rad na konkursu, koji su osmislili Rukavišnikov i Antić, predstavlja bradatog kolosa koji stoji na napuklom vizantijskom šlemu, iz koga se rađa srpska državnost. Dole su bareljefi sa prizorima iz Nemanjinog života: istraga jeretika, zatim mihićevska scena u kojoj Nemanja udara Manojla I Komnina po leđima kako bi mu pomogao da se iskašlje, doček Fridriha I Barbarose u Nišu, u kasarni u kojoj je prespavao Aleksandar Vučić, kao i prikaz čitave vladarske loze od Nemanjinih do naših dana. Kontinuitet je punktum ovog spomenika, vlasti, države, vere, identiteta, svega što garantuje aktuelna vlast u Srbiji. Da bi se ovaj spomenički kompleks sa vodoskocima postavio, neophodno je dislocirati Železničku stanicu, kao i nesrećni Spomenik žrtvama ratova devedesetih godina, koji je ranije izazvao dosta polemika, zarđao više puta i renoviran ubrzo nakon svog otvaranja. Za njega nije predviđeno neko posebno mesto, možda je najbolja lokacija ona u nedođiji, gde se planira početna stanica prve linije beogradskog metroa, u Makiškom polju, usred visoke trave i korova koji se u Vučićevoj Srbiji uhvatio preko njene ratne prošlosti i njenog vrhovnog komandanta. Sa spomenikom Stefanu Nemanji odlazi se u dalju prošlost, u dublju regresiju, koja u Beogradu polako oblikuje srpsko-rusku pravoslavnu memorijalnu topografiju, od Vračara, na kome je stojeća figura Svetog Save (2002) sa natpisom na ruskom jeziku, koji mnogi posetioci nikada nisu rastumačili do kraja, preko Spomenika Nikolaju II (2014) do aktuelnog spomenika Stefanu Nemanji. Razume se da je u samom centru Hram Svetog Save, na kome završni radovi, mozaik i ikonografija predstavljaju jedinstvenu simbiozu srpsko-ruske zoografske škole. Ono što povezuje sve ove spomenike je brutalni neukus i devastacija urbane memorije savremenog Beograda, kao i propaganda večnog srpsko-ruskog „bratstva“, koje se po ko zna koji put reaktivira, ovog puta preko „rešavanja“ problema Kosova. Šteta je samo što u konkursnom žiriju umesto akademika Vladimira Veličkovića, proslavljenog člana MEDIALE, nije bila gospođa Dragica Nikolić, počasna članica ULUSA, jer bi sastav žirija zadovoljio elementarni postotak participacije žena u radnom telu, a pritom bi rezultat konkursa ostao isti.

Peščanik.net, 29.03.2018.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)